.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 266/2024
04.07.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Jasmine Stamenković i Mirjane Andrijašević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „INTERDIL EXCLUSIVE“ d.o.o. iz Beograda, koga zastupa punomoćnik Nikola Tomašević, advokat u ..., protiv tuženog „ERSTE BANK“ a.d. iz Novog Sada, koga zastupa punomoćnik Vojin Jovanović, advokat u ..., radi utvrđenja i isplate, vrednost predmeta spora 9.983.317,63 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4745/21 od 02.03.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 04.07.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4745/21 od 02.03.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4745/21 od 02.03.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P 210/20 od 04.03.2021. godine u stavu (1) izreke dozvoljeno je preinačenje tužbenog zahteva kao u podnesku od 10. marta 2020. godine. Stavom (2) izreke odbijen je prigovor kompenzacije potraživanja tužioca sa potraživanjem tuženog u iznosu od 70.745.64 evra, kao prigovor kompenzacije označen kao eventualni kojim je tuženi tražio da se utvrdi da postoji potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 51.120,37 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu pa dan 20.12.2012. godine, sa zakonskom zateznom kamatom pa ovaj iznos od 20.12.2012. godine do isplate, kao i zahtev da se prebije od potraživanja tužioca prema tuženom na dan 20.12.2012. godine u iznosu koji sud bude odredio, a najviše do iznosa od 51,120,37 dinara. Stavom (3) izreke tužbeni zahtev se delimično usvaja. Stavom (4) izreke utvrđeno je da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe Ugovora o kratkoročnom kreditu broj ... ...-... 28.07.2010. godine u članu 10. u kome je navedeno: „Za obradu zahteva i odobravanje kredita korisnik je dužan da uplati 1% naknade od iznosa kredita“ što je tuženi dužan priznati i trpeti. Stavom (5) izreke utvrđeno je da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe Ugovora o dugoročnom kreditu broj ...- ... od 02.08.2010. godine u članu 10 u kome je navedeno: „korisnik je dužan da za obradu zahteva i odobravanje kredita uplati 0.25% naknade“, što je tuženi dužan priznati i trpeti. Stavom (6) izreke je utvrđeno da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe Aneksa - broj 1 Ugovora o dugoročnom kreditu broj ...- ... od 01.12.2011. godine u članu 8 u kome je navedeno: „korisnik je dužan da za obradu zahteva i odobravanje kredita uplati 0.25% naknade od iznosa kredita“, što je tuženi dužan priznati i trpeti. Stavom (7) naloženo je tuženom da tužiocu isplati iznos od 441.999,07 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.09.2009. godine pa sve do konačne isplate. Stavom (8) izreke je naloženo tuženom da tužiocu isplati iznos od 329.480,49 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.09.2009. godine pa sve do konačne isplate. Stavom (9) izreke je naloženo tuženom da tužiocu isplati iznos od 607.740,25 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.09.2009. godine pa sve do konačne isplate. Stavom (10) izreke je naloženo tuženom da tužiocu isplati iznos od 640.171,89 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.06.2010. godine pa sve do konačie isplate. Stavom (11) izreke je naloženo tuženom da tužiocu isplati iznos od 507.707,13 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.10.2010. godine pa sve do konačne isplate. Stavom (12) izreke je naloženo tuženom da tužiocu isplati iznos od 289.886,17 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.10.2010. godine pa sve do konačne isplate. Stavom (13) izreke je naloženo tuženom da tužiocu isplati iznos od 129.616,99 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.08.2010. godine pa sve do konačne isplate. Stavom (14) izreke je naloženo tuženom da tužiocu isplati iznos od 45.548,41 dinar zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.12.2011. godine pa sve do konačne isplate. Stavom (15) izreke je naloženo tuženom da tužiocu isplati iznos od 101.389,57 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.12.2011. godine pa sve do konačne isplate. Stavom (16) izreke je naloženo tuženom da tužiocu isplati iznos od 2.944.364,12 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.12.2012. godine pa sve do konačne isplate. Stavom (17) izreke odbijen je deo tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa od 329.480,49 dinara pa do traženog iznosa od 902.269,88 dinara, preko dosuđenog iznosa od 640.171,89 dinara pa do traženog iznosa od 1.479.450,43 dinara, preko dosuđenog iznosa od 289.886,17 dinara pa do traženog iznosa od 652.707,14 dinara, preko dosuđenog iznosa od 45.548,41 dinara pa do traženog iznosa od 535.816,58 dinara, preko dosuđenog iznosa od 2.944.364,12 dinara pa do traženog iznosa od 4.625.316,82 dinara. Stavom (18) izreke naloženo je tuženom da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 913.083,80 dinara.
Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4745/21 od 02.03.2022. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u stavu 17. izreke. Odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima 1, 2, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15. i 16. izreke. Preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu 18. izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 1.322.662,80 dinara.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23-dr. zakon), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.
Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište nižestepenih sudova u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo da naplati troškove naknade bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.
U konkretnom slučaju stranke su zaključile dva ugovora o kreditu i jedan aneks ugovora, kojima se tužilac između ostalog obavezao da tuženoj banci isplati naknadu za obradu kreditnog zahteva. U slučaju kada nema dokaza da je tuženi postupio na napred opisani način i da je tužiocu kao korisniku kredita dostavio ponudu sa propisanom sadržinom, to predstavlja njegovu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. U opisanoj situaciji nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava, jer su nižestepeni sudovi postupili u skladu sa stavom Vrhovnog kasacionog suda povodom spornog pravnog pitanja.
Bez uticaja na dozvoljenost revizije je pozivanje tuženog na različitu sudsku praksu jer su presude na koje se revident poziva zasnovane na drugačijem činjeničnom stanju.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 07.11.2014. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela po tužbi iznosi 5.078.423,30 dinara, što predstavlja protivrednost od 48.542,67 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Imajući u vidu da u ovom privrednom sporu, vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude, ne prelazi zakonom propisani cenzus od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija tuženog nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, doneo odluku kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
