U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Branka Stanića i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u parnici tužioca „AA“ ..., Ulica ... br. ..., koga zastupa Branislav Filipović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ ..., ... br. ..., koju zastupa punomoćnik Branislav Grujić, advokat iz ..., radi naknade stvarne štete i izmakle dobiti, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 5376/15 od 16.06.2016. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 23.02.2017. godine sledeću

P R E S U D U

I USVAJA SE revizija tužioca, PREINAČUJE SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž br. 5376/15 od 16.06.2016. godine u odbijajućem delu tužbenog zahteva koji je sadržan u stavu 2. izreke i presuđuje:

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog, a presuda Privrednog suda u Nišu P br. 846/2014 od 01.06.2015. godine u stavu 1 izreke SE POTVRĐUJE.

II OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu isplati troškove revizijskog postupka u iznosu od 870.000,00 dinara, u roku od osam dana od prijema presude.

III ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Nišu P br. 846/2014 od 01.06.2015. godine, u stavu 1. izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime štete u vidu izgubljene dobiti iznos od 37.464.823,00 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 01.06.2015. godine do isplate, u roku od osam dana od dana prijema presude. Stavom 2. izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime stvarne štete za izvršeno oranje iznos od 1.248.325,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 08.04.2011. godine do isplate, i iznos od 65.268,61 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.05.2011. godine do isplate, u roku od osam dana od dana prijema presude. Stavom 3. izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva tužioca na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti za iznos od 1.025.469,00 dinara, stavom 4. izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je traženo da sud obaveže tuženog da isplati zakonsku zateznu kamatu za period od 24.11.2011. godine do 31.05.2015. godine, koja je obračunata na iznos glavog duga od 37.464.823,00 dinara i stavom 5. izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.941.560,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 5376/15 od 16.06.2016. godine, u stavu 1. izreke, delimično je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Nišu P broj 846/2014 od 01.06.2015. godine u stavu 2. izreke. Stavom 2. izreke, preinačena je presuda Privrednog suda u Nišu P 846/2014 od 01.06.2015. godine u stavu 1. i 5. izreke i presuđeno, tako što se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženu „BB“, da na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti plati iznos od 37.464.823,00 dinara, sa kamatom u visini stope zatezne kamate počev od 01.06.2015. godine i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.172.807,00 dinara, u roku od osam dana po prijemu otpravka presude.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 5376/15 od 16.06.2016. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava - član 407. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku.

U odgovoru na reviziju, tuženi je osporio u celini navode iz revizije i predložio Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka je tražio i opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se druge bitne povrede postupka ne ističu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 28.12.2010. godine zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti – zemljišta, upisanog u listu nepokretnosti broj ... KO ..., sa tuženim kao prodavcem i navedeni ugovor je overen od Osnovnog suda u Somboru pod Ov br. .../... istog dana 28.12.2010. godine. Tužilac je po ovom ugovoru kupio od tuženog zemljište u površini od 987 ha 87 a i 12 m 2. Predmetnim ugovorom tuženi kao prodavac je garantovao tužiocu da na parcelama koje su predmet prodaje, druga lica nemaju bilo kakvih vlasničkih prava niti obligacionih potraživanja, pa se tuženi obavezao da tužiocu preda u posed navedene nepokretnosti najkasnije u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora, jer je tužilac svoju ugovorenu obavezu – isplatu kupoprodajne cene koja je ugovorena, isplatio tuženom u celini. Predaja zemljišta izvršena je 13.01.2011 godine, prema zapisniku koji je sačinjen, ali ne u celokupnoj površini koju je tužilac kupio.

Tuženi nije u celini ispunio svoju ugovorenu obavezu u ugovorenom roku i nije izvršio predaju dela od kupljenih nepokretnosti u površini od 257 ha 43a i 24 m2. zbog čega je tužilac podneo tužbu i tražio naknadu štete koju je pretrpeo zbog nekorišćenja zemljišta. Tražio je stvarnu štetu i izgubljenu dobit.

Prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo, zbog neizvršenja ugovorenih obaveza u roku što je za posledicu imalo nekorišćenje dela kupljenog zemljišta tokom 2011 godine , pa je dosudio tužiocu naknadu štete u vidu izgubljene dobiti za 2011 godinu u iznosu od 37.464.823,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2015. godine, pa do isplate i naknadu stvarne štete u iznosu od 1.248.325,54 dinara za izvršeno oranje po računu PRA-A ... od 1.04.2011 godine i 65.268,61 dinara po računu PRA-A ... od 3.05.2011, sve to sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti označenih u računima .

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu kome je tužiocu dosuđena stvarna šteta za izvršeno oranje u iznosu od 1.248.325,54 dinara i šteta u iznosu od 65.268,61 dinara, sa dosuđenom zakonskom zateznom kamatom, ali je preinačio odluku u delu koja se odnosi na dosuđenu naknadu štete u vidu izgubljene dobiti, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati izgubljenu dobit za 2011 godinu u visini od 37.464.823,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2015. godine do isplate. Drugostepeni sud je svoju odluku obrazložio tako što je naveo, da tuženi nije odgovoran za izgubljenu dobit tužiocu za 2011 godinu jer nema njegove krivice kao prodavca u ispunjenju ugovorene obaveze, zato što je saglasno voljom ugovornih strana, obaveza predaje preostale površine kupljenog zemljišta odložena do 01.12.2011. godine, a osim toga, tužilac nije ni dostavio dokaze na osnovu kojih bi se na nesumnjiv način mogla utvrditi nastanak štete za traženi period.

Tužilac izjavljuje reviziju u odnosu na odbijajući deo zahteva – naknadu izgubljene dobiti.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav zaključak drugostepenog suda se ne može prihvatiti kao pravilan. Osnovani su navodi iz revizije da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tužilac je privredno društvo registrovano između ostalog i za obavljanje poljoprivredne proizvodnje, te je u tom cilju i kupljeno poljoprivredno zemljište u KO ... ukupne površine 987 ha 87 a i 12 m2, da bi na njemu i tokom 2011. godine, organizovao poljoprivrednu proizvodnju. Tužilac od strane tuženog nije blagovremeno uveden u posed dela kupljenog poljoprivrednog zemljišta površine 257 ha 43a i 24 m2 i na taj način je bio onemogućen da blagovremeno pripremi zemljište za proizvodnju, zbog čega je dopisom br. 859 od 28.03.2011 godine, pozivajući se na odredbe čl. 126 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima, pismeno pozvao tuženog da u naknadnom roku, a najkasnije do 01.12.2011. godine izvrši ugovorom preuzetu obavezu i tužiocu predmetno zemljište preda u nesmetani posed, a da saglasno odredbi člana 124 Zakona o obligacionim odnosima, zadržava pravo da od tuženog nadoknadi štetu koja mu je prouzrokovana.

Nepravilan je zaključak drugostepenog suda da je predaja poseda bila saglasno odložena do 01.12.2011. godine, i da zbog toga za taj period tužilac nema pravo na naknadu štete. Ovakav zaključak ne proizilazi iz sadržine dopisa koji je tužilac dana 28.03.2011. godine uputio tuženom i pozvao ga da u naknadnom roku, a najkasnije do 01.12.2011. godine sporno zemljište preda u posed. Ovako određen naknadni rok, prema mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, ne predstavlja odložni uslov kako to pogrešno zaključuje drugostepeni sud, već naknadni rok u kome bi tuženi ispunio ugovorom preuzetu obavezu, ali to ne znači da je ostavljanjem naknadnog roka za ispunjenje obaveze, tužilac izgubio pravo na naknadu štete. Pravo na naknadu štete tužiocu pripada saglasno odredbama člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. Stavom 3. ovog člana je propisano da za štetu zbog zadocnjenja sa ispunjenjem odgovara i dužnik kome je poverilac dao primeren naknadni rok za ispunjenje, što se u konkretnom slučaju i dogodilo.

Iz spisa predmeta proizilazi da je tuženi nakon što je dobio navedeni dopis tužioca, već naredni dan, zaključio ugovor o izdavanju predmetnog zemljišta u zakup trećem licu, iz čega se jasno može zaključiti da je tuženi bio svestan činjenice da je mogao u posed predati tužiocu i sporni deo zemljišta, ali je svesno to propustio da učini, pa je umesto da preda tužiocu u posed deo zemljišta, što mu je bila i ugovorena obaveza, on je sa trećim licem zaključio ugovor o zakupu i tako prihodovao zakupninu od 9.345.321,00 dinara.

Kod ovakvog stanja stvari, jasno je da postoji krivica na strani tuženog u neizvršenju ugovora, jer je on isključivo i svojom voljom odlučio da deo zemljišta koje je u svojini tužioca, ne preda njemu u posed i time izvrši svoju ugovorenu obavezu, već je bez saglasnosti vlasnika, navedeni deo zemljišta izdao u zakup trećem licu i po tom osnovu ostvario prihod koji je zadržao za sebe. Zbog zadocnjenja u izvršenju ugovorenih obaveza od strane tuženog, tužilac trpi štetu i ima pravo saglasno članu 266 st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, pored naknade stvarne štete i na naknadu izmakle koristi. Prema odredbi člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

U postupku je utvrđeno da je u ekonomskoj 2011. godini tužilac obrađivao poljoprivredno zemljište na svojim imanjima, da je prema usvojenom setvenom planu, proizvodio ratarske kulture šećernu repu i merkantilni kukuruz, te je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke, koji se koristio visinom prihoda koje je tužilac ostvario na preostalom delu poljoprivredog zemljišta u KO ..., utvrdio visinu štete u vidu izgubljene dobiti i to za površinu nepredatog zemljišta za neostvareni prihod od šećerne repe 32.443.904,00 dinara i za neostvareni prihod merkantilnog kukuruza 5.020.919,00 dinara, što ukupno iznosi 37.454.823,00 dinara. Na izvršeni obračun visine štete stranke nisu imale primedbi.

Prema oceni revizijskog suda tužiocu na ime naknade izgubljene dobiti treba dosuditi iznos od 37.454.823,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude, te je zbog toga i preinačena drugostepena odluka Pž broj 5376/15 od 16.06.2016. godine u delu u kome je odbijen zahtev tužioca za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti i potvrđena presuda Privrednog suda u Nišu P broj 846/2014 od 01.06.2015. godine u stavu 1. izreke.

Tužiocu pripada pravo na naknadu troškova postupka po troškovniku koji je opredelio i to: na ime takse na reviziju 780.000,00 dinara i za sastav revizije 90.000,00 u skladu sa važećom TT i AT što ukupno iznosi 870.000,00 koliko je i dosuđeno primenom odredbe člana 161. Zakona o parničnom postupku. Tuženom ne pripada pravo na troškove odgovora na reviziju, jer nije uspeo u revizijskom postupku a pored toga, odgovor na reviziju nije ni bio nužan u ovoj pravnoj stvari, pa samim tim ne predstavlja ni nužni trošak koji bi se dosudio na teret suprotne strane.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud u skladu sa procesnim ovlašćenjima iz člana 416. stav 1. i 161. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dr Dragiša B.Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić