Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 295/2023
30.03.2023. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Jasmine Stamenković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici po tužbi tužilje AA PR, STR „BB“ ..., čiji je punomoćnik Marko Bekčić, advokat u ..., protiv tužene „Banca Intesa'' AD Beograd, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 2.500,00 dinara, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 9999/21 od 19.10.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 30.03.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 9999/21 od 19.10.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 9999/21 od 19.10.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda 1Pž 9999/21 od 19.10.2022. godine, preinačena je prvostepena presuda Privrednog suda u Užicu 1P 303/2021 od 27.08.2021. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 8. Ugovora o kreditu, kreditna patija ...-...- ... od 20.06.2014. godine, sadržine bliže navedene u izreci i zahtev da se tužena obaveže na isplatu iznosa od 2.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.06.2014. godine, pa je obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 10.500,00 dinara i obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 25.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Protiv drugostepene presude tužilja izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužilje, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Prema razlozima iznetim u obrazloženju, pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu. U konkretnom slučaju, prema razlozima revizije nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava. Revizijom tužilac ukazuje na nužnost postojanja ponude u predugovornoj fazi, a predmetni ugovor je zaključen u skladu sa Ugovorom o regulisanju međusobnih odnosa u vezi sa subvencionisanjem kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava u 2014. godini koji je zaključen između Fonda za Razvoj Republike Srbije i tužene, sve u skladu sa Uredbom o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava u 2014. godini („Službeni glasnik RS“, br.52/2014), na osnovu koje su tužilji učinjeni poznatim uslovi za dobijanje kreditnih sredstava, pa tako i obaveza plaćanja predmetne naknade u visini od 0,5% u odnosu na odobreni iznos kredita.

Zbog toga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno da se ne dozvoli odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao posebnoj, odnosno izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužilje nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova podneta je dana 16.06.2021. godine, a vrednost predmeta spora je iznos od 2.500,00 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i da se sporovima male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos.

Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Kako se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti u kojem je vrednost predmeta spora očigledno ispod navedenog zakonskog limita, revizija tužilje nije dozvoljena, u smislu člana 479. stav 6. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.