Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija prvotuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitn povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revident u reviziji ne ističe druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je jedan od članova konzorcijuma koji su dana 12.09.2011. godine zaključili ugovor o konzorcijumu sa ciljem zajedničkog nastupa na javnim konkursima organizovanim od strane lokalnih samouprava, vezano za poveravanje komunalne delatnosti upravljanja i održavanja deponije u opštinama. Navedeni konzorcijum inicijalno je činilo četiri pravna lica. Konzorcijum je dana 04.10.2011. godine sa ovde tuženima prvog i drugog reda zaključio ugovor o poslovno tehničkoj saradnji na sprovođenju projekta reciklaže komunalnog otpada u opštini Topola. Obaveza konzorcijuma bila je da pripremi projekat sanacije i rekultivacije deponije, kao i projekat izgradnje i opremanja reciklažnog centra, da obezbedi sva potrebna finansijska sredstva, te da preda opštini bankarsku garanciju. U ugovoru je predviđeno da će sve obaveze konzorcijuma iz tog ugovora preuzeti „Eco press sustem“ , te da se ugovor zaključuje na period od 25 godina. Dalje je utvrđeno da je aneksima ugovora definisana obaveza konzorcijuma da u predviđenom roku izgradi reciklažni centar, pa je tako aneksom broj ... predviđeno da je rok za završetak reciklažnog centra 31.12.2015. godine. Takođe, u navedenom aneksu predviđeno je da član konzorcijuma „Busines integration solutions group“ doo Beograd promenio poslovno ime u „Eco press solutions“ DOO Beograd (ovde tužilac), te da je član konzorcijuma „Eco press sustem“ koji je po ugovoru o tehničko poslovnoj saradnji predstavljao konzorcijum, isključen iz konzorcijuma zbog blokade računa, ali da promene u sastavu konzorcijuma ne utiču na preuzete ugovorne obaveze od strane konzorcijuma, sa čim su saglasne sve ugovorne strane. Dalje je utvrđeno da je u zapisniku o radu komisije od 29.12.2015. godine konstatovano da je komisija pristupila u reciklažni centar te da je utvrđeno da je linija kompletirana i puštena u rad. Nakon toga sačinjen je novi zapisnik o radu komisije 08.04.2016. godine kada je konstatovano da sva pokretna oprema koja je bila montirana u reciklažnom centru demontirana i odvezena, nakon čega su tuženi prvog i drugog reda obaveštenjem od 06.05.2016. godine obavestili ovde tužioca da ugovor o poslovno tehničkoj saradnji smatraju raskinutim. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka mašinske struke prvostepeni sud je utvrdio da na dan 29.12.2015. godine procenat ispunjenosti ugovora u pogledu izgradnje i puštanja u rad reciklažnog centra iznosi 95%.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zaključuju da nisu bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora o poslovno tehničkoj saradnji. Ocenjujući osnovanost istaknutog prigovora nedostatka aktivne legitimacije, nižestepeni sudovi utvrđuju da je tužilac član konzorcijuma koji je sa tuženima zaključio pomenuti ugovor, pa činjenica da je tužilac ostao jedini član konzorcijuma, ne isključuje njegovu aktivnu legitimaciju u postupcima koji su vezani za ugovor o poslovno tehničkoj saradnji. Dalje, nižestepeni sudovi utvrđuju da je tužilac u pretežnom delu ispunio svoju ugovornu obavezu izgradnje reciklažnog centra, te da je obaveza ispunjena u roku predviđenom iz aneksa 4 ugovora. U pogledu obaveze sanacije i rekultivacije postojeće deponije nižestepeni sudovi nalaze da ugovor o poslovno tehničkoj saradnji nije predviđao poseban rok za ispunjenje ove obaveze, a po prirodi stvari izvršenje ove ugovorne obaveze zahtevalo je duži vremenski period. Nižestepeni sudovi takođe nalaze da tužilac nije odgovoran za krađu mašina i opreme iz reciklažnog centra, te da stoga ni po ovom osnovu nije bilo mesta raskidu ugovora, pri čemu zaključuju da nepredavanje bankarske garancije ne predstavlja takvu povredu ugovorne obaveze koja onemogućava da se ostvari cilj ili svrha ugovora.

Na osnovu svega navedenog nižestepeni sudovi zaključuju da nisu bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora u smislu odredbe člana 125. i 131. Zakona o obligacionim odnosima, pa su usvojili tužbeni zahtev i utvrdili da je ugovor o poslovno tehničkoj saradnji sa svim aneksima na pravnoj snazi i da proizvodi pravno dejstvo.

Revident osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. U reviziji posebno ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno ocenili kao neosnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije ukazujući da je prema ugovoru o konzorcijumu zastupnika konzorcijuma određen „Eco press sustem“ DOO Beograd, koje društvo je isključeno iz konzorcijuma, a kasnije i likvidirano i brisano iz registra privrednih društava. Ističe da je konzorcijum prestao formalno da postoji dana 29.03.2006. godine istupanjem privrednog društva „Bankpro“ doo Beograd iz konzorcijuma jer je u konzorcijumu ostao samo tužilac. Dalje ističe da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je obaveza tužioca da izvrši sanaciju i rekultivaciju deponije odvojena od izgradnje reciklažnog centra.

Revizija prvotuženog nije osnovana. Pravilno su nižesteni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo na osnovu kog su usvojili tužbeni zahtev.

Najpre, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tužilac aktivno legitimisan u ovoj parnici. Konzorcijum predstavlja ugovornu zajednicu privrednih subjekata, bez statusnih elemenata, budući da zaključenjem ugovora o konzorcijumu ne nastaje novi pravni subjekt različit od društava članova konzorcijuma, već za svoj predmet ima ugovoranje zajedničkog nastupa povodom određenog investicionog poduhvata. U konkretnom slučaju, konzorcijum koji je sa tuženima zaključio ugovor o poslovno tehničkoj saradnji činilo je četiri privredna društva, među kojima i tužilac. Internim dogovorom, jedno od tih privrednih društava određeno je za zastupnika članova konzorcijuma. Činjenica da je u toku izvršavanja ugovora došlo do promene u sastavu samog konzorcijuma, nije od uticaja na aktivnu legitimaciju člana konzorcijuma da ostvaruje prava koja mu po ugovoru o poslovno tehničkoj saradnji pripadaju. Kao što je napred navedeno, konzorcijum nema svojstvo pravnog lica, pa samim tim ni formalnog zastupnika u statusnom smislu, koji bi jedini bio ovlašćen da zastupa konzorcijum. Imajući u vidu da je tužilac jedini preostali član konzorcijuma, to je aktivno legitimisan da učestvuje u postupcima koji za predmet imaju ispunjenje prava i obaveza iz ugovora zaključenog sa tuženima.

Štaviše, tuženi su aktivnu legitimaciju tužioca u materijalno pravnom smislu prihvatili i formalno kroz Aneks br. ... ugovora o poslovno tehničkoj saradnji, kojim je konstatovano da inicijalni zastupnik konzorcijuma nije više njegov član, ali da to ne utiče na preuzete ugovorne obaveze od strane konzorcijuma. Budući da su ostali članovi iz različitih razloga izašli iz konzorcijuma, tužilac jedini snosi preuzete obaveze, pa samim tim ima i ovlašćenje da ostvaruje prava koja mu pripadaju iz poslovnog odnosa zaključenog sa tuženima. Suprotno stanovište na kome insistira prvotuženi značilo bi da zbog izmene u sastavu konzorcijuma, ili njegovog prestanka, tužilac ima samo obaveze i odgovornosti iz ugovora o poslovno tehničkoj saradnji, a da svoja prava ne može ostvarivati u sudskim postupcima, koje shvatanje se ne može prihvatiti kao pravilno.

Takođe, nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su utvrdili da je tužilac ispunio veći deo svoje ugovorne obaveze, te da nije bilo osnova za raskid ugovora. Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da je rok kao bitan element ugovora određen isključivo za obavezu tužioca da izgradi reciklažni centar, dok za ostale obaveze, kao što je sanacija i rekultivacija deponije, obaveza nije ograničena utvrđenim rokom u smislu člana 125. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je u roku predviđenom Aneksom br. ... ugovora o poslovno tehničkoj saradnji izgradio reciklažni centar u pretežnom delu (95%), pa samim tim ne mogu nastupiti pravne posledice iz člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima na koje se revident poziva.

Činjenica da tužilac nije ispunio obavezu sanacije i rekultivacije deponije ne predstavlja razlog za raskid ugovora, jer kako pravilno zaključuje drugostepeni sud, radi se o obavezama tužioca koje iziskuju duži vremenski period za ispunjenje i nisu ugovorom vezane za konkretan rok, pa se stoga ne može ni govoriti o neispunjenju obaveze kao razlog za raskid ugovora. Navodi tuženog kojima se poziva na rok od 30 dana predviđen ugovorom za otpočinjanje radova na sanaciji i rekultivaciji zemljišta (od dana dobijanja građevinske dozvole), nisu od uticaja iz razloga što je istek navedenog roka definisan kao razlog za naplatu bankarske garancije, a ne kao osnov za raskid ugovora.

Takođe, i u pogledu uticaja i značaja preostalih razloga za raskid ugovora vezanih za bankarsku garanciju i nestanak (krađu) pokretnih stvari (mašine i opreme koju je tužilac instalirao u reciklažnom centru), Vrhovni kasacioni sud prihvata obrazloženje dato od strane drugostepenog suda, pa neće ponavljati date razloge, budući da se ni revizijom u ovom delu posebno ne osporava materijalno pravni zaključak iz drugostepene presude.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepene odluke zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava, te da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, zbog čega je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić