Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5408/23 od 16.11.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Troškove je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon) i odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi zasnovali su poslovni odnos po osnovu predugovora o poslovno tehničkoj saradnji koji je zaključen 24.05.2016. godine, u cilju stvaranja neophodnih preduslova za početak rada i obavljanja delatnosti u okviru TC Budva za turističku sezonu u 2016. godini. Po zaključenju predugovora tužilac i tuženi su zaključili ugovor o kratkoročnoj poslovno tehničkoj saradnji 09.06.2016. godine, a predmet ugovora bila je poslovno tehnička saradnja ugovornih strana u upravljanju objektima i opremom turističkog centra Budva koji su Odlukom upravnog odbora JP Elektroprivreda Srbije iz Beograda br. 2902/9-4 od 03.07.1992. godine predati tuženom prema popisu objekta br. 2902/9-5 od 03.07.1992. godine u zatečenom stanju. Po osnovu odredbe čl. 6 tač. 6 ugovora od 09.06.2016. godine tužilac je preuzeo i obavezu da sopstvenim sredstvima u ime i za račun tuženog pred poveriocima u Crnoj Gori obezbedi uslove za nesmetano obavljanje delatnosti u TC Budva, a na osnovu odredbe čl. 7. ugovora obavezao se da izmiruje javne prihode i obaveze prema poveriocima. Zbog neplaćanja poreza, od strane poreskih organa Republike Crne Gore, tuženom je zabranjeno obavljanje delatnosti u ugostiteljskim objektima koji su bili predmet poslovno tehničke saradnje sa tužiocem (počev od 23.06.2016. godine), da bi nakon žalbe tuženog, drugostepeni organ poništio takvo rešenje i tuženom je omogućeno obavljanje delatnosti počev od 07.07.2016. godine. Navedeno je u vezi sa tužiocem koji je u svojstvu davaoca usluga sa privrednim društvom MONTENEGRO TOURIST SERVICE doo Podgorica u svojstvu pružaoca usluga zaključio ugovor o fiksnom zakupu smeštajnih kapaciteta dana 13.06.2016. godine, a predmet ugovora je fiksni zakup smeštajnih kapaciteta u hotelu Park u Budvi i u turističkom naselju vile Park (objekti koji su bili predmet poslovno tehničke saradnje između tužioca i tuženog). Prema tvrdnji tužioca, zbog zabrane obavljanja delatnosti i neizvesnosti žalbenog postupka koji je usledio, tužilac je morao da otkaže poslovni aranžman sa navedenim društvom o popuni ugostiteljskih kapaciteta, zbog čega trpi štetu u vidu izmakle dobiti u utuženom iznosu.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev. Jedinstveni su u oceni da tužilac nije dokazao da je tuženi odgovoran za štetu koju potražuje u ovom postupku, budući da je tužilac bio upoznat sa finansijskim stanjem tuženog, jer iz predugovora od 24.05.2016. godine proizilazi da je kauza istog da se uspostave preduslovi za početak rada i obavljanje delatnosti tuženog TC Budva tj. objekata koji posluju, u okviru TC Budva. Pri tom, tužilac je slobodno iskazanom voljom u smislu čl. 10. Zakona o obligacionim odnosima preuzeo obavezu regulisanu čl. 2 predugovora da kod poreskog organa preduzme sve neophodne mere u cilju stavljanja van snage mere zabrane obavljanja delatnosti koja je izrečena rešenjem Poreske uprave Crne Gore Područne jedinice Budva rešenjem br. 011/11-3- 290/1 od 13.05.2015. godine. Kasnija ponovna zabrana tuženom da obavlja delatnost u predmetnim objektima, prema oceni nižestepenih sudova, ne čini tuženog odgovornim za takvo stanje, jer je tuženi uložio pravni lek na prvostepeno rešenje, a činjenica da je drugostepeni organ doneo odluku o poništaju rešenja prvostepenog organa upućuje na zaključak da je tužilac imao mogućnost da nakon skidanja pečata sa objekta uđe u posed i realizuje ugovorne obaveze prema trećem pravnom licu MONTENEGRO TOURIST SERVICE doo po osnovu ugovora o fiksnom zakupu smeštajnih kapaciteta zaključenog 13.06.2016. godine. Nakon što je upravni organ ponovo otvorio objekte tuženog, tužiocu su isti bili na raspolaganju, što znači da je postojala objektivna mogućnost da se realizuje ugovorna obaveza iz ugovora od 13.06.2016. godine i da se korisnicima trećim licima, omogući boravak u smeštajnim kapacitetima. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi zaključuju da tuženi nije odgovoran za štetu koju tužilac potražuje, zbog čega su odbili tužbeni zahtev.

Revident osporava materijalnopravne zaključke nižestepenih sudova. Ističe da je u poreskom postupku koji se vodio protiv tuženog jasno i nedvosmisleno utvrđeno da je poreski dug tuženog prebijen i da kao takav ne postoji na strani tuženog, a samim tim ni na strani tužioca, zbog čega nema mesta pozivanju sudova na preuzete ugovorne obaveze. Dalje navodi da je tuženi odgovoran jer je poreski obveznik, a tužiocu je naneo štetu jer je njegov objekat u kojem tužilac posluje zatvoren, a posledica za tužioca je bila da nije mogao da posluje. Ugovorni aranžmani za popunjavanje ugostiteljskih kapaciteta, koje je tužilac zaključio sa trećim licima, tokom ugovornog perioda u letnjoj sezoni kada je kamata najveća, morali su biti raskinuti kako bi se sprečio nastanak štete mnogo većeg obima za tužioca, kao ugovornu stranu. Njihovim održavanjem na snazi, u tako neizvesnim okolnostima, tužilac bi pretrpeo štetu mnogo većeg obima od one koju potražuje od tuženog u ovom postupku, zbog čega tužilac smatra da ne stoje navodi drugostepenog suda da je tužiocu nakon poništaja prvostepenog rešenja o pečaćenju objekata, omogućeno da slobodno posluje.

Revizija tužioca nije osnovana.

U konkretnom slučaju, tužilac i tuženi su bili u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o kratkoročnoj poslovno tehničkoj saradnji 09.06.2016. godine, u skladu sa kojim ugovorom je tužilac preuzeo obavezu da omogući poslovanje objekata koji pripadaju tuženom. Kako tužilac tvrdi da je tuženi kriv za nemogućnost poslovanja objekata i posledično otkazivanju aranžmana koje je tužilac zaključio sa trećim pravnim licem radi popune predmetnih ugostiteljskih objekata, radi se dakle, o ugovornoj šteti.

Međutim, nisu osnovani revizijski navodi da je tuženi, kao poreski obveznik, zakonski odgovoran za zatvaranje ugostiteljskih objekata koje je preneo na tužioca za sezonsko poslovanje, a samim tim i za neispunjenje ugovora o poslovno tehničkoj saradnji. Prema oceni Vrhovnog suda, dužnik je odgovoran za neispunjenje ugovora ukoliko ne dokaže postojanje nekog od razloga za isključenje njegove odgovornosti. Navedeno proizlazi iz odredbe člana 263. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da se dužnik oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći. Dakle, neophodno je da se radi o okolnostima koje su nastupile nakon zaključenja ugovora i da su objektivne prirode, te da ih dužnik nije mogao predvideti ni savladati.

Prema utvrđenim činjenicama, nakon zaključenja ugovora o poslovno tehničkoj saradnji između tužioca i tuženog, Ministarstvo finansija Crne Gore - Poreska uprava područna jedinica Budva - Filijala za inspekcijski nadzor donelo je 23.06.2016. godine Zaključak o dozvoli izvršenja br. 03/11-3-562-3 kojim se utvrđuje da je rešenje ovog organa br. 03/11-3-562/2 od 23.06.2016. godine, kojim je poreskom obvezniku EPS TOURS doo Budva zabranjeno obavljanje delatnosti zbog neplaćanja poreskih obaveza postalo izvršno 23.06.2016. godine, te da se dozvoljava njegovo izvršenje. U skladu sa rešenjem, dana 23.06.2016. godine, izvršeno je pečaćenje poslovnih prostorija poreskog obveznika hotela Park u Budvi i vila hotel Park u Budvi, čijim kapacitetima je trebalo da raspolaže tužilac. Imajući u vidu da je drugostepeni organ rešenjem br. 03/7-11380/l-16 od 06.7.2016. godine poništio prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak zbog, između ostalog, činjenice da je izmirenje poreskog duga izvesno zbog postojećih obaveza nadležnog ministarstva prema Elektroprivredi Srbije na osnovu izuzetog eksproprisanog zemljišta koje je u sastavu Elektroprivrede Srbije, odnosno EPS TOURS d.o.o kao zemljišno knjižnog naslednika.

Imajući u vidu navedene činjenice, Vrhovni sud zaključuje da je postojala objektivna nemogućnost da tuženi ispuni svoju ugovornu obavezu do momenta kada su objekti otpečaćeni. Ovo iz razloga što se radi o okolnostima koje tuženi nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći, budući da je prvostepeno rešenje poreskog organa očigledno bilo nezakonito (poništeno je od strane drugostepenog organa), pa na strani tuženog nema odgovornosti za njegovo donošenje. Poreski dug povodom koga je izvršeno pečaćenje objekta, prema obrazloženju drugostepenog organa u tom upravnom postupku, izvesno nije postojao u momentu donošenja prvostepenog rešenja, što je činjenična tvrdnja koju je i tužilac izneo tokom postupka, kao i u reviziji. Stoga, tuženi nije mogao da predvidi niti utiče na donošenje nezakonitog rešenja jer nije bilo poreskog duga koji je u skladu sa zakonskom obavezom bio dužan da izmiri tuženi, odnosno tužilac koji je tu obavezu preuzeo da ispuni u ime tuženog u skladu sa ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji. Zato se odgovornost tuženog ne može ceniti samo sa stanovišta njegove pozicije poreskog obveznika kako to smatra tužilac, već se moraju uzeti u obzir sve okolnosti slučaja koji su dovelo do toga da se tuženom u kratkom vremenskom periodu neosnovano zabrani obavljanje delatnosti, a što je posredno uticalo i na tužiočeve poslovne planove.

Kako se radi o naknadnim, objektivnim okolnostima koje tuženi nije mogao da spreči, otkloni ili izbegne, to onda postoje razlozi koji isključuju njegovu krivicu za neispunjenje ugovorne obaveze prema tužiocu u periodu kada su objekti tuženog bili zapečaćeni, a samim tim i za neizvesnost u poslovanju zbog koje je tužilac otkazao sve aranžmane zaključene sa trećim pravnim licem. Zato tužilac nema pravo na naknadu štete od tuženog, zbog čega je pravilna odluka nižestepenih sudova kojom su odbili tužbeni zahtev.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, jer troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u potrebne troškove za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković