Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2490/19 od 13.02.2020. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio posebnu reviziju iz svih zakonskih razloga.

Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca jer u konkretnom slučaju za to nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku. Nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Drugostepenom presudom je pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužioca da se utvrdi ništavost odredaba Ugovora o finansijskom lizingu broj .. od 07.02.2007. godine, .. od 27.03.2007. godine, .. od 27.03.2007. godine, .. od 27.03.2007. godine, .. od 27.03.2007. godine .. od 19.09.2007. godine i to člana 3. tačke 3.1. i člana 3.tačke 3.4., kao i isplati iznosa od 6.409.725,65 dinara i 2.524,13 CHF po osnovu neosnovanog obogaćenja usled neosnovane naplate naknade troškova odobravanja i realizacije ugovora o finansijskom lizingu, kao i razliku na ime visine isplaćenih rata u CHF i visine rate da je ugovor zaključen u dinarima, odnosno evrima. Prema nalaženju sudova odredbe člana 3.1. Ugovora o lizingu nisu protivne prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, jer postoji saglasnost volja ugovornih strana shodno odredbi člana 10. Zakona o obligacionim odnosima da se ovakvi ugovori o finansijskom lizingu zaključe. Nižestepeni sudovi polazeći od odredaba Zakona o finansijskom lizingu i Odluke Narodne banke Srbije o minimalnim uslovima za zaključenje ugovora o finansijskom lizingu i o načinu iskazivanja lizing naknade i drugih troškova koji nastaju zaključenjem tog ugovora ( „Sl. glasnik RS“, br.4 od 17.01.2006, godine), zaključili su da tuženi ima pravo da prilikom zaključenja ugovora o finansijskom lizingu naplati od korisnika lizinga troškove obrade zahteva. Kako je tužilac prilikom zaključenja ugovora bio upoznat sa svim bitnim elementima ugovora, uključujući i troškove obrade zahteva, zaključak je sudova da je plaćanjem navedenih troškova ispunio svoju punovažnu ugovornu obavezu. Zato je odbijen kao osnovan zahtev za vraćanje novčanog iznosa uplaćenog tuženom po osnovu navedenih ugovora o lizingu.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način odlučivanja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije potrebno ni novo tumačenje prava, ni ujednačavanje sudske prakse. Tužilac u reviziji nije naveo različite pravnosnažne sudske odluke po istom pravnom pitanju, koje su od značaja za praksu. Takođe, nije naveo u čemu se ogleda razlika u stavovima sudova imajući u vidu da se prema pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda valutna klauzula može pravno valjano ugovarati u cilju očuvanja jednakosti uzajamnih davanja.

U postupku je utvrđeno, da je tuženi u vreme zaključenja predmetnih ugovora o lizingu tokom 2007 i 2008 godine, bio zadužen kod inostranih finansijskih kuća u valuti CHF (kredit), da je izvršena otplata glavnice kredita i kamate u toj valuti zaključno sa 2012 godinom i da je tuženi na taj način, istom valutnom klauzulom, obezbedio izvor plasmana sredstava. Stoga, zaključak sudova da u konkretnom slučaju, predmetne odredbe ugovora kojima je ugovorena valutna klauzula, proizvode pravno dejstvo, nije u suprotnosti sa pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.04.2019. godine. Neosnovano je pozivanje revidenta i na pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22.05.2018. godine, jer se taj stav ne odnosi na troškove lizing naknade.

Bitne povrede odredaba parničnog postupka, kao ni razlozi koji se tiču pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, na koje se poziva revident, nisu zakonski osnov zbog koga se može izjaviti posebna revizija.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Tužba je podneta dana 29.12.2017. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 6.410.725,65 dinara i 2.524,13 CHF, što u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe iznosi 54.111,42 evra i 2.157,93 evra.

Članom 485. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11..., 18/20), propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

S obzirom na to da vrednost revizijom pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi vrednost od 100.000 evra, to je ista ispod zakonom propisanog limita za dozvoljenost revizije iz člana 485. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić