Protiv drugostepene presude tužilac i tuženi su blagovremeno izjavili revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava. Troškove su opredeljeno tražili.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije parničnih stranaka nisu osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Netačna je tvrdnja tuženog da je tužba u ovom sporu podneta od strane stečajnog dužnika, a ne od strane stečajnog upravnika kao ovlašećnog lica za ovu radnju. U spisima predmeta postoji punomoćje izdato advokatu Vladimiru Dobriću izdato od strane stečajnog upravnika tužioca-Agencije za privatizaciju, Centar za stečaj, za zastupanje u ovoj pravnoj stvari, pa ne stoje navodi tuženog u tom smislu. Pored toga, revizijom tuženog se bez osnova ukazuje na pogrešnu odluku suda o dozvoli preinačenja tužbe, kao i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza. Ovo iz razloga što navedene povrede postupka i ocena činjeničnog stanja shodno odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku ne predstavljaju revizijske razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 24.03.2009. godine zaključen je Ugovor o prodaji društvenog kapitala ovde tužioca kao subjekta privatizacije metodom javne aukcije. Ugovor je zaključen između Agencije za privatizaciju RS i privrednog društva „VV“ ..., kao kupca kapitala. Tim Ugovorom je, između ostalog, predviđena isplata kupoprodajne cene u šest rata i ispunjenje obaveza iz Socijalnog programa. Obaveze po osnovu socijalnog programa i drugih davanja prema trećim licima su zbog blokade računa, tužioca izmirivane putem Ugovora o asignaciji. Na taj način izvršena su plaćanja u iznosu od 77.714.387,74 dinara, od čega 15.778.207,84 dinara na ime tekućih troškova poslovanja, a 61.936.179,90 dinara na ime socijalnog programa za isplate otpremnina. Ugovorena kupoprodajna cena kapitala je iznosila 1.517.213,74 evra. Kupac kapitala „VV“, ... je uplatio samo prvu ratu jednaku iznosu uplaćenog depozita od 756.626,00 eura, odnosno 50% ukupne cene. Preostali iznos za 2-6 ratu kupac nije izmirio. To je bio jedan od razloga za raskid Ugovora o čemu je Agencija za privatizaciju RS obavestila kupca svojim dopisom od 21.05.2010. godine. Između tuženog i preduzeća „VV“ ... dana 07.12.2009. godine zaključen je Ugovor o ustupanju potraživanja po kome je tuženom ustupljeno potraživanje u iznosu od 58.000.000,00 dinara. Navedeni ugovor proknjižen je u knjigovodstvenoj evidenciji tužioca i tako su zatvorene obaveze prema kupcu kapitala za iznos od 58.000.000,00 dinara na dan 29.12.2009. godine. Prethodno je tuženi tužiocu uputio dopis obaveštavajući ga o ustupanju sa pozivom da u roku od 3 dana plati navedeni iznos. Tužilac nije postupio u navedenom roku. Zato je tuženi podneo tužbu radi naplate istog. Parnične stranke su dana 15.12.2009. godine zaključile Sporazum o sudskom poravnanju kojim je konstatovan dug tužioca prema tuženom u iznosu od 58.000.000,00 dinara. Konstatovano je i da poverilac odustaje od eventualnog pokretanja stečajnog postupka nad dužnikom, da preuzima troškove postupka i odustaje od kamate preko navedenog iznosa. Osim toga tužilac je kao vanknjižni vlasnik nepokretnosti identifikovane kao samoposluga „…“ u ..., površine 1722,78 m2 procenjene vrednosti 630.000,00 eura odnosno 59.765.324,50 dinara, dozvolio tuženom kao poveriocu, da se bez njegove dalje saglasnosti na osnovu sudskog poravnanja, uknjiži u javnim knjigama kao nosilac prava korišćenja zemljišta i prava vlasništva na objektu. Iako je procenjena vrednost veća od duga, dužnik je saglasan da se poravnanje izvrši na iznos od 58.000.000,00 dinara. Istog dana parnične stranke su u predmetu Trgovinskog suda u Pančevu P 910/09 zaključile sudsko poravnanje identične sadržine. NBS je Privrednom sudu u Pančevu dana 15.04.2010. godine podnela predlog za otvaranje postupka stečaja nad tužiocem, na osnovu koga je 11.06.2010. godine nad tužiocem otvoren postupak stečaja. Nakon toga je tuženi kao osnivač privrednog društva „GG“, ... ( sada „BB“ , ...) uneo i upisao nenovčani kapital -objekat samoposlugu „…“ naselje ... ... .

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili primarni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornog Sudskog poravnanja od 15.12.2009. godine i odobrenog rešenjem Trgovinskim suda u Pančevu P 910/09 od 15.12.2009. godine. Usvojen je eventualni zahtev za pobijanje pravne radnje zaključenja navedenog sudskog poravnanja i utvrđeno da isto ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na stečajnu masu tužioca. Odbačena je protivtužba za isplatu iznosa od 58.000.000,00 dinara sa kamatom kao nedozvoljena.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili primarni zahtev a usvojili eventualni zahtev za pobijanje pravne radnje zaključenja sudskog poravnanja. Razloge koje je naveo drugostepeni sud u svojoj odluci, prihvata i revizijski sud.

Tužilac je uspeo u sporu usvajanjem eventualnog tužbenog zahteva. Postavljanjem tog zahteva on je pristao na donošenje svake povoljne presude u odnosu na postavljene zahteve. Usvajanjem eventualnog tužbenog zahteva udovoljeno je tužbenom zahtevu. Stoga su revizijska ukazivanja tužioca da je sud morao usvojiti primarni, a ne eventualni zahtev bezpredmetna.

Neosnovani su i revizijski navodi tužioca da je sporno Sudsko poravnanje ništavo jer mu je cilj bio izigravanje propisa o privatizaciji i samog Ugovora o privatizaciji. Ocenom izvedenih dokaza utvrđeno je da je u trenutku zaključenja spornog Sudskog poravnanja privredno drupštvo „AA“, ... poslovalo sa većinskim privatnim kapitalom. Zato mu nije bila potrebna saglasnost Agencije za privatizaciju RS za zaključenje spornog poravnanja. Prema tome, sporno poravnanje nije zaključeno protivno prunudnim propisma, javnom poretku i dobrim običajima. Iz tog razloga je pravno neutemeljeno tužiočevo pozivanje na odredbu člana 103. stav 1 ZOOa, kako pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi.

U prvostepenom postupku je pravno relevantno utvrđeno da su ispunjeni opšti uslovi za pobijanje pravnih poslova i drugih pravnih radnji u stečaju. To su: otvaranje stečajnog postupka; činjenica da u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za potpuno namirenje stečajnih poverilaca i da je pravni posao punovažan, sve u smislu člana 119. Zakon o stečaju. Tužilac je dokazao i da je došlo do narušavanja ravnomernog namirenja stečajnih poverilaca. Zato je pravno neutemeljena revizijska tvrdnja da sudsko poravnanje ne može biti predmet pobijanja u stečaju. Naprotiv ono predstavlja posao za čije su pobijanje ispunjeni uslovi iz člana 119. Zakona o stečaju.

Neosnovan je i revizijski navod da tužilac nije dokazao da je došlo do oštećenja ostalih poverilaca, odnosno da je narušeno njihovo ravnomerno namirenje.

Odredbom člana 120. Zakona o stečaju je propisano da se pravni posao ili druga pravna radnja mogu pobijati ako su preduzeti u poslednjih šest meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka. Pored toga, potrebno je i da se tim pravnim poslom jednom poveriocu pruža obezbeđenje ili daje namirenje na način i u vreme koji su u skladu sa sadržinom njegovog prava (uobičajeno namirenje), i da je u to vreme stečajni dužnik bio nesposoban za plaćanje, a poverilac je znao ili morao znati za njegovu nesposobnost.

Iz navedenog sledi da je predmet pobijanja u slučaju kod uobičajenog namirenja pravno valjana radnja, odnosno pravni posao. Ti pravni poslovi se mogu pobijati ako su preduzeti u poslednjih šest meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka. Za njihovo uspešno pobijanje potrebno je i da je stečajni dužnik u vreme kada su preduzeti bio nesposoban za plaćanje. Istovremeno na strani saugovarača se traži i da je isti znao ili morao znati da je stečajni dužnik bio nesposoban za plaćanje. Sporno poravnanje je zaključeno u okviru roka od šest meseci pre podnošenja predloga za otvaranje stečaja. U njemu je jasno konstatovano da tužilac ne može da izmiruje obaveze zbog nesposobnosti za plaćanje (kao i da tuženi neće podneti predlog za otvaranje stečaja). Dakle nevedenim tekstom poravnanja se nesumljivo potvrđuje da je tuženom na dan njegovog zaključenja bila poznata činjenica postojanja tužiočeve nesposobnosti za plaćanje. Zato nije bilo potrebe da se ta okolnost posebno dokazuje. Prodajom sporne nepokretnosti u stečaju, tužilac je mogao da izmiri svoje obaveze prema ostalim poveriocima u skladu sa redosledom njihovog namirenja. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su na navedeni način ostali poverioci bili oštećeni jer je došlo do njihovog neravnomernog namirenja. Zato su suprotni revizijski navodi tuženog neosnovani.

Neosnovano je revizijsko pozivanje na odluku Ustavnog suda RS. Odlukom Ustavnog suda Uz 850/2010 utvrđena je neustavnost odredbi člana 150-154 Zakon o stečaju i ista deluje za ubuduće. Od datuma njenog objavljivanja u Sl. glasniku RS – 25.07.2012. godine pravne posledice sudskih odluka zasnovanih na neustavnim odredbama Zakona o stečaju, mogle su se otkloniti samo u posebnom postupku propisanom odredbom člana 61. Zakonom o Ustavnom sudu RS. U konkretnom slučaju to nije učinjeno. Zato su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari i revizijski navodi tuženog u pogledu postojanja prethodnog pravnog pitanja o zakonitosti pokrenutog stečaja nad tužiocem.

Revizijom tužioca se u suštini ponavljaju svi razlozi isticani u žalbenom postupku. Oni su od strane drugostepenog suda pravilno ocenjeni kao neosnovani. Stoga ih revizijski sud nije posebno obrazlagao u ovoj presudi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić