Protiv drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitnih povreda parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove nije tražio niti opredelio.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe. Takođe, ističući povrede postupka u pogledu ocene dokaza, revident ukazuje na relativno bitne povrede eventualno učinjene u prvostepenom postupku koje revizijski sud nema ovlašćenja da ceni.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku stečajni dužnik ovde tužilac kao prenosilac, je dana 01.08.2011. godine zaključio Ugovor o prenosu udela sa preduzećem „BB“ iz ... ovde tuženim kao sticaocem. Navedenim Ugovorom prenet je celokupni novčani i nenovčani kapital od strane prenosioca ovde tužioca kao jedinog člana preduzeća „VV“ iz ..., na sticaoca ovde tuženog bez naknade, a nakon nepuna dva meseca je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St.br. 737/10 od 26.09.2011. godine nad stečajnim dužnikom „AA“ iz ... otvoren postupak stečaja. Prema registru dužnika Narodne banke Srbije na dan otvaranja stečaja nad „AA“ iz ... registrovana su potraživanja trećih lica u iznosu od ukupno 72.091.615,52 dinara, a vrednost imovine prenete spornim Ugovorom iznosi 2.052.560,00 eura u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan uplate. Dana 08.08.2011. godine kod Agencije za privredne registre na osnovu spornog Ugovora registrovana je promena člana privrednog društva, tako što je istupio „AA“ iz ..., a pristupio novi član „BB“ iz ....

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev u celosti primenom člana 123. Zakona o stečaju, uz obrazloženje da tužilac nije dokazao da je zaključenjem spornog Ugovora o prenosu udela bez naknade narušeno ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca, odnosno da su oštećeni poverioci, te da je smanjena imovina dužnika.

Drugostepeni sud nalazi da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, te da su ispunjeni uslovi za pobijanje spornog pravnog posla, propisani članom 119. i člana 124. Zakona o o stečaju, jer je u konkretnom slučaju reč o besteretnom pravnom poslu koji je zaključen sa namerom oštećenja poverilaca,te je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev u celosti.

Tužilac postavljenim tužbenim zahtevom pobija svoju pravnu radnju besteretnog raspolaganja, jer je po njegovim navodima, došlo do smanjenja njegove imovine kao stečajnog dužnika čime su izgledi poverioca za namirenje pogoršani.

Imajući u vidu napred navedeno pravilno je drugostepeni sud zaključio da je u konkretnoj pravnoj stvari tužilac imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, dostavio dovoljno dokaza u prilog činjenici da su ispunjeni preduslovi za pobijanje pravnih poslova i drugih pravnih radnji u stečaju, a to su da je otvoren stečajni postupak i da u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za potpuno namirenje stečajnih poverilaca, te da je pravni posao punovažan. Takođe, ispunjen je jedan od opštih uslova pobijanja iz člana 119. Zakon o stečaju, da je došlo do narušavanja ravnomernog namirenja stečajnih poverilaca ili da se poverioci oštećuju jer je u konkretnom slučaju reč o besteretnom pravnom poslu. Kada se utvrdi da su ispunjeni navedeni preduslovi kao i jedan od opštih uslova može se pristupiti pobijanju pravnog posla i drugih pravnih radnji stečajnog dužnika koristeći se nekim od osnova koji su predviđeni članom 120. Zakona o stečaju kao uobičajeno namirenje, članom 121. Zakona o stečaju kao neuobičajeno namirenje, članom 122. istog Zakona kao neposredno oštećenje poverilaca, članom 123. kao namerno oštećenje poverilaca i 124. kao poslovi i radnje bez naknade ili uz neznatnu naknadu.

Dakle, imajući u vidu da je u konkretnom slučaju reč o besteretnom pravnom poslu, to se u ovom slučaju primenjuje odredba člana 124. Zakona o stečaju u smislu koje tužilac nije imao obavezu da dokazuje da je došlo do narušavanja ravnomernog namirenja stečajnih poverilaca, odnosno da su oštećeni poverioci i smanjena imovina dužnika. Raspolaganje bez naknade je svaka činidba stečajnog dužnika za koju stečajni dužnik nije primio odgovarajuću protivvrednost, čime se smanjuje stečajna masa. Smanjenjem stečajne mase oštećuju se poverioci i raspolaganja bez naknade su sve radnje, pa i radnja prenošenja udela u drugom preduzeću u vrednosti od skoro 2.500.000,00 eura, koju je preduzeo pravni prethodnik stečajnog dužnika, a usled kojih u njegovu imovinu nije ušlo ništa kao protivvrednost za ono što je njegovim postupkom izašlo iz imovine.

Kod raspolaganja bez naknade podnosilac pobojne tužbe ne dokazuje ni pozitivno znanje ni skrivljeno neznanje, ni kod dužnika ni kod pribavioca vrednosti. Kod ovog osnova pobijanja postoji zakonska pretpostavka da je dužnik znao da besplatnim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima, a isto tako postoji zakonska pretpostavka da je trećem licu, odnosno korisniku bilo poznato ili moglo biti poznato da se takvim raspolaganjem nanosi šteta poveriocima dužnika. Kako je u pitanju zakonska pretpostavka, ona je neoboriva, pa su imajući u vidu napred navedeno, neosnovani revizijski navodi da je tužilac morao da dokazuje da je navedenim raspolaganjem narušeno ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili da su poverioci oštećeni, te je pravilno drugostepeni sud zaključio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio odredbu člana 123. Zakona o stečaju, umesto odredbe člana 124. istog Zakona.

Kod ispunjenosti preduslova i jednog od opštih uslova iz člana 119. Zakona o stečaju kao i posebnih iz člana 124.Zakona o stečaju za pobijanje spornog Ugovora o prenosu udela, pravilno je zaljučio drugostepeni sud da je osnovan postavljeni zahtev, te preinačio prvostepenu presudu u tom smislu, te su neosnovani revizijski navodi da nisu ispunjeni zakonski uslovi za usvajanje postavljenog tuženog zahteva.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić