Tuženi su u odgovoru na reviziju osporili pravnu relevantnost svih revizijskih navoda. Posebno su ukazali da je rešenje ovog spora uslovljeno pravnim dejstvima pravnosnažne presude donete u predmetu Privrednog suda u Beogradu P 9055/2010, kojom je utvrđeno nepostojanje pravnog osnova za raskid spornog ugovora o privatizaciji. Kako je pravna valjanost ugovora o privatizaciji prethodno pitanje za osnovanost zahteva za isplatu sporne ugovorne kazne tuženi smatraju da je takav zahtev pravno neosnovan.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž 445/17 od 16.08.2017. godine predloženo je Vrhovnom kasacionom sudu da ne prihvati odlučivanje o izjavljenoj reviziji tužioca.

Ocenjujući dozvoljenost izjavljene revizije Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da su obzirom na predmet i vrednost spora od 1.550.000 evra u odnosu na koji je doneta pobijana presuda ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 394. stav 2. u vezi odredbe člana 486. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/2004, 111/09). Zato je pravno irelevantan predlog Privrednog apelacionog suda da Vrhovni kasacioni sud ne prihvati odlučivanje po reviziji tužioca.

Ispitujući pobijanu odluku u granicama razloga propisanih odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/2004, 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), osim u pogledu revizijskog cenzusa propisanog odredbom člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija tužioca osnovana.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda o akcesornosti ugovorne kazne i prestanku sporazuma o istoj zbog raskida osnovnog ugovora u kome je takav sporazum bio konstituisan. Ovako stanovište se temelji na činjenici da je tužilac 14.01.2010. godine raskinuo ugovor o prodaji društvenog kapitala od 06.04.2006. godine i da je dopisom od 18.10.2010. godine postavio zahtev za isplatu ugovorne kazne. Drugostepeni sud nalazi da takav zahtev nema pravno utemeljenje. Tužilac je shodno odredbi člana 277. ZOO imao pravo da zbog neispunjenja ugovorne obaveze od strane tuženog zahteva isplatu ugovorne kazne ili ispunjenja obaveze. Međutim, tužilac nije postavio zahtev za ispunjenje ugovorne obaveze već je obavestio tužene da ugovor raskida. Kod takvog stanja stvari, a obzirom na akcesornu prirodu ugovorne kazne drugostepeni sud je stanovišta da je sa raskidom osnovnog ugovora prestala i obaveza iz akcesornog ugovora, tj. sporazuma o ugovornoj kazni koji deli sudbinu osnovnog ugovora. Pored toga, drugostepeni sud je stanovišta da u konkretnom slučaju tužilac ne može zahtevati isplatu ugovorne kazne ni pozivom na odredbu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. U prilog tog stanovišta u pobijanoj presudi se ističe da ugovorna kazna nema pravnu prirodu naknade štete. Stoga drugostepeni sud nalazi da tužilac ne može po raskidu ugovora zahtevati isplatu ugovorne kazne zbog neispunjenja obaveze ni po osnovu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje pravno neutemeljenim stanovište drugostepenog suda da ugovorna kazna nema pravnu prirodu naknade štete. Naime, odredbama Zakona o obligacionim odnosima nije decidno regulisana ni izričito uređena pravna priroda ugovorne kazne. To je učinjeno na posredan način tako što su odredbom člana 270. definisana opšta pravila konstituisanja ugovorne kazne, a odredbom člana 273. ZOO propisano pravo poverioca u slučaju ugovaranja iste. Iz tih zakonskih odredbi može se zaključiti da ugovorna kazna predstavlja zakonom propisano sredstvo pojačanja i obezbeđenja ugovorne discipline na planu izvršenja ugovorom konstituisanih obaveza dužnika. Međutim, odredbom člana 275. ZOO konstituiše se i pravo poverioca da zahteva ugovornu kaznu i kada njen iznos premaša visinu štete koju je pretrpeo, kao i u slučaju kada nije pretrpeo nikakvu štetu (stav 1), a ako je šteta koju je poverilac pretrpeo veća od iznosa ugovorne kazne on ima pravo zahtevati i razliku do potpunog namirenja štete (stav 2). Prema tome, zakonskim rešenjem propisanim stavom 2 odredbe člana 275. ZOO nesumnjivo se konstituiše odštetna funkcija ugovorne kazne. Ona se iskazuje kao pretpostavljena šteta čije se postojanje ne mora posebno dokazivati. To praktično znači da će poverilac ostvariti pravo na isplatu ugovorne kazne samo na osnovu činjenice da su nastupili zakonom propisani uslovi za njenu realizaciju – skrivljeno zadocnjenje u neispunjenju ili skrivljeno neispunjenje ugovorom konstituisane obaveze dužnika. Samo u slučaju kada je neispunjenjem poverilac pretrpeo veću štetu od iznosa ugovorne kazne on ima pravo da zahteva razliku do potpunog iznosa štete, ali u tom slučaju mora i dokazati da trpi štetu u većem iznosu od iznosa određenog ugovornom kaznom.

Sledom rečenog, Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da se citiranim zakonskim odredbama nesumnjivo opredeljuje dvostruka funkcija ugovorne kazne. Ona se, s jedne strane, opredeljuje kao ugovorno sredstvo obezbeđenja izvršenja dužnikove obaveze, a s druge strane kao pretpostavljena šteta koju će poverilac pretrpeti u slučaju skrivljenog zadocnjenja ili skrivljenog neispunjenja ugovorom konstituisane obaveze dužnika. Na taj način se i pravna priroda ugovorne kazne opredeljuje kao sredstvo obezbeđenja i naknade štete. Iz tog razloga Vrhovni kasacioni sud ocenjuje pravno neprihvatljivim stanovište drugostepenog suda po kome se pravo na isplatu ugovorne kazne ne može ostvariti pozivom na odredbu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. Naprotiv, izričitim zakonskim konstituisanjem i određenjem prava na isplatu ugovorne kazne kao pretpostavljene štete svakako se konstituiše i pravo poverioca da na temelju odredbe člana 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zahteva isplatu ugovorne kazne kao pretpostavljene štete u slučaju kada je došlo do raskida ugovora. Šta više, pravo na ugovornu kaznu se ne može isključiti zbog činjenice da je raskinut osnovni ugovor čijem obezbeđenju ona služi. To je pravno neuputno, jer sam zahtev za isplatu ugovorne kazne zbog neispunjenja ugovorom konstituisane obaveze u sebi konzumira i prećutnu izjavu da se ugovor raskida zbog skrivljenog neispunjenja obaveze od strane dužnika. U protivnom, prihvatanjem pravnog stanovišta kada se raskidom ugovora gubi pravo na isplatu ugovorne kazne u potpunosti se poništava ne samo mogućnost njene realizacije već i zakonsko opredeljenje svrhe zbog koje je ista zakonom dopuštena i ugovorom konstituisana. Cilj ugovorne kazne je da dodatno osigura izvršenje dužnikove obaveze, a ako do toga ne dođe da se poveriocu prizna i isplati pretpostavljena šteta u visini ugovorom određene ugovorne kazne. Ugovornim konstituisanjem prava na ugovornu kaznu poveriocu se zakonom priznaje ostvarenje prava na naknadu štete do visine ugovorne kazne koju će isti realizovati bez ikakvih posebnih uslova. Time se poverilac po samom zakonu stavlja u daleko lakšu poziciju u pogledu namirenja pričinjene mu štete zbog raskida ugovora od one u kojoj bi se našao da ugovorom nije bila propisana i ugovorna kazna za slučaj neispunjenja dužnikove obaveze. S tim u vezi, treba istaći da se zahtev za isplatu ugovorne kazne ne može uslovljavati prethodnim raskidom ugovora kao pretpostavkom za njeno izmirenje. Do raskida će uvek doći kada ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, ako dužnik svojom krivicom u tom roku istu ne ispuni. U tom slučaju, a shodno odredbi člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ugovor se raskida po samom zakonu. Do raskida će doći i kada dužnik u naknadnom roku ne ispuni svoju ugovornu obavezu. I u tom slučaju, a shodno odredbi člana 126. stav 3. ZOO nastupaju iste pravne posledice kao i u slučaju kada je rok bitan sastojak ugovora. S tim u vezi, treba istaći da je imperativnom odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji propisano da se i ugovor o predaji društvenog kapitala po sili zakona raskida kada kupac ni u naknadno ostavljenom roku ne izvrši svoje obaveze.

Dakle, u navedenim pravnim situacijama ugovor se raskida po sili zakona u trenutku kada protekne ugovorom propisani fiksni rok za ispunjenje dužnikove obaveze, odnosno kada dužnik svojom krivicom i u naknadno ostavljenom roku svoju obavezu ne izvrši. To dalje znači da se u slučaju postojanja ovih pravnih situacija i faktički i pravni isključuje mogućnost izbora ustanovljeno odredbom člana 273. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojim se poveriocu daje pravo da u slučaju ne izmirenja ugovorne obaveze može zahtevati ili ispunjenje iste ili isplatu ugovorne kazne. Ovo iz razloga što se saglasno odredbi člana 132. stav 1. raskidom ugovora obe strane oslobađaju svojih obaveza, osim obaveze naknade eventualne štete. Zato, ako bi raskid osnovnog ugovora vodio i prestanku ugovorne kazne kao akcesornog prava nastupila bi pravno nedopuštena situacija u kojoj se u slučaju neispunjenja ugovorne obaveze iz ugovora sa fiksnim rokom tim ugovorom konstituisana ugovorna kazna nikada ne bi mogla naplatiti. Iz istih razloga bila bi isključena i mogućnost isplata ugovorne kazne u slučaju kada je osnovni ugovor raskinut po sili zakona zbog činjenice da dužnik ni u naknadno ostavljenom roku nije izvršio svoju obavezu. Time bi se ne samo oneomogućilo sudsko ostvarenje prava na ugovornu kaznu, već bi se sudskim odlukama obesmislio i sam institut ugovorne kazne. U tom slučaju bi se i zakonske odredbe o uređenju pravnog instituta ugovorne kazne učinile pravno izlišnim, ili, u najmanju ruku, pravno nedelotvornim. Iz tog razloga bi sporazum o ugovornoj kazni zbog neispunjenja obaveze iz ugovora o prodaji društvenog kapitala predstavljao samo mrtvo slovo na papiru bez ikakvih pravnih poslecica za slučaj neizvršenja ugovorne obaveze čijem obezbeđenju ugovorna kazna služi.

Sa druge strane, pogrešna primena materijalnog prava od strane prvostepenog suda ima za posledicu nepotpuno utvrđenje odlučnih činjenica za presuđenje ovog spora. Naime, zbog zauzetog pravnog stanovišta da akcesorna priroda ugovorne kazne posledično vodi prestanku sporazuma o istoj u slučaju raskida osnovnog ugovora, prvostepeni sud se nije upuštao u raspravu o činjenicama koje se tiču dopuštenosti ugovaranja ugovorne kazne u odnosu na obaveze čijem obezbeđenju ista služi, niti je utvrđivao da li su i u kojoj meri obaveze obezbeđene ugovornom kaznom neizvršene. Ovo posebno iz razloga što se prvostepeni sud nije upuštao u ocenu pravnog dejstva pravnosnažne presude tog suda P br.9055/10 od 22.01.2013. godine, kojom je usvojen zahtev tužilaca da im tuženi isplati 3.954.000,00 evra zbog neosnovanog raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala i naplate bankarske garancije. Obzirom na donetu presudu P br.9055/10 od 22.01.2013. godine iznete zakonom propisane uslove za isplatu ugovorne kazne mora se oceniti i osnovanost tužbenog zahteva. To konkretno znači da se ocenom pravnog dejstva te presude mora utvrditi da li je kupac društvenog kapitala ispunio ugovorom ustanovljene obaveze, ili je zbog neispunjenja istih njegovom krivicom sporni ugovor o prodaji društvenog kapitala ipak raskinut. Nakon što se raspravi pitanje punovažnosti spornog ugovora o prodaji društvenog kapitala i njegovog postojanja ili nepostojanja utvrdiće se i da li tužilac može osnovano zahtevati isplatu ugovorne kazne.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 407. stav 2. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić