U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Branislave Apostolović i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca G.M. iz D.T., koga zastupa punomoćnik Z.S., advokat iz V., protiv tuženog R. o. i c. G. a.d. iz V., K.F., koga zastupa punomoćnik M.S., advokat iz J., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 6391/14 od 20.07.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 22.10.2015.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca G.Mi. izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 6391/14 od 20.07.2015. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Leskovcu P br. 285/2014 od 03.06.2014.godine, odbijen je tužbeni zahtev za poništaj kao nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu broj 1251/1 od 21.07.2009.godine tuženog kojim je tužiocu prestao radni odnos, te da se naloži tuženom preduzeću da ga vrati na radno mesto na kome je radio pre udaljavanja iz preduzeća ili na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i sposobnostima. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 375.500,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br. 6391/14 od 20.07.2015.godine, odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Leskovcu.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno preko punomoćnika iz reda advokata izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, predložio je odbačaj ili odbijanje iste i tražio je troškove odgovora na reviziju u visini koju je opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Po odredbi člana 390. ZPP drugostepeni sud presudom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrđuje prvostepenu presudu ako nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti. Sledom citirane zakonske odredbe neosnovan je revizijksi navod da je drugostepeni sud pogrešno odlučio presudom umesto rešenjem. Pozivanje revidenta da je pobijana presuda doneta uz pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, jer se u konkretnom slučaju ne radi o izuzetku iz člana 403. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenim činjenicama u stečajnom postupku protiv tuženog usvojen je rešenjem Trgovinskog suda u Leskovcu St br. 62/05 od 27.02.2007.godine plan reorganizacije koji je između ostalog predviđao potrebu za racionalizacijom i efikasnijom organizacijom stečajnog dužnika, te ukidanje radnih mesta i smanjenje broja izvršilaca u pratećim službama. Novim aktom o sistematizaciji radnih mesta od 03.02.2009.godine utvrđeno je 28. radnih mesta za 67 izvršilaca umesto 86 radnih mesta za 299 izvršilaca. Broj izvršilaca na radnom mestu domara smanjen je sa 5 na 2 zbog smanjenog obima posla. Tuženi je doneo Program rešavanja viška zaposlenih broj 493 od 18.03.2009.godine, u kome je utvrdio da su razlozi za prestanak potrebe za radom zaposlenih prema programu ekonomske i organizacione prirode. Nacionalnoj službi za zapošljavanje predao je Predlog Programa rešavanja viška zaposlenih o čemu se Nacionalna služba izjasnila, a kojim je tuženi odredbio da je višak zaposlenih 134. radnika i odredio mere njihovog zapošljavanja i to upućivanjem 16 zaposlenih kod drugog poslodavca i otkaz ugovora o radu za preostale radnike uz isplatu otpremnine. Tuženi je takođe doneo kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih pod brojem 622 od 08.04.2009.godine koji su primenjeni. Odlukom broj 856 od 08.05.2009.godine proglašeno je tehnološkim viškom 25 zaposlenih, što je u okviru 10 posto od ukupnog broja zaposlenih 275 prema broju i strukturi sadržanoj u planu reorganizacije tuženog, varijanta dva. Tužilac je na spisku viška zaposlenih pod rednim brojem 18. Na osnovu rešenja tuženog broj 1253/1 od 21.07.2009.godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je raspoređen (poslovi domara-portira).

Kod ovako utvrđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev, pravilno primenjujući odredbu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05) u tekstu koji je važio u vreme otkaza ugovora o radu, a kojim je poslodavcu data mogućnost da radniku otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Tužiocu je otkazan ugovor o radu sa navedenog zakonskog razloga uz prethodno sprovedenu zakonom propisanu proceduru iz člana 153. stav 1. tačka 2., 154, 155, 157. i 158. tada važećeg Zakona o radu, te stoga nisu ispunjeni uslovi da se kao nezakonito poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu.

Neosnovan je revizijski navod da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, jer je samo formalno smanjen broj izvršilaca na poslovima domara-portira koje je obavljao tužilac, a da je potom na istim poslovima samo sa promenom naziva prema sistematizaciji raspoređeno još tri radnika, što je u suprotnosti sa članom 182. Zakona o radu. Ovo sa razloga što je bez uticaja na odluku o višku zaposlenih što je poslodavac u okviru sprovedenih organizacionih promena izvršio preraspodelu drugih radnika na radno mesto na kome je bio raspoređen tužilac obzirom da prednost za zaključenje ugovora o radu na osnovu člana 182. Zakona o radu postoji samo kada poslodavac zasniva radni odnos sa trećim licem, a ne i u situaciji kada vrši raspoređivanje već zaposlenih lica.

Neosnovano je i ukazivanje revidenta da se u konkretnom slučaju ne može primeniti plan reorganizacije varijanta dva, jer od strane stečajnog sudije nije doneta odluka da li je ispunjen ili ne u potpunosti plan reorganizacije, ali čak i da je isti važeći nisu bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu, jer je tuženi propustio da u Planu reorganizacije predvidi koji broj radnika treba otpustiti i pod kojim okolnostima. To što u Planu reorganizacije tuženog je propušteno da se predvidi koji broj radnika treba otpustiti i pod kojim okolnostima, te okolnost da li je Plan reorganizacije ispunjen, ne utiču na pravo poslodavca da u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu otkaže tužiocu ugovor o radu, ako su za to ispunjeni zakonski uslovi i nakon zakonom sprovedene procedure, a što je u konkretnom slučaju sve ispunjeno. Planom reorganizacije, varijanta dva, predviđeno je da se na osnovu važeće sistematizacije dužnika kao i potrebe za racionalizacijom i efikasnijom organizacijom dužnika zbog uvođenja automatske obrade podataka, planira ukidanje pojedinih radnih mesta ili smanjenje broja izvršilaca u pratećim službama. Istim je takođe predviđena izrada nove sistematizacije u skladu sa novim statusom i novom organizacijom preduzeća. Donošenjem novog Pravilnika o sistematizaciji, programa rešavanja viška zaposlenih, kao i kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih tuženi je u ovom delu postupao i u smislu usvojenog plana reorganizacije i u smislu tada važećih odredbi Zakona o radu, te je neosnovan revizijski navod da tužilac nije mogao biti proglašen tehnološkim viškom.

Neosnovano je i pozivanje revidenta na pravnosnažne i izvršne presude Privrednog suda u Leskovcu i Privrednog apelacionog suda koje je priložio uz reviziju, jer se ne radi o identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u ovom predmetu. U predmetima čije je odluke revident priložio usvojen je tužbeni zahtev od strane nižestepenih sudova, jer je u tim predmetima otkaz ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška dat invalidima rada, suprotno članu 42. Opšteg kolektivnog ugovora, odnosno radnicima u proizvodnji, što nije bilo predviđeno Planom reorganizacije tuženog. U ovom slučaju tužilac nije bio radnik u proizvodnji, niti je utvrđeno da je invalid rada koji je invalidnost stekao radom kod tuženog kao poslodavca.

Na osnovu svega izloženog primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.