Stavom III izreke odbijen je tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog „VV“ iz ..., stavom IV izreke obavezan je tužilac da drugotuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 240.226,00 dinara, a stavom V obavezan je prvotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.166.904,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2305/16 od 15.06.2016. godine, u stavu prvom izreke odbijena je žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavu I, II i V izreke, dok je stavom dva izreke ukinuta navedena presuda u stavu III i IV i u tom delu vraćeno prvostepenom sudu na ponovni postupak. Rešenjem istog suda Pž 2305/2016 od 10.08.2016. godine ispravljena je navedena drugostepena presuda u uvodu tako da umesto „odlučujući o žalbi tužioca i žalbi izjavljenoj protiv ....“ treba da stoji „odlučujući o žalbi tužioca i žalbi prvotuženog izjavljenoj protiv ....“, kao i u stavu prvom izreke tako da umesto „Odbija se kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda ...,“ treba da stoji „Odbija se kao neosnovana žalba prvotuženog i potvrđuje presuda...“, a u preostalom delu navedena presuda ostala je nepromenjena.

Protiv drugostepene presude prvotuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitnih povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove nije tražio niti opredelio.

U odgovoru na reviziju tužilac osporava navode revizije kao neosnovane i predlaže da se ista odbije u celosti. Troškove je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u pravosnažnom delu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija prvotuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe. Revizijom se bez osnova ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, kao i na utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza, budući da ove eventualne povrede postupka i ocena činjeničnog stanja u smislu odredbe člana 407. Zakona o parničnom postupku, ne predstavljaju revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u poslovnom odnosu sa privrednim društvom „GG“ koji je bio nosilac posla i ugovorna strana sa naručiocem posla (invesitotorom) Ministarstvom odbrane ... na projektu P -1100 iz 1981. godine u ... . Navedeno društvo je potom izvođenje radova na projektu 1102 (a koji je sastavni deo projekta 1100) prepustilo „AA“ ovde tužiocu, a koji je nabavku za deo materijala ugovorio uz posredovanje prvotuženog, dok je tužilac izvođenje dela radova na projektu ustupio prvo i drugotuženom. Nosilac posla je izvođenje radova na projektu 1103 takođe delu projekta 1100, poverio tužiocu i prvotuženom kao izvođačima. Radovi na celom projektu 1100 trajno su prekinuti 02.08.1990. godine posle čega je inostrani investitor 13.03.1993. godine raskinuo ugovor sa GG, a što je dovelo i do prestanka ugovora između tužioca i prvotuženog u delu u kome taj ugovor do tada nije bio izvršen od strane tuženog. Nakon toga je GG, sa državom ... preduzeo neophodne radnje radi naplate sredstava i iz tih sredstava potom izmirio izvođače radova ( tužioca i drugotuženog) koji bi tako stekli mogućnost da podizvođaču radova (prvotuženom) isplate utvrđenu vrednost izvedenih radova, te je sa Ministarstvom finansija ... zaključio Amanski protokol dana 22.03.2006. godine kojim su utvrđene obaveze ... prema nosiocu posla ( GG), a dana 10.01.2008. godine GG sa državom ... zaključuje Sporazum o regulisanju duga države ... koji predstavlja konačan obračun celog projekta 1100. Radi regulisanja međusobnih odnosa povodom predmetnih projekata, zaključeni su pobijani Sporazumi.

Sporazumom od 24.01.2008. godine zaključenim između tužioca i prvotuženog regulisan je način naplate nespornog dela potraživanja prvotuženog prema tužiocu, po projektu P-1100 iz ... lokacija 1102 ... . Članom 2 konstatovano je da prvotuženi nesporno potražuje od tužioca iznos od 632.158,16 USD na dan 18.01.2008. godine i da proističe iz Ugovora … od 28.12.1987. godine a po osnovu isporučene opreme za ..., 1102 gradilište ... . Članom 5. tužilac se saglašava da GG isplati pripadajući deo potraživanja prvotuženom pod uslovima iz potpisanog sporazuma GG sa Ministarstvom finansija ... što iznosi 165.898,35 USD, direktno na devizni račun prvotuženog, te je članom 6. konstatovano da definisani način naplate prihvata i GG i da isti predstavlja osnov za GG za doznaku sredstava u korist računa prvotuženog. Članom 7 ugovoreno je da se nakon isplate iznosa od 165.898,35 USD gase sve međusobne obaveze između tužioca i prvotuženog.

Sporazumom od 05.02.2008. godine zaključenim između parničnih stranaka konstatovano je da prvotuženi nesporno potražuje od tužioca i drugotuženog iznos od 1.310.391,88 USD na dan 21.01.1990. godine i da isto potiče iz Ugovora … zaključenog između tužioca i drugotuženog kao kupaca i prvotuženog kao prodavca s druge strane, gradilište 1103 ..., te da su navedeni iznos tužilac i drugotuženi u obavezi da izmire solidarno u procentu od 50%:50%. Članom 3 navedenog ugovora predviđeno je da potpisnice sporazuma svojim potpisom potraživanje drugotuženog čine nespornim, te je članom 4. konstatovano da prvotuženi prihvata da naplati svoja potraživanja pod uslovima iz sporazuma koji je potpisao GG sa Ministarstvom finansija ..., a za koje su prvo, drugo tuženi i tužilac unapred dali saglasnost. Članom 5. tužilac i drugotuženi su saglasni da GG isplati pripadajući deo potraživanja prvotuženom pod uslovima iz potpisanog sporazuma GG sa Ministarstvom finansija ..., što iznosi 336.275,62 USD direktno na devizni račun prvotuženog.

U vreme zaključenja spornih sporazuma, odnosno 2008. godine tužilac je zbog loše finansijske situacije već bio u restrukturiranju, što je podrazumevalo da je pod nadzorom Agencije za privatizaciju, a nema dokaza da je Agencija odobrila ovakav način izmirenja duga. U programu restrukturiranja nad tužiocem iz 2002. godine nije prijavljeno potraživanje prvotuženog po osnovu projekta 1100 iz ..., pa nije moglo biti namireno tokom postupka restrukturiranja. Nesporno je da je GG isplatio sredstva na račun prvotuženog i to sredstva rezervisana za tužioca, na koji način je tužilac izmirio dug prema prvotuženom ali bez priliva novčanih sredstava na sopstveni račun.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava usvojili zahtev tužioca za utvrđenje da su bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi Sporazumi o regulisanju dužničko poverilačkih odnosa i načina naplate potraživanja od 24.01.2008. godine i od 05.02.2008. godine, a na osnovu kojih se prvotuženi namirio i pored činjenice da poverioci koji su bili obuhvaćeni programom restrukturiranja nisu naplatili svoja potraživanja iz istog posla.

Tužilac postavljenim tužbenim zahtevom pobija svoje pravne radnje preduzete u periodu restrukturiranja bez saglasnosti Agencije za privatizaciju i van Programa restrukturiranja, jer je po njegovim navodima, došlo do smanjenja njegove imovine kao stečajnog dužnika čime su izgledi poverioca za namirenje pogoršani.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je u konkretnoj pravnoj stvari tužilac dokazao da su ispunjeni preduslovi za pobijanje pravnih poslova i drugih pravnih radnji u stečaju, a to su: otvaranje stečajnog postupka, činjenica da u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za potpuno namirenje stečajnih poverilaca i da je pravni posao punovažan, sve u smislu člana 119. Zakona o stečaju. Takođe, tužilac je dokazao da je ispunjen jedan od opštih uslova pobijanja iz navedenog člana odnosno da je došlo do narušavanja ravnomernog namirenja stečajnih poverilaca ili da se poverioci oštećuju ili da su spornim pravnim poslom i radnjama pojedini poverioci stavljeni u pogodniji položaj (pogodovanje poverilaca). Stoga kako je utvrđeno da su ispunjeni navedeni preduslovi kao i jedan od opštih uslova to se moglo pristupiti pobijanju pravnog posla i drugih pravnih radnji stečajnog dužnika koristeći se osnovom propisanim članom 123. Zakona o stečaju, kao namerno oštećenje poverilaca.

Kako je tužilac na koga je u smislu čl. 228 i 231. Zakona o parničnom postupku teret dokazivanja, dokazao ispunjenost preduslova i jednog od opštih uslova ih člana 119. Zakona o stečaju, za pobijanje spornog pravnog posla ili radnje, to su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari revizijski navodi da nije prvostepeni sud pravilno cenio navedene odredbe i član 123. Zakona o stečaju za čiju primenu je neophodno prethodno ispunjenje svih preduslova i jednog od opštih uslova iz člana 119. Zakona o stečaju.

Naime, neosnovan je revizijski navod da tužilac nije dokazao postojanje namere oštećenja ostalih poverilaca tužioca odnosno da se spornim pravnim poslovima favorizovao prvotuženi i oštetili ostali poverioci.

Prema članu 123. Zakona o stečaju, namerno oštećenje poverilaca postoji uvek kada je pravni posao, odnosno pravna radnja preduzeta u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanje stečaja ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca, ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika. Znanje namere se pretpostavlja, ako je saugovarač stečajnog dužnika znao da stečajnom dužniku preti nesposobnost plaćanja i da se radnjom oštećuju poverioci.

S obzirom da je tužilac u trenutku zaključivanja spornih poslova bio u teškom ekonomskom stanju odnosno u blokadi računa po osnovu izvršnih naloga te tako u restrukturiranju (objavljeno kod Agencije za privredne registre), to se u konkretnom slučaju postojanje namere oštećenja poverilaca ne mora posebno dokazivati. Naime, prvotuženom je kroz pobijane pravne poslove (od potraživanja za koje nije postojao izvršni naslov), priznato 10,25% i tih 10,25 % mu je preko GG isplaćeno u celosti odmah, dobrovoljno odnosno 100% iako je u tom trenutku tužilac imao milionsku blokadu računa po osnovu prinudne naplate, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su na navedeni način ostali poverioci bili oštećeni, pa su neosnovani revizijski navodi tuženog u pogledu njegove savesnosti prilikom zaključenja istih. U prilog navedenog ide i činjenica da su sporne pravne radnje preduzete bez saglasnosti Agencije za privatizaciju u smislu člana 398. Zakona o preduzećima, kao i da onaj ko ima neizvršene obaveze (i) po osnovu „prinudne naplate“, nema pravo da izmiruje svoje ostale poverioce na bilo koji od načina iz člana 46. Zakona o platnom prometu. Spornim sredstvima ostvarenim naplatom navedenog potraživanja, tužilac je mogao da izmiruje svoje obaveze prema svim poveriocima u skladu sa redosledom dospelosti na koji način ni jedan poverilac ne bi bio u povlašćenom položaju.

Takođe, neosnovan je revizijski navod da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 126. stav 2. Zakona o stečaju, prvenstveno jer se ista odnosi samo na uobičajene odnosno neuobičajeno namirenje, a ne na slučaj namernog oštećenja poverilaca iz člana 123. Zakona o stečaju, primenjenog u ovom slučaju. Pored navedenog protivnaknada na koju se prvotuženi poziva nije učinjena istovremeno ili u kratkom periodu pre ili posle izvršenog spornog pravnog posla, a kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Rešavajući po zahtevu tužioca za naknadu troškova nastalih povodom odgovora na reviziju, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari, pa samim tim i troškovi koji su nastali povodom sastava odgovora na reviziju, a odnose se na sudsku taksu i naknadu za sastav odgovora, ne predstavljaju nužne troškove koji bi se u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku dosudili na teret tuženog, pa je stoga primenom odredbi člana 165. istog zakona odlučio kao u stavu 2. izreke.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku budući da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić