Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“, br. 72/11..18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da je pobijana odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 238. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, time što je zaključio da je tuženi bio u obavezi da Uverenje Carine br. D-5984 od 22.06.2016. godine, kao dokaz, dostavi do zaključenja pripremnog ročišta, a da je potom prekludiran. Ovakvi navodi revizije suprotni su zaključku drugostepenog suda u pobijanoj odluci povodom označene isprave, da ta isprava uopšte nije ni dostavljena od strane tuženog. Time je razlog zbog kojeg isprava na koju ukazuje revident nije bila od uticaja prilikom presuđenja, u tome što nnje ni bila predmet dokaznog postupka, a ne u tome što je tuženi bio prekludiran da je dostavi za potrebe ovog spora.

Prema utvrđenim činjenicama, parnične stranke su bile u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora o zastupanju br. 05 232 078 od 20.06.2005. godine i Aneksa ovog ugovora, kao i na osnovu Ugovora br. 13 242 026 od 26.02.2013. godine kojim je konstatovan dospeli dug tuženog prema tužitelju u iznosu od 638.218,40 eura, sa taksativno navedenim fakturama i izvršenim uplatama, na osnovu ugovora br. 05. Iz tih ugovora tuženi je ostao dužan tužiocu iznos od 676.218,40 eura, a tužilac je ostao dužan tuženom po osnovu Ugovora o zastupanju br. 05 232 078 od 20.06.2005. godine iznos od 17.224,37 eura na ime provizije za izvršene usluge u ime i za račun tužioca. Ugovorom br. 13 242 026 od 26.02.2013. godine, pored ostalog, bila je za slučaj spora ugovorena nadležnost suda u Beogradu, uz primenu materijalnog i procesnog prava Republike Srbije. Ugovorom br. 13 je tuženi priznao stanje duga prema tužiocu, a potom je tužilac tuženom isporučio dodatnu količinu robe, te je kasnije tuženi potvrdio preuzimanje robe i stanje duga prema tužiocu i imejl porukom od 27.02.2014. godine, u iznosu od 658.994.,03 evra. Tužilac je tuženom 23.07.2014. godine uputio izjavu o raskidu Ugovora o zastupanju br. 05 232 078, zbog postojanja duga od 676.218,40 evra. Tužilac je u svojstvu osiguranika zaključio sa umešačem na strani tužioca, kao osiguravačem, ugovor o osiguranju potraživanja. Prema tom ugovoru osiguranik, ili ugovarač osiguranja, plaća određenu premiju, a osiguravač isplaćuje sumu osiguranja u skladu sa ugovorom ukoliko se dogodi osigurani slučaj (ukoliko iz nekog razloga poverilac ne bude uspeo da naplati svoje potraživanje) pod uslovom da tužilac kao osiguranik iskoristi sva pravna sredstva za naplatu svog potraživanja koja mu stoje na raspolaganju. Prema tački 3.3. zajedničkih odredbi navedenog ugovora se osiguranik obavezuje da ustupi osiguravajućem društvu, ovde umešaču, svu potrebnu dokumentaciju na osnovu koje osiguravajuće društvo može vršiti naplatu potraživanja i koja će omogućiti efektivno vršenje subrogacije i ustupanje ili prenos u korist osiguravača i odustaje od prava prioriteta naplate potraživanja, dok je, sa druge strane, bez obzira na ovu subrogaciju, osiguranik dužan da preduzima sve mere koje su neophodne za naplatu potraživanja i da poštuje instrukcije osiguravača. Po ovakvom ugovoru, na osnovu zahteva ovde tužioca od 29.03.2012. godine umešač je utvrdio da su potražive, uz uslov poštovanja ostalih odredbi predviđenih ugovorom, fakture tužioca do 12.05.2011. godine i isplatio naknadu tužiocu u ukupnom iznosu od 360.000,00 EUR radi delimičnog pokrića neplaćenih faktura ispostavljenih tuženom tokom 2010. i 2011. godine, a od ovog iznosa je umešaču vraćen iznos od 100.000,00 evra, u skladu sa odredbama ugovora o osiguranju, te je konačan visina gubitka umešača iznos od 260.000,00 EUR, i to uplatama od 03.04.2013. godine, 18.06.2013. godine i 03.09.2013. godine.

Po stanovištu nižestepenih sudova, nakon izvršene kompenzacije međusobnih potraživanja, postoji obaveza tužioca da isplati preostali utuženi novčani iznos od 658.994,03 EUR, po osnovu poslovnog odnosa koji proizilazi iz spornih ugovora, a imajući u vidu da je takvu visinu duga tuženi učinio nespornom i pre ovog postupka, i na osnovu odredaba člana 262. Zakona o obligacionim odnosima. U vezi istaknutog prigovor nedostatka aktivne legitimacije, nižestepeni sudovi nalaze da samo postojanje ugovora o osiguranju koji je tužilac zaključio sa umešačem ne znači da je prestala i obaveza tuženog prema tužiocu po osnovu utuženih faktura, već je bitno da tuženi prema tužiocu nije izmirio dugovanje. U skladu sa ovim, nižestepeni suvodi smatraju da tužilac osnovano preduzima radnje radi naplate potraživanja od tuženog, pa i podnošenjem ove tužbe, na šta nije izgubio pravo zaključivanjem ugovoora o osiguranju potraživanja sa umešačem, što proizilazi i iz dela ugovora o osiguranju iz tačke 4 posebnog dela, modul naplate - pred sporna ili sporna naplata iz ugovora o osiguranju potraživanja. Tužilac zaključenim ugovorom sa umešačem nije preneo potraživanje na osiguravajuće društvo, niti je izgubio pravo da podnese tužbu radi naplate svog potraživanja. Ukazuju i da između tužioca i umešača postoji saglasnost da tužilac ima pravo i ugovornu obavezu da pokrene i vodi sudski spor protiv tuženog radi naplate dugovanog iznosa iz ugovora o prodaji robe i druge sudske postupke u cilju naplate svog potraživanja. Smatraju i da ne postoji opasnost da će se tužilac dva puta naplatiti po istom pravnom osnovu, jer se isplatom dugovanog tuženi u celini oslobađa predmetne obaveze, kako prema tužiocu, tako i prema umešaču na strani tužioca.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su utvrdili osnovanim potraživanja po tužbi i prigovoru kompenzacije, te da su bili ispunjeni uslovi za međusobnu komepenzaciju ovih potraživanja. Nakon toga, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili osnovanim zahtev tužioca u preostalom delu utuženog potraživanja, a po izvršenoj sudskoj kompenzaciji.

Revizijom tuženog osporava se izneto stanovište drugostepenog suda. Po stanovištu revidenta tužilac nije aktivno legitimisan da bude stranka u ovom sporu za potraživanje po fakturama koja su predmet tužbenog zahteva, jer su ona subrogirana u celosti u korist umešača počev od 03.12.2012. godine kada je tužiocu delimično isplaćena naknada iz ugovora o osiguranju. Smatra da ugovor od 26.02.2013. godine ne proizvodi pravno dejstvo, jer je tužilac raspolagao subrogiranim pravom, pri čemu su u ugovoru navedene fakture koje nisu snabdevene pečatom Uprave Carina Srbije, što znači da roba po tim fakturama nije uvežena u Republiku Srbiju, odnosno takvu robu tuženi nije primio. Smatra i da se pobijanom odlukom pogrešno utvrđuje priroda spornog ugovora parničnih stranaka kao ugovora o prodaji, iako se radilo o trgovinskom zastupanju, da tužiocu ne pripada pravo na naplatu utuženog potraživanja jer nije ugovorio delcredere proviziju, pri čemu je tužilac takav ugovor svakako raskinuo izjavom koja se odnosila na raniji poslovni odnos parničnih stranaka iz razloga što su u takvog izjavi sadržane i fakture po ugovoru od 26.02.2013. godine.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Aktivna legitimacija za ostvarivanje sudske zaštite po tužbi čiji je predmet novčano potraživanje suštinski svodi se na to da tužilac mora raspolagati svojstvom poverioca. Svojstvo poverioca proizlazi iz odgovorajućeg izvora obligacije. Takav izvor obligacije predstavlja ugovor br. 13 242 026 od 26.02.2013. godine kojim je tuženi prihvatio obavezu prema tužiocu za plaćanje po računima ispostavljenim iz ranijeg poslovnog odnosa, kao i obavezu plaćanja naknade za nove isporuke robe. U skladu sa ovakvim poslovnim odnosom tužiocu pripada svojstvo poverioca naknade, prema utvrđenom činjeničnom stanju, u iznosu 676.218,40 EUR, pa time postoji i njegova aktivna legitimacija, kako to pravilno nalaze nižestepeni sudovi.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se postojanje aktivne legitimacije tužioca dovodi u pitanje pozivom na postojanje ugovora o osiguranju potraživanja koji je zaključio sa umešačem. Tuženi iznetim stanovištem izjednačava subrogaciju sa cesijom osiguranih potraživanja, koje stanovište ne stoji. Iz utvrđenih činjenica, niti iz navoda koje tuženi ističe, nikako ne proizilazi da je tužilac preneo, cedirao na osiguravača sva nenaplaćena, i ovde predmetna potraživanja prema tuženom. Umešač je kao osiguravač stekao pravo da stupi u prava tužioca, osiguranika, radi naplate samo onog iznosa naknade koju je isplatio osiguraniku po ugovoru o osiguranju. U vezi s tim revident bez osnova ističe bojazan od dvostrukog plaćanja – tužiocu kao svom poveriocu i umešaču kao osiguravaču tog potraživanja, za slučaj da umešač istakne pravo iz subrogacije prema tuženom. O tome je drugostepeni sud izneo pravilno stanovište, koje prihvata i revizijski sud. Osim toga, ako se osiguravač u vezi isplaćene nadoknade obrati tuženom po osnovu subrogacije u prava osiguranika, pa se utvrdi da je po ovoj presudi osiguranik već naplatio od tuženog potraživanje koje mu duguje, tada je samo tužilac, osiguranik u obavezi prema umešaču, osiguravaču jer mu je naneo štetu time što mu je onemogućio vršenje prava subrogacije. Drugačije ne proizilazini ni iz sadržine ugovora o osiguranju između tužioca i umešača.

Prema tome, nisu osnovani ni navodi revizije o tome da ugovor od 26.02.2013. godine ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno da je ništav jer nema osnov, s obzirom na to da je tužilac svakako mogao da disponira svojim potraživanjima u međusobnom odnosu sa tuženim, na šta nije bio od uticaja ugovor o osiguranju koji je zaključio sa umešačem. Nisu od značaja za pravnu snagu ugovora br. 13 242 026 navodi o tome da određene fakture navedene u ugovoru br. 13 242 026 nisu carinski overene. Bez uticaja su revizijski navodi tuženog o pogrešnoj oceni pravne prirode poslovnog odnosa parničnih stranaka (ugovor o kupoprodaji ili ugovor o zastupanju). Ugovor obavezuje ugovorne strane. Tužilac je kao poverilac ovlašćen da od tuženog kao dužnika zahteva ispunjenje obaveze iz ugovora, a dužnik je dužan da obavezu ispuni savesno u svemu kako ona glasi, što je propisano odredbama člana 262. Zakona o obligacionim odnosima na koju se prvostepeni sud pravilno poziva. Obaveza savesnog pristupanja zaključenju ugovora takođe postoji, pa se tuženi ne može sa uspehom pozivati na neoverene fakture koje je priznao za osnov svoje obaveze i ugovorom broj 13 242 026 od 26.02.2013. godine i potom izjavom uputem imejl poruke.

Ne stoje navodi da je ugovor br. 13 242 026 od 26.02.2013. godine raskinut. Prema stanju u spisima izjava o raskidu tužioca na koju se ukazuje revizijom ne sadrži neposrednu, jasnu i određenu izjavu o jednostranom raskidu zbog neispunjenja i ugovora br. 13 242 026 od 26.02.2013. godine. Zaključak o postojanju izjave o raskidu ugovora se ne može posredno izvoditi. Pri tome, raskid ugovora zbog neispunjenja svakako ne isključuje obavezu plaćanja dužnika za one obaveze koje su do tog trenutka dospele.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić