Tužilac je dostavio odgovor na reviziju kojom je osporio revizijske navode tuženog i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Troškove za sastav odgovora na reviziju je tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20) i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nema ni relativno bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku na koju ukazuje revident. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude dao ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za odluku o zahtevu stavljenom u postupku i odlučio u potpunosti pravilnom primenom odredaba materijalnog prava. Revizijom se ukazuje na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, koja u smislu člana 407. stav 1. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, dana 15.01.2002. godine između Društvenog preduzeća Beogradske konfekcije „Beko“ iz Beograda, kao prodavca i BB iz ..., kao kupca, zaključen je ugovor o otkupu stana u društvenoj svojini čiji je predmet otkup jednoiposobnog stana u ..., u ul. ... br. .., u prizemlju, stan br. .., koji kupac koristi kao zakupac stana na neodređeno vreme po osnovu ugovora o zakupu o stanu, a ugovorena otkupna cena stana je iznosila 297.702,00 dinara. Ugovoreno je da kupac otkupnu cenu stana otplati u roku od 40 godina u 480 jednakih mesečnih rata i da prodavac zadržava pravo svojine na stanu do isplate kupoprodajne ugovorene cene stana od strane kupca u celosti, a da momentom isplate iste kupac stiče pravo svojine na predmetnom stanu. BB je pravni prethodnik ovde tužioca, na taj način što je majka tužioca VV po osnovu rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu oglašena za naslednika na zaostavštini koja obuhvata i predmetnu nepokretnost, a tužilac je oglašen za naslednika iza pok. VV. Trgovinski sud u Beogradu je svojim rešenjem VII St. 1835/96 od 12.02.2003. godine otvorio stečajni postupak nad stečajnim dužnikom Beogradska konfekcija „Beko” AD Beograd, a Rešenjem Privrednog suda u Beogradu 9 St. 12/2010 od 09.07.2018. godine, koje je postalo pravnosnažno dana 31.08.2018. godine, usvojen je završni račun stečajnog upravnika stečajnog dužnika i u stavu III izreke odlučeno je da se višak deobne mase koji se sastoji od potraživanja stečajnog dužnika po osnovu zaključenih ugovora o otkupu stana kod kojih otkupna cena do dana zaključenja postupka stečaja nad dužnikom nije u celosti plaćena, prenosi na akcionare stečajnog dužnika srazmerno broju upisanih akcija iz jedinstvene evidencije Centralnog registra depo i kliring hartija od vrednosti u odnosu na neotplaćeni iznos kupoprodajnih rata na dan zaključenja stečajnog postupka u odnosu na broj ugovorenih rata iz ugovora o otkupu stana, pa je u tački 2. naveden i predmetni ugovor o otkupu stana. Stavom V izreke tog rešenja odlučeno je da se nastavlja postupak stečaja nad stečajnom masom koja je pravni sledbenik stečajnog dužnika Beogradska konfekcija „Beko” AD Beograd, koju između ostalog čine i sporna imovinska prava za koja do dana donošenja rešenja nije utvrđeno da je stečajni dužnik njihov vlasnik, kao i eventualno novopronađena imovina stečajnog dužnika.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac vlasnik predmetne nepokretnosti osnovan. Prvostepeni sud polazi od Uredbe koja propisuje da stečajna masa koja se registruje u registru u smislu Zakona kojim se uređuje stečaj jeste stečajna masa u koju ulazi novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika koja nije bila predmet procene vrednosti stečajnog dužnika kao pravnog lica, te da je formirana stečajna masa subjekat prava koji poseduje pravnu i poslovnu sposobnost u pravnom prometu, koja je u redukovanom obimu jer je isključivo usmerena na namirenje poverilaca u stečajnom postupku. Nadalje ovaj sud ističe da je momentom zaključenja ugovora o otkupu stana, pravo zakupa preraslo u stvarno pravo, te da tužilac kao titular stvarnog prava - prava svojine koje kao apsolutno pravo deluje prema svima, svoj zahtev može da istakne prema svakom ko na neki način ugrožava njegovo pravo, pa time i što mu isto spori, pa kako je u ugovoru o otkupu stana predviđeno da prodavac zadržava pravo svojine na predmetnom stanu do isplate ugovorene cene, to tužilac ima pravni interes da se utvrdi da je vlasnik predmetnog stana na osnovu zaključenog Ugovora o otkupu. U vezi sa tim prvostepeni sud nalazi da sticanje svojine putem otkupa ima elemente originarnog sticanja s obzirom da se pravo svojine stiče ispunjenjem zakonskih uslova, te da je sticanje prava svojine po osnovu Ugovora o otkupu stana u društvenoj svojini regulisano Zakonom o stanovanju iz koga proizlazi da za originarno sticanje upis nije nužan uslov, niti plaćanje otkupne cene u celosti, odnosno da je zaključenje punovažnog ugovora o otkupu stana osnov sticanja prava svojine, a kupac postaje vlasnik otplatom prve rate otkupne cene, usled čega je navedena odredba ugovora o zadržavanju prava svojine do isplate otkupne cene u celosti, ništava. Drugostepeni sud prihvata navode prvostepenog suda u pogledu sticanja prava svojine zaključenjem ugovora o otkupu stana, te nalazi da se radi o ustanovljenom načinu sticanja prava svojine kojim se društvena, odnosno državna svojina na stanu transformiše u privatnu svojinu i da nosioci prava raspolaganja stanovima u društvenoj svojini i vlasnici stanova u državnoj svojini nemaju autonomiju volje kod zaključenja ugovora o otkupu, pa se ugovorom o otkupu stana stiče pravo svojine po samom zakonu i takav ugovor ima stvarno pravno dejstvo pri čemu je sticanje izvršeno momentom zaključenja punovažnog prava posla, odnosno ugovora o otkupu. Stoga drugostepeni sud nalazi da, kod okolnosti da tuženi nije sporio da je pravni prethodnik tužioca platio prvu ratu po predmetnom ugovoru i da je plaćao svoju ugovornu obavezu, niti je dostavio dokaz da je ugovor raskinut usled neplaćanja otkupne cene, nalazi da se ne radi preuranjenoj tužbi, te da je tužilac dokazao da ima pravni interes da zahteva utvrđenje prava svojine u smislu člana 194. stava 2. Zakona o parničnom postupku, kako bi na osnovu presude kao javne isprave u smislu člana 88. stava 1. Zakona o državnom premeru i katastru mogao upisati valjano stečeno pravo svojine.

Revizijom tuženog ističe se nedostatak pasivne legitimacije na strani tuženog usled čega je došlo do povrede propisa iz čl.124 stav 1., 125. i 126. Zakona o stečajnom postupku uz obrazloženje da tuženi u statusu stečajne mase ranijeg stečajnog dužnika nije ni u kakvoj pravnoj niti faktičkoj vezi sa imovinom koja je predmet tužbe, te da je pravno dejstvo predmetnog ugovora o otkupu stana neosnovano prošireno i na tuženog, iako tuženi sa navedenom nepokretnošću nema nikakve pravne niti faktičke veze.

Navodi revidenta nisu osnovani.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se ugovorom o otkupu stana stiče pravo svojine po samom zakonu i da takav ugovor ima stvarno pravno dejstvo, pri čemu je sticanje izvršeno momentom zaključenja punovažnog pravnog posla, odnosno u konkretnom slučaju zaključenjem ugovora o otkupu stana dana 15.01.2002. godine. Na navedeno ne utiče okolnost da je ugovorena isplata otkupne cene u ratama, niti okolnost da je nakon zaključenja ugovora došlo do otvaranja stečajnog postupka nad prodavcem nepokretnosti. Primena Zakona o stečajnom postupku ne utiče na prava i obaveze ugovornih strana iz ugovora o otkupu, utvrđenim u skladu sa odredbama Zakona o stanovanju. Stoga je pravilno usvojen tužbeni zahtev koji za predmet ima utvrđenje prava svojine na stanu koji je stečen po osnovu ugovora o otkupu. Neosnovani su revizijski navodi koji se odnose na to da tuženi nije ni u kakvoj pravnoj niti faktičkoj vezi sa imovinom koja je predmet tužbe. Nasuprot navedenom, prema stanju u spisima nad stečajnim dužnikom Beogradska konfekcija „Beko“ AD – u stečaju Beograd zaključen je postupak stečaja rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 12/2010 od 09.07.2018. godine. Posledica zaključenja stečaja je brisanje stečajnog dužnika iz nadležnog registra APR, što je navedeno i u samom rešenju, čime isti prestaje da postoji kao pravno lice. Istovremeno postupak stečaja je nastavljen nad stečajnom masom koja je imenovana za pravnog sledbenika stečajnog dužnika, a sastav stečajne mase čine sva sporna imovinska prava za koja do donošenja rešenja o zaključenju stečajnog postupka nije utvrđeno da pripadaju stečajnom dužniku, kao i novopronađena imovina stečajnog dužnika. Upravo iz navedenog tuženi crpi svoju pasivnu legitimaciju u predmetnom sporu i shodno tome na njemu je obaveza koja odgovara tužiočevom pravu.

S druge strane, dospela, kao i nedospela novčana potraživanja stečajnog dužnika na ime cene za otkupljen stan, te u konkretnom slučaju i potraživanje prema tužiocu za neisplaćenu kupoprodajnu cenu, preneta su na akcionare stečajnog dužnika srazmerno broju upisanih akcija, pa su akcionari poverioci novčanog potraživanja koje za predmet ima neisplaćenu otkupnu cenu i stvarno legitimisani u pogledu tog prava, a navedena okolnost ne utiče na svojinsko pravo tužioca koje je predmet tužbenog zahteva.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova revizijskog postupka na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP i to s obzirom da tuženi nije uspeo u revizijskom postupku, a u pogledu tužioca ne radi se o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić