Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ 72/11 sa izmenama) i zaključio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac (pravni prethodnik) je u postupku stečaja koji je otvoren nad tuženim, prijavio potraživanje u iznosu od 1.392.000,00 EUR na ime ugovorne kazne, predviđene Ugovorom o prodaji društvenog kapitala DP za poljoprivrednu proizvodnju i preradu „Porečje“ sa p.o. Vučje iz Leskovca u restrukturiranju od 20.04.2011. godine. Ovo potraživanje tužioca je osporeno u celosti, zbog čega je i podneo tužbu.

U postupku nije bilo sporno da je Ugovor o prodaji društvenog kapitala DP za poljoprivrednu proizvodnju i preradu „Porečje“ sa p.o. Vučje iz Leskovca u restrukturiranju od 20.04.2011. godine raskinut od strane prethodnika tužioca i da je ugovorom bila predviđena ugovorna kazna za slučaj neispunjenja. Među strankama je bilo sporno da li tužilac nakon raskida Ugovora o prodaji društvenog kapitala može da zahteva iznos ugovorne kazne od tuženog kao ugovorne strane.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je Ugovor o prodaji društvenog kapitala DP za poljoprivrednu proizvodnju i preradu „Porečje“ sa p.o. Vučje iz Leskovca u restrukturiranju od 20.04.2011. godine raskinut zbog neispunjenja ugovornih obaveza kupca sada u sporu tuženog. Imajući u vidu odredbu člana 272. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da sporazum ugovornoj kazni deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje ona odnosi, nižestepeni sudovi zaključuju da zahtev tužioca kojim se traži utvrđenje osnovanosti potraživanja na ime ugovorne kazne nije osnovan, jer tužilac nakon raskida ugovora ne može da traži isplatu ugovorne kazne, posebno imajući u vidu da odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji ugovorna kazna kao posledica raskida nije predviđena, pa se o istoj odlučuje primenom odredbi člana 270, 271, 272. i 273. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav zaključak nižestepenih sudova je nepravilan i nema utemeljenje u zakonu.

Odredbom člana 270. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoje obaveze ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem (ugovorna kazna). Odredbama stava 2. i 3. istog člana propisano je da ako što drugo ne proizilazi iz ugovora, smatra se da je kazna ugovorena za slučaj da dužnik zadocni sa ispunjenjem. Ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze.

Odredbom člana 271. stav 1. istog Zakona propisano je da ugovorne strane mogu odrediti visinu kazne po svom nahođenju u njenom ukupnom iznosu ili za svaki dan zadocnjenja ili na koji drugi način, dok je stavom 2. istog člana predviđeno da ugovorna kazna mora biti ugovorena u formi iz ugovora iz koga je nastala obaveza na čije se ispunjenje odnosi.

Odredbom člana 272. stav 1. istog Zakona je propisano da sporazum ugovornoj kazni deli pravnu sudbinu obaveze na čije se obezbeđenje on odnosi.

Odredbom člana 273. istog Zakona su propisana poveriočeva prava pa je u stavu 1 ovog člana propisano da kad je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja obaveze, poverilac može zahtevati ili ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu. Stavom 2. je propisano da poverilac gubi pravo da zahteva ispunjenje obaveze ako je zatražio isplatu ugovorene kazne.

Ugovorom o prodaji kapitala DP za poljoprivrednu proizvodnju i preradu „Porečje“ sa p.o. Vučje iz Leskovca u restrukturiranju od 20.04.2011. godine regulisane su ugovorne obaveze kupca a sada u sporu tuženog, uz ugovaranje ugovorne kazne za slučaj neispunjenja obaveza predviđenih ovim ugovorom.

Ugovorom je predviđeno da će kupac (tuženi) platiti ugovornu kaznu ako ne ispuni obavezu investiranja predviđenu članom 8.1.1 u visini od 100% ivesticione obaveze koja nije izvršena; da će platiti ugovornu kaznu ako ne izvrši obaveze iz Socijalnog programa u visini od 100% prodajne cene, zatim je predviđeno da će tuženi platiti ugovornu kaznu u visini prodajne cene i za slučaj da ne ispuni obaveze iz ugovora predviđene članom 8.58 i 8.5.14 ugovora.

Tužilac je dopisom od 10.10.2012. godine obavestio tuženog o obavezi plaćanja ugovorom predviđenih ugovornih kazni zbog neispunjenja ugovorenih odredbi i tražio da ugovornu kaznu plati u roku od 15 dana od dana prijema dopisa.

Citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima se opredeljuje dvostruka funkcija ugovorne kazne. Ona se, s jedne strane, opredeljuje kao ugovorno sredstvo obezbeđenja izvršenja dužnikove obaveze, a s druge strane kao pretpostavljena šteta koju će poverilac pretrpeti u slučaju skrivljenog zadocnjenja ili skrivljenog neispunjenja ugovorom konstituisane obaveze dužnika. Na taj način se i pravna priroda ugovorne kazne opredeljuje kao sredstvo obezbeđenja i naknade štete.

Iz tog razloga Vrhovni kasacioni sud ocenjuje pravno neprihvatljivim stanovište drugostepenog suda da se pravo na ugovornu kaznu može isključiti zbog činjenice da je raskinut osnovni ugovor čijem obezbeđenju ona služi. Prihvatanjem pravnog stanovišta da se raskidom ugovora gubi pravo na isplatu ugovorne kazne u potpunosti se poništava ne samo mogućnost njene realizacije već i zakonsko opredeljenje svrhe zbog koje je ista zakonom dopuštena i ugovorom konstituisana. Cilj ugovorne kazne je da dodatno osigura izvršenje dužnikove obaveze, a ako do toga ne dođe da se poveriocu prizna i isplati pretpostavljena šteta u visini ugovorom određene ugovorne kazne. Konstituisanjem prava na ugovornu kaznu poveriocu se zakonom priznaje ostvarenje prava na naknadu štete do visine ugovorne kazne koju će isti realizovati bez ikakvih posebnih uslova. Time se poverilac po samom zakonu stavlja u daleko lakšu poziciju u pogledu namirenja pričinjene mu štete zbog raskida ugovora od one u kojoj bi se našao da ugovorom nije bila propisana ugovorna kazna za slučaj neispunjenja dužnikove obaveze. S tim u vezi, treba istaći da se zahtev za isplatu ugovorne kazne ne može uslovljavati prethodnim raskidom ugovora kao pretpostavkom za njeno izmirenje. Do raskida će uvek doći kada ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, ako dužnik svojom krivicom u tom roku istu ne ispuni. U tom slučaju, a shodno odredbi člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ugovor se raskida po samom zakonu. Do raskida će doći i kada dužnik u naknadnom roku ne ispuni svoju ugovornu obavezu. I u tom slučaju, a shodno odredbi člana 126. stav 3. ZOO nastupaju iste pravne posledice kao i u slučaju kada je rok bitan sastojak ugovora. S tim u vezi, treba istaći da je imperativnom odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji propisano da se i ugovor o prodaji društvenog kapitala po sili zakona raskida kada kupac ni u naknadno ostavljenom roku ne izvrši svoje obaveze.

Dakle, u navedenim pravnim situacijama, ugovor se raskida po sili zakona u trenutku kada protekne ugovorom propisani fiksni rok za ispunjenje dužnikove obaveze, odnosno kada dužnik svojom krivicom i u naknadno ostavljenom roku svoju obavezu ne izvrši. To dalje znači da se u slučaju postojanja ovih pravnih situacija i faktički i pravno isključuje mogućnost izbora ustanovljenog odredbom člana 273. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojim se poveriocu daje pravo da u slučaju ne izmirenja ugovorne obaveze može zahtevati ili ispunjenje iste ili isplatu ugovorne kazne. Ovo iz razloga što se saglasno odredbi člana 132. stav 1. raskidom ugovora obe strane oslobađaju svojih obaveza, osim obaveze naknade eventualne štete. Zato, ako bi raskid osnovnog ugovora vodio i prestanku ugovorne kazne kao akcesornog prava nastupila bi pravno nedopuštena situacija u kojoj se u slučaju neispunjenja ugovorne obaveze iz ugovora sa fiksnim rokom, tim ugovorom konstituisana ugovorna kazna nikada ne bi mogla naplatiti. Iz istih razloga bila bi isključena i mogućnost isplata ugovorne kazne u slučaju kada je osnovni ugovor raskinut po sili zakona zbog činjenice da dužnik ni u naknadno ostavljenom roku nije izvršio svoju obavezu. Time bi se ne samo oneomogućilo sudsko ostvarenje prava na ugovornu kaznu, već bi se sudskim odlukama obesmislio i sam institut ugovorne kazne. U tom slučaju bi se i zakonske odredbe o uređenju pravnog instituta ugovorne kazne učinile pravno izlišnim, ili, u najmanju ruku, pravno nedelotvornim. Iz tog razloga bi sporazum o ugovornoj kazni zbog neispunjenja obaveze iz ugovora o prodaji društvenog kapitala predstavljao samo mrtvo slovo na papiru bez ikakvih pravnih posledica za slučaj neizvršenja ugovorne obaveze čijem obezbeđenju ugovorna kazna služi.

Pogrešna primena materijalnog prava od strane nižestepenih sudova ima za posledicu nepotpuno utvrđenje odlučnih činjenica za presuđenje ovog spora. Naime, zbog zauzetog pravnog stanovišta da akcesorna priroda ugovorne kazne posledično vodi prestanku sporazuma o istoj u slučaju raskida osnovnog ugovora, sud se nije upuštao u raspravu o činjenicama koje se tiču dopuštenosti ugovaranja ugovorne kazne u odnosu na obaveze čijem obezbeđenju ista služi, niti je utvrđivao da li su i u kojoj meri obaveze obezbeđene ugovornom kaznom neizvršene.

Zbog toga se pobijana presuda mora ukinuti, pa će prvostepeni sud u ponovnom postupku, ceniti odredbe Ugovora o prodaji kapitala DP za poljoprivrednu proizvodnju i preradu „Porečje“ sa p.o. Vučje i to odredbe kojima je predviđena ugovorna kazna za slučaj neispunjenja ugovorenih obaveza i utvrditi koje obaveze tuženi nije izvršio za koje je predviđena ugovorna kazna i u kojoj visini je predviđena ugovorna kazna i način njenog obračuna i polazeći od parametara koji definišu osnov i visinu ugovorne kazne, utvrditi visinu potraživanja tužioca koje je predmet ovog spora.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud primenom procesnih ovlašćenja iz člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci rešenja.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić