Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužene, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Prema razlozima iznetim u obrazloženju, pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda o razlozima ništavosti odredbe ugovora o kreditu u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove ili naknadu za obradu kreditnog zahteva nije ništava pod uslovom da je ugovoru prethodila ponuda banke sa sadržanim jasnim i nedvosmislenim podacima o troškovima kredita. Troškovi, ili naknade, koje banka obračunava prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije kredita mogu biti posebno iskazani u ugovoru o kreditu kao obaveza korisnika kredita, bilo u procentualnom iznosu ili u apsolutnoj vrednosti, ali uslov je da zaključenju ugovora prethodi ponuda banke u kojoj je određena obaveza plaćanja tako jasno i nedvosmisleno da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima, ili naknadama je reč. U situaciji u kojoj nema dokaza da je tužena postupila na opisani način i da je korisniku kredita dostavila ponudu sa propisanom sadržinom, to predstavlja njenu nesavesnost koja vodi ništavosti imovinskog prava ugovorenog takvim postupanjem u sopstvenu korist, zbog čega nema povrede pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda. Takođe, u konkretnom slučaju, prema razlozima revizije nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.

Bez uticaja na dozvoljenost revizije je pozivanje tužene na dopunjen pravni stav usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 16.09.2021. godine, iz razloga što je ništavost sporne ugovorne odredbe suštinski utvrđena usled nedostatka adekvatne ponude za zaključenje ugovora, a ne zbog nedostatka objašnjenja strukture i mehanizma na osnovu kojih je formirana naknada za realizaciju ugovorenog kredita.

Zbog toga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno da se ne dozvoli odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao posebnoj, odnosno izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja i isplate podneta je dana 03.06.2021. godine, a vrednost predmeta spora je iznos od 11.355,87 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Kako se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti, revizija tužene nije dozvoljena, u smislu člana 479. stav 6. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić