Prema odredbi člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji, jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 404. ZPP. Postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse u vezi primene odredbi Zakona o stečaju i Zakona o obligacionim odnosima, koje se odnose na rok zastarelosti potraživanja stečajnog dužnika, prema njegovim dužnicima.

Predmet tužbenog zahteva je novčano potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 300.000,00 dinara, na ime naknade materijalne štete.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Kragujevcu St 17/15 od 25.05.2015. godine otvoren je stečajni postupak nad tužiocem. Dana 15.07.2015. godine u Dnevnom listu „Politika“ oglašen je poziv tužioca preko stečajnog upravnika za dostavljanje ponuda za zakup imovine stečajnog dužnika- tužioca, i to imovinskih celina 1-10, te je javno otvaranje ponuda održano dana 03.08.2015. godine. Ceneći ispunjenost uslova predviđenih oglasom i ispravnost ponuda, odbor poverilaca tužioca je na sednici održanoj dana 13.08.2015. godine doneo odluku o izboru najpovoljnijih ponudilaca. Tuženi između ostalih je dostavio ponudu za imovinsku celinu br. 9, te je kao najpovoljniji ponudilac za zakup poslovnog prostora u Kragujevcu, u ul. Korčulanska 66, na kp. br. 2491/1 KO Kragujevac 2 i to pomoćna zgrada magacin broj 1, površine u osnovi 651m2 i pomoćna zgrada broj 2 površine 518m2, od strane tužioca izabran kao najpovoljniji ponudilac za ovaj predmetni prostor. Tužilac je dana 25.09.2015. godine obavestio tuženog da je njegova ponuda za zakup navedene imovine stečajnog dužnika prihvaćena kao najpovoljnija i pismeno ga pozvao da sa tužiocem kao zakupodavcem zaključi ugovor o zakupu za iznos mesečne zakupnine od 50.000,00 dinara na određeno vreme od 6 meseci, i dostavio mu uz prihvat ponude tekst ugovora o zakupu. Tuženi se na poziv tužioca da zaključi ugovor o zakupu izjasnio pismenim putem dana 01.10.2015. godine, obaveštenjem da odustaje od zakupa predmetnog poslovnog prostora. Tužilac smatra da je zbog ovakvog postupka tuženog bio prinuđen da za zakup predmetnog poslovnog prostora iznova sprovede propisani postupak oglašavanja za dostavljanje ponuda za zakup imovine stečajnog dužnika-tužioca, što je učinio ponovljenim oglasom i sa novim najpovoljnijim ponuđačem „Autoprevoz Janjušević“ i zaključio ugovor dana 20.05.2016. godine. Ovakvim postupkom tuženog, tužilac smatra da je pretrpeo štetu za iznos izgubljene zakupnine za period od novembra 2015. do 20. maja 2016. godine u ukupnom iznosu od 300.000,00 dinara. U toku postupka tuženi je istakao prigovor zastarelosti utuženog potraživanja.

Ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan a da istaknuti prigovor zastarelosti nije osnovan. Kako je ukupan obim naknade štete, shodno članu 376. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredbe člana 375. Zakona o obligacionim odnosima nastao dana 15.03.2016. godine, od tada tužiocu teče rok za naknadu štete u vidu izmakle koristi, pa potraživanje naknade štete po osnovu izmakle dobiti nije zastarelo s obzirom da je tužba podneta 28.11.2018. godine. U konkretnom slučaju tužilac je 25.09.2015. godine obavestio tuženog da je njegova ponuda izabrana kao najpovoljnija i za tužioca je bila izvesna činjenica da će tuženi kao dobar privrednik i formalno potpisati ugovor o zakupu za ugovoreni period od 6 meseci i da će za predmetni poslovni prostor u ugovorenom periodu plaćati zakupninu u ugovorenom mesečnom iznosu od 50.000,00 dinara, pa je osnovano i opravdano tužiočevo očekivanje navedenog iznosa kao svog prihoda.

Prema oceni drugostepenog suda, na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev usvojio.

Drugostepeni sud polazeći od odredbi čl. 186. i 376. Zakona o obligacionim odnosima zaključuje, da je tužilac prihvatio ponudu tuženog kao najpovoljniju, za zakup imovinske celine tuženog broj 9 i dana 25.09.2015. godine; da je tužilac obavestio tuženog, kao ponudioca da je njegova ponuda za zakup imovine prihvaćena kao najpovoljnija, te ga je pismeno pozvao da sa tužiocem kao zakupodavcem zaključi ugovor o zakupu za iznos mesečne zakupnine od 50.000,00 dinara, na određeno vreme od 6 meseci i dostavio mu je uz prihvat ponude i tekst ugovora o zakupu. U smislu člana 39. Zakona o obligacionim odnosima, na ovaj način stranke su zasnovale obligaciono pravni odnos, jer se ponuda smatra prihvaćenom kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu, što se u ovoj situaciji i desilo. Nakon toga, dana 01.10.2015. godine tuženi obaveštava tužioca da ne želi da potpiše predmetni ugovor o zakupu i time dolazi do jednostranog raskida zasnovanog poslovnog odnosa od strane tuženog.

Momentom jednostranog raskida od strane tuženog nastupila je šteta za tužioca, jer je isti očekivao da će prihodovati u narednih šest meseci zaključivanjem ugovora o zakupu. Naknada štete se smatra dospelom od trenutka nastanka štete, te je tužilac narednog dana od dana kada ga je tuženi obavestio da ne želi da potpiše ugovor o zakupu, mogao tražiti naknadu štete od tuženog, jer je tužilac bio upoznat sa time i ko je štetnik i koliko iznosi visina štete, s obzirom da je ugovor trebalo da bude zaključen na određeno vreme od šest meseci. Dakle, po stavu drugostepenog suda, sledećeg dana a to je 02.10.2015. godine, tužilac je mogao da potražuje naknadu štete od tuženog. Kako je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta dana 28.11.2018. godine, to proizlazi da je protekao trogodišnji rok zastarelosti predviđen članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, pa je potraživanje tužioca zastarelo a osnovan prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženog. Zbog svega navedenog, drugostepeni sud preinačava prvostepenu presudu i odbija tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da ovakav zaključak drugostepenog suda nije pravilan.

U situaciji kada se utvrdi da je došlo do zaključenja ugovora o zakupu pa potom do jednostranog raskida ugovora od strane tuženog a kada tužilac zahteva zbog toga naknadu štete, tada se zastarelost zahteva za naknadu štete ceni po propisu iz člana 376 Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira da li se naknada zahteva za već nastalu štetu ili za štetu za koju je po redovnom toku stvari izvesno da će sukcesivno nastajati u budućnosti. U stavu 3 člana 376 Zakona o obligacionim odnosima je određena posebna zastarelost za štetu koja je nastala povredom ugovornih obaveza, pa se u tom slučaju primenjuje onaj rok zastarelosti koji je ovim zakonom, određen za zastarevanje ugovorenih obaveza čijom povredom je šteta nastala. Stoga je sud bio dužan da na osnovu stava 3 ovog člana, utvrdi kada su dospevale za naplatu obaveze iz ugovora (zakupnine) i od kada počinje da teče rok zastrelosti tih obaveza i na taj način utvrdi da li je potraživanje zastrelo u celini ili delimično ili nije zastarelo.

Pored navedenog drugostepeni sud će uzeti u obzir i činjenicu da je tužilac u stečaju i da je odredbom člana 86. Zakona o stečaju, posebno regulisano pitanje zastarelosti potraživanja stečajnog dužnika pa i potraživanja po osnovu naknade štete.

Prema stavu 2. odredbe člana 86. Zakona o stečaju, zastarelost potraživanja stečajnog dužnika prema njegovim dužnicima zastaje danom pokretanja stečajnog postupka i ne teče godinu dana od dana otvaranja stečajnog postupka. Navedeni stav reguliše pravne posledice pokretanja stečaja u odnosu na rok zastarelosti potraživanja stečajnog dužnika prema njegovim dužnicima. On propisuje da u odnosu na ova potraživanja nastupa zastoj i da rok zastarelosti ne teče godinu dana od dana otvaranja stečajnog postupka.

Odredbom člana 384. Zakona o obligacionim odnosima u stavu 1. je propisano da ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći tek kad taj uzrok prestane. Dakle, prema navedenoj odredbi za potraživanja koja nastaju i dospevaju za vreme dok traje zastoj, ne može početi da teče rok zastarelosti sve do prestanka zastoja. Drugostepeni sud će imati u vidu navedene odredbe zakona i oceniti da li se one odnose na predmetno potraživanje.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava izostala ocena i svih drugih žalbenih razloga a koji se tiču visine potraživanja i činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nije mogao preinačiti pobijanu presudu, već primenom procesnih ovlašćenja iz člana 416. Zakona o parničnom postupku, pobijanu presudu mora ukinuti.

U ponovnom postupku će drugostepeni sud oceniti sve razloge žalbe i doneti novu odluku po žalbi tuženog.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić