Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe. Revizijom se bez osnova ukazuje na pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenu dokaza, budući da ove eventualne povrede postupka i ocena činjeničnog stanja u smislu odredbe člana 407. Zakona o parničnom postupku, ne predstavljaju revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 21.12.2009. godine između pravnog prethodnika tužioca i tuženog zaključen je Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti br. ... u vlasništvu tužioca kao prodavca i to stan br. ... na ... spratu zgrade u ul. ... br. ... u ... na kat. parc. br. ..., upisanu u list nepokretnosti br. ... KO ..., za ukupnu cenu od 21.765.809,34 dinara, a tuženi se kao kupac obavezao da će odmah po zaključenju ugovora platiti iznos od 219.856,65 dinara, a ostatak sa kamatom od 1 % godišnje na rok od 40 godina u 480 jednakih mesečnih rata sa fiksnom kamatom. Prodavac je pristao da kupac upiše pravo vlasništva u javne knjige bez njegove posebne saglasnosti samo po osnovu ugovora i pre isplate celokupne kupoprodajne cene, s tim da kupac nakon upisa preda prodavcu založnu izjavu na predmetu prodaje tj. stanu kao obezbeđenje isplate celokupne kupoprodajne cene. Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda od 10.12.2010. godine dozvoljen je upis prava svojine tuženog na predmetnom stanu. Prema izvodu iz APR-a tuženi je od 2008. godine do 2010. godine bio zakonski zastupnik tužioca, predsednik i član upravnog odbora. Nad pravnim prethodnikom tužioca otvoren je postupak stečaja rešenjem prvostepenog suda St 4096/10 od 07.10.2010. godine zbog trajne nesposobnosti plaćanja, jer je račun do dana održavanja ročišta na kome se odlučivalo o predlogu za otvaranje stečajnog postupka bio blokiran za ukupan iznos od 770.722.324,29 dinara, a neprekidno od 23.02.2010. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili zahtev tužioca za utvrđenje da je bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 21.12.2009. godine i predaju istog, jer je zaključen šest meseci pre otvaranja stečaja nad tužiocem sa povezanim licem tužioca, na koji način je došlo do neposrednog oštećenja poverilaca imajući u vidu ugovoren način plaćanja cene za predmetni stan u 480 rata i pored preteće nesposobnosti plaćanja.

Tužilac postavljenim tužbenim zahtevom pobija pravnu radnju preduzetu u periodu šest meseci pre otvaranja stečaja, jer je po njegovim navodima, došlo do smanjenja njegove imovine kao stečajnog dužnika čime su izgledi poverilaca za namirenje pogoršani, a tuženi je kao zakonski zastupnik, predsednik i jedno vreme član upravnog odbora pravnog prethodnika tužioca znao za njegovo loše finansijsko stanje odnosno nesposobnost plaćanja u vreme zaključenja ugovora.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je u konkretnoj pravnoj stvari tužilac dokazao da su ispunjeni preduslovi za pobijanje pravnih poslova i drugih pravnih radnji u stečaju, a to su: otvaranje stečajnog postupka, činjenica da u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za potpuno namirenje stečajnih poverilaca i da je pravni posao punovažan, sve u smislu člana 119. Zakon o stečaju. Takođe, tužilac je dokazao je ispunjen jedan od opštih uslova pobijanja iz navedenog člana odnosno da je došlo do narušavanja ravnomernog namirenja stečajnih poverilaca ili da se poverioci oštećuju ili da su spornim pravnim poslom i radnjama pojedini poverioci stavljeni u pogodniji položaj (pogodovanje poverilaca). Stoga kako je utvrđeno da su ispunjeni navedeni preduslovi kao i jedan od opštih uslova da se poverioci oštećuju, to se moglo pristupiti pobijanju pravnog posla stečajnog dužnika koristeći se osnovom propisanim članom 122. Zakona o stečaju, kao neposredno oštećenje poverilaca.

Kako je tužilac na kome je u smislu čl. 228. i čl. 231. Zakona o parničnom postupku bio teret dokazivanja, dokazao ispunjenost preduslova i jednog od opštih uslova ih člana 119. Zakona o stečaju, za pobijanje spornog pravnog posla ili radnje, to su neosnovani revizijski navodi da prvostepeni sud nije pravilno primenio odredbe člana 119. i 122. Zakona o stečaju.

Naime, neosnovan je revizijski navod da tužilac nije dokazao postojanje nekog od opštih uslova jer niko od poverilaca nije oštećen budući da je predmetni ugovor dvostrano obavezan pravni posao po kom je tuženi obveznik plaćanja kupoprodajne cene koja je realno tržišno opredeljena, te tuženi nije namiren.

Prema članu 122. Zakona o stečaju, neposredno oštećenje poverilaca postoji uvek kada je pravni posao preduzet u poslednjih šest meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, a u vreme zaključenja posla stečajni dužnik je bio nesposoban za plaćanje, a saugovarač stečajnog dužnika je znao za njegovu nesposobnost plaćanja, da je u pitanju preduzimanje ili propuštanje preduzimanja pravne radnje stečajnog dužnika kojom on gubi neko svoje pravo ili zbog koje to pravo ne može više ostvariti.

Iz navedenog sledi da neposredno oštećenje poverilaca nastupa preduzimanjem pravnih radnji i poslova stečajnog dužnika u poslednjih šest meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečaja, ako je stečajni dužnik bio nesposoban za plaćanje, a njegov saugovarač je znao za njegovu nesposobnost plaćanja.

Teret dokazivanja da je protivnik pobijanja (saugovarač stečajnog dužnika) znao ili morao znati da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje ili da je podnet predlog za pokretanje stečajnog postupka, prenet je na protivnika pobijanja, pod uslovom da podnosilac pobojne tužbe dokaže da je saugovarač stečajnog dužnika znao za okolnosti iz kojih se na nesumnjiv način može zaključiti da je postojala nesposobnost plaćanja na strani stečajnog dužnika, odnosno da je podnet predlog za pokretanje stečajnog postupka.

S obzirom da je tužilac u trenutku zaključivanja spornog pravnog posla bio u teškom ekonomskom stanju, a da je tuženi u spornom periodu bio zakonski zastupnik, predsednik i član upravnog odbora pravnog prethodnika tužioca odnosno lice koje je bilo upoznato sa finansijskim stanjem preduzeća, to se u konkretnom slučaju postojanje namere oštećenja poverilaca ne mora posebno dokazivati imajući u vidu da je i pored preteće nesposobnosti plaćanja kod tužioca, kao jasnog preduslova za otvaranje stečaja nad preduzećem, ipak ugovoren rok isplate kupoprodajne cene od 40 godina. Tuženi je odmah pri zaključenju ugovora platio tužiocu samo iznos od 219.856,65 dinara, a u preostalom delu nema dokaza da je ispunjavao svoju ugovornu obavezu plaćanja 480 rata, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su na navedeni način poverioci neposredno oštećeni jer ceo ugovoreni iznos kupoprodajne cene nije ušao u stečajnu masu, te su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari revizijski navodi tuženog da nije poverilac koji je stavljen u pogodniji položaj u vezi sa spornim pravnim poslom u odnosu na stečajnog dužnika.

Nisu osnovani navodi revidenta da je pobijanom odlukom odlučeno o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost u delu u kom je naloženo da se uspostavi prethodno zemljišnoknjižno stanje.

Suština predmetnog spora je pobijanje pravnog posla u stečaju preduzetog u poslednjih šest meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka. Posledice uspešnog pobijanja pravnog posla regulisane su članom 130. Zakona o stečaju koji propisuje da ako je zahtev za pobijanje pravnog posla ili druge pravne radnje pravnosnažno usvojen, pobijeni pravni posao odnosno pravna radnja nemaju dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik predlagača je dužan da u stečajnu masu vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijenog posla ili druge radnje.

Iz navedenog sledi da je suštinski efekat uspešnog pobijanja pravnog posla, upravo vraćanje u pređašnje stanje što je u ovom slučaju uspostavljanje prethodnog zemljišnoknjižnog stanja a kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi, te ne stoje navodi revidenta u tom smislu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku budući da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić