U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „AA“ iz ..., ..., čiji je punomoćnik Miodrag Vasiljević, advokat iz ..., ul. ... br. ..., protiv tuženog BB iz ..., ul. ... br. ... čiji je punomoćnik Živorad Ikonović, advokat iz ..., ul. ... br. ..., radi utvrđenja i naknade štete, vrednost predmeta spora po tužbi 11.000.000,00 dinara i po protivtužbi 283.431 evra, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4207/17 od 18.10.2017. godine, u sednici veća održanoj 04.10.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4207/17 od 18.10.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 375/16 od 08.05.2017. godine usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav Ugovor o kupoprodaji stana br. ..., površine 53,25 m2, na ... spratu zgrade sa građevinskom oznakom objekat ..., na kat. parceli br. ..., upisanoj u ZKUL br. ..., KO ..., u ..., ul. ... br. ... i jednog garažnog mesta u istoj zgradi, označenog brojem ..., zaključen između tužioca kao prodavca i tuženog kao kupca 09.05.2007. godine i overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov ... . U stavu II izreke, obavezan je tuženi da tužiocu preda u posed u isključivu državinu predmetni stan ispražnjen od svih lica i stvari i garažno mesto u istoj zgradi sa oznakom broja 14. U stavu III izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se tužilac obaveže da tuženom na ime neplaćenih zakupnina za zakup nepokretnosti koje se nalaze u ul. ... br. ... u ... za period od 01.02.2002. do 01.07.2007. godine isplati iznos od 283.431 evra, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.08.2015. godine. U stavu IV izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.944.150,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4207/17 od 18.10.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga predviđenih odredbom člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, 72/11...55/14) i ustanovio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Revizijski navodi kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona, nisu razmatrani jer ova bitna povreda nije propisana kao revizijski razlog u članu 407. Revizijski navodi kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. nisu osnovani. Drugostepeni sud je pravilno ispitao prvostepenu presudu u granicama žalbenih razloga. Ocenio je relevantne žalbene navode i dao jasne razloge za donetu odluku.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da je ništav Ugovor o kupoprodaji stana koji se nalazi u ul. ... br. ..., u ... i jednog garažnog mesta u istoj zgradi sa oznakom broj ... . Predmet tužbenog zahteva je i obavezivanje tuženog da tužiocu preda predmetni stan i garažno mesto u posed.

Predmet protivtužbenog zahteva je potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 283.431,00 evra na ime zakupnine za korišćenje nepokretnosti u ul. ... br. ..., u periodu od 01.02.2002. godine do 01.07.2007. godine, sa zateznom kamatom od 13.08.2015. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je bio jedan od osnivača tužioca sa udelom od 75 % i njegov direktor sa neograničenim ovlašćenjem. Drugi osnivač je bilo Preduzeće „VV”, ...., iz ... sa udelom od 25%. Između tuženog kao zakupodavca i tužioca kao zakupca čiji je punomoćnik BB zaključen je 01.02.2002. godine Ugovor o zakupu. Predmet ugovora je zakup poslovnog prostora u ... u kući ukupne površine 40 m2. Odredbom člana 2. Ugovora predviđeno je da zakup počinje da teče danom zaključenja a odredbom člana 5. da zakupac neće isplaćivati mesečnu zakupninu uz obavezu zakupca da kao činidbu po tom ugovoru zakupodavcu u periodu od narednih pet godina od zaključenja ugovora reši stambeno pitanje. Ako ovu obavezu ne ispuni dužan je da zakupodavcu za period zakupa od pet godina plati celokupni iznos zakupnine sa zakonskom zateznom kamatom. Između tuženog i „VV”, čiji je direktor i vlasnik GG iz je 09.10.2006. godine zaključen Ugovor o pristupanju osnivača i prenosu udela i osnivačkih prava. Predviđeno je da GG pristupa i stiče udeo kod tužioca. Tuženi uz saglasnost „VV”, prenosi GG svoj osnivčaki ulog i prava kod tužioca u iznosu od 2.500 USD, u dinarskoj protivvrednosti 143.541,50 dinara, na dan 29.09.2003. godine. GG postoje osnivač i vlasnik 50% udela kod tužioca, a tuženi nakon izvršenog prenosa ostaje osnivač i vlasnik 25% udela. Ugovor je overen kod Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ov ... od 09.10.2006. godine. Između osnivača i članova tužioca, zaključen je 12.10.2006. godine Ugovor o organizovanju tužioca radi usklađivanja sa Zakonom o privrednim društvima. Predviđeno je da direktora tužioca imenuje skupština društva svojom odlukom. Skupštinu društva čine članovi i ona između ostalog odlučuje o odobrenju pravnih poslova direktora društva i drugih lica kao i o sticanju, prodaji, davanju u zakup, zalaganju i drugom raspolaganju imovine velike vrednosti, u skladu sa zakonom. Direktor Društva zastupa Društvo, sprovodi odluke skupštine i isti je odgovoran za vođenje poslovnih knjiga kao i unutrašnji nadzor. Ugovor je snabdeven potpisima osnivača i članova i pečatom tužioca, a overen je 18.10.2006 godine. Prema sadržini rešenja Agencije za privredne registre od 15.11.2006. godine, udeo tuženog u osnovnom kapitalu tužioca iznosi 28,37%, udeo preduzeća „VV” 28,37, a udeo GG 43,26%. Rešenjem Agencije za privredne registre od 13.07.2007. godine, registrovane su promene sedišta tužioca, skraćenog poslovnog naziva Društva i promena direktora odnosno zastupnika, tako što se briše tuženi a upisuje DD, kao direktor sa neograničenim ovlašćenjem. Dalje je utvrđeno da je između tužioca kao kupca i Preduzeća „ĐĐ“ iz ..., kao prodavca 09.05.2007. godine zaključen Ugovor o kupoprodaji spornog stana sa garažnim mestom, koji je overen pod brojem Ov ... . Ugovorena kupoprodajna cena je 150.777,50 evra. Između tužioca, koga je kao direktor zastupao tuženi, u svojstvu prodavca i tuženog u svojstvu kupca zaključen je 09.05.2007. godine Ugovor o kupoprodaji predmetnog stana i garažnog mesta koji je overen kod Petog opštinskog suda u Beogradu pod Ov ... od 09.05.2007. godine. U tom ugovoru je navedeno da njegovim zaključenjem prestaju sva potraživanja kupca tuženog prema prodavcu tužiocu po osnovu Ugovora o zakupu poslovnog prostora od 01.02.2002. godine.

Iz sadržine iskaza zastupnika tužioca i saslušanog svedoka EE utvrđeno je da je sporni stan imovina tužioca, da tužilac nema dugovanja prema tuženom, a da je postojalo dugovanje tuženog prema GG i „VV”. Iz sadržine iskaza svedoka GG utvrđeno je da nije dao saglasnost za zaključenje spornog ugovora o kupoprodaji. Stan je bio predmet kompenzacije sa Preduzećem „ĐĐ“ kome je tužilac isporučio instalacione cevi. Protivvrednost stana je 150.000,00 evra. Isti je bio namenjen za prodaju, radi isplate duga tužioca prema „VV”, u iznosu od 600.000,00 evra. Dopis na koji se poziva tuženi, koji se potpisala ŽŽ, nije sačinjen na način uobičajen za poslovanje u ... . Prema svojoj overenoj izjavi ŽŽ o istom nije imala saznanja, niti je bila ovlašćena da takav dopis sačini.

Na temelju tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da je sporni Ugovor o kupoprodaji stana ništav. Tužilac i tuženi se smatraju povezanim licima a za odobrenje pravnog posla iz sukoba interesa nisu ispunjeni zakonski uslovi. Predmetni stan i garažno mesto su bili predmet kompenzacije u okviru obavljanja privredne delatnosti tužioca. Tužilac je Preduzeću „ĐĐ“ ... isporučio robu – instalacione cevi a navedeno preduzeće se obavezalo da tužiocu preda stan čija vrednost odgovara protivvrednosti isporučenih cevi. U vreme zaključenja spornog ugovora članovi tužioca bili su tuženi BB sa udelom od 28,37% „VV”, iz .. sa udelom od 28,37% i GG sa udelom od 43,26%, koji su činili skupštinu društva. Prilikom zaključenja spornog Ugovora o kupoprodaji izostala je saglasnost većine članova skupštine. Tužilac je zaključio ugovor sa licem koje se nalazi u sukobu interesa jer je u vreme zaključenja spornog ugovora tuženi bio zakonski zastupnik tužioca. Pri tom tuženi nije dokazao da je ugovor zaključen u dobroj veri, niti da je odobren u skladu sa odredbom člana 35. Zakona o privrednim društvima.

Nižestepeni sudovi su zaključili i da nije osnovan protivtužbeni zahtev. Tužilac i tuženi tokom perioda od 01.02.2002. do 01.07.2007. godine nisu bili u zakupodavnom odnosu. Ugovor o zakupu na koji se tuženi poziva nije ni nastao već je sačinjen za potrebe postupka. Pošto je fiktivan, nije mogao da proizvede obavezu na strani tužioca. Iz navedenih razloga odbijen je protivtužbeni zahtev.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni, a odbili protivtužbeni zahtev.

Zastupnici društva prema odredbi člana 31. Zakona o privrednim društvima (Sl. Glasnik RS br. 125/04) spadaju u lica koja imaju dužnost prema društvu. Dužni su da rade u interesu društva i da prema društvu postupaju savesno i lojalno. Prema odredbama člana 34. stav 1. tačka 1. Zakona lični interes lica koje ima dužnost prema društvu postoji ako je ugovorna strana u pravnom poslu sa privrednim društvom. Prema odredbi člana 35. stav 1. tačka 2. Zakona lice koje zaključuje pravni posao sa privrednim društvom ne povređuje pravilo sukoba interesa ako je pravni posao odobren u dobroj veri većinom glasova skupštine članova koji nemaju lični interes (u slučaju društva sa ograničenom odgovornošću). Prema odredbi stava 4. ovog člana Zakona nema povrede pravila sukoba interesa ako lice (koje ima dužnost prema društvu) dokaže da je pravni posao u vreme zaključenja ili izvršenja u interesu društva. Pravni posao u kome postoji sukob interesa koji nije odobren na zakonom propisan način ili za koji nije pružen dokaz da je u vreme zaključenja ili izvršenja u interesu društva, ništav je po izričitoj odredbi člana 35. stav 5. Zakona.

U konkretnom slučaju tuženi je u vreme zaključenja spornog Ugovora o kupoprodaji spadao u krug lica koja imaju dužnost prema privrednom društvu, tužiocu. Ugovor je potpisao kao fizičko lice u svojstvu kupca i kao direktor tužioca u svojstvu prodavca. Radi se o pravnom poslu u kome postoji sukob interesa. Pravni posao nije odobren u skladu sa odredbom člana 35. stav 1. i 2. Zakona o privrednim društvima niti je tuženi dokazao da je pravni posao u vreme zaključenja bio u interesu društva tužioca.

Neosnovano je revizijsko pozivanje na dopis od 23.06.2006. godine, kao dokaz o odobrenom raspolaganju od strane većinskih članova tužioca koji nemaju lični interes. Taj dopis je osporen od strane GG, vlasnika sa 43,26% udela u imovini tužioca i zastupnika istog u Društvu „VV” sa udelom od 28,37%. Osim toga, prema sadržini overene izjave, verodostojnost tog dopisa spori i njegov potpisnik ŽŽ, sa stanovišta istinitosti teksta i njenih ovlašćenja da sačini takav tekst. Pri tome, odobrenje u skladu sa odredbom člana 35. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima kojim se isključuje povreda sukoba interesa i odgovornost za naknadu štete, može se dati samo u formi odluke skupštine društva donetoj većinom glasova članova koji nemaju lični interes. Sporni dopis ne predstavlja odluku skupštine. Većinski članovi društva spore njegovu sadržinu. Zato se ne može prihvatiti revizijska tvrdnja da je tim dopisom odobreno zaključenje spornog ugovora o kupoprodaji. Stoga je saglasno odredbi člana 35. stav 5. Zakona o privrednim društvima takav ugovor apsolutno ništav.

Neosnovana je i revizijska tvrdnja da je sporni ugovor o kupoprodaji stana zaključen u interesu tužioca. Tu činjenicu tuženi nije dokazao. Tuženi nije dokazao ni postojanje obaveze tužioca da mu isplati zakupninu za korišćenje poslovnog prostora, koju potražuje u ovom sporu. Naprotiv, on je na zapisniku od 11.06.2009. godine izričito izjavio da sa tužiocem nije ni ugovoreno plaćanje zakupnine. To je potvrdio i svedok GG, uz tvrdnju da su tuženom po osnovu korišćenja poslovnog

prostora plaćeni troškovi kancelarije i njegove plate u ... u iznosu od 100.000 evra. Osim toga, u poslovnoj dokumentaciji tužioca nema evidentiranog duga po osnovu zakupnine, kao ni ugovora o zakupu na koji se tuženi poziva. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da predmetni stan predstavlja deo kompenzacionog duga tužiocu od strane preduzeća „ĐĐ“ koje je imalo dug prema tužiocu za isporučenu robu. To ukazuje da se prenosom stana tuženom umesto tužiocu ne čini korist tužiocu, već se umanjuje njegovo potraživanje prema prodavcu stana po osnovu isporučenog materijala u iznosu protivvrednosti stana od 150.000 evra.

Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da sporni ugovor o zakupu ne proizvodi pravno dejstvo iz razloga što je zaključen od strane tuženog uz zloupotrebu ovlašćenja sa ciljem da se fiktivno prikaže dug tužioca prema njemu po osnovu zakupa. Da se radi o zloupotrbi potvrđuje se i iskazom svedoka ZZ koja je označena kao potpisnik ugovora od 01.02.2002. godine, iako je tek 2005. godine postala zamenik direktora tužioca. Suprotan zaključak se ne može izvesti ni iz činjenice da je u ugovoru o kupoprodaji od 2005. godine navedeno da prestaju obaveze po ugovoru o zakupu od 2002. godine, jer se radi o ugovoru čiji je tekst sačinio tuženi u svojstvu kupca i zastupnika prodavca – tužioca. Stoga je isti bio u mogućnosti da u taj ugovor unese i navedenu odredbu i naknadno sačini sporni ugovor o zakupu sa ranijim datumom u odnosu na zaključeni kupoprodajni ugovor od 2007. godine.

Sporni ugovor o zakupu je zaključen uz odsustvo volje tužioca, zloupotrebom ovlašćenja od strane tuženog. Izostala je saglasnost volja u ugovoru označenih strana. Iz tog razloga, a shodno odredbi člana 26. Zakona o obligacionim odnosima ne može se smatrati da je taj ugovor stvarno zaključen i da proizvodi pravno dejstvo.

Tačna je revizijska tvrdnja da se izvedenim dokazima potvrđuje činjenica korišćenja poslovnog prostora tuženog od strane tužioca. Ali se ne može prihvatiti tvrdnja da je tek sa proglašavanjem ništavosti kupoprodajnog ugovora čija je ništavost utvrđena presudom od 09.05.2007. godine aktivirana obaveza tužioca da plati zakupninu po ugovoru od 2002. godine. Ovo iz razloga, što je ugovor o zakupu iz 2002. godine nije ni nastao, pa se ni navodna obaveza utvrđena tim ugovorom nije mogla aktivirati. Tuženi je morao dokazati da je sa tužiocem ugovoreno plaćanje zakupnine ali on to nije učinio. Štaviše i da je obaveza plaćanja zakupnine bila ugovorena, takvo potraživanje je zastarelo u skladu sa odredbom člana 375. Zakona o obligacionim odnosima koja reguliše da je rok zastarelosti potraživanja na ime zakupnine tri godine. Naime, potraživanje po tom osnovu je utuženo za period od 2002. do juna 2007. godine, dok je protivtužba podneta 13.08.2015. godine.

Iz tih razloga Vrhovni kasacioni sud je na temelju odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić