U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branislave Apostolović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA a.d. ..., koga zastupa Vera Marković, advokat iz ..., protiv tuženih 1. BB a.d. u restrukturiranju, ..., koga zastupa Stanojka Vasiljević i Tanja Oblučar, advokati iz ..., 2. VV a.d. .., koga zastupa Gavrilo Perović, advokat iz ..., 3. GG a.d. ..., koga zastupa Gavrilo Perović, advokat iz ... i 4. Republika Srbija, Ministarstvo saobraćaja, koga zastupa zakonski zastupnik Republičko javno pravobranilaštvo, radi duga, u postupku po revizijama prvotuženog protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 7789/13 od 14.05.2015.godine, na sednici veća održanoj dana 29.09.2016.godine, donosi

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija prvotuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 7789/13 od 14.05.2015.godine na stav I izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 239/2012 od 15.05.2013.godine, obavezani su prvotuženi i četvrtotuženi da solidarno isplate iznos od 49.116.416,68 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to prvotuženi od 09.07.2011.godine do isplate, a četvrtotuženi od 17.01.2012.godine do isplate. Prvotuženi je obavezan stavom II da tužiocu isplati iznos od 304.120.216,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.07.2011.godin do isplate, a zahtev je narednim stavom odbijen u delu u kome je traženo da se obaveže četvrtotuženi da tužiocu isplati solidarno sa drugotuženim i trećetuženim iznos od 130.878.173,43 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.01.2012.godine do isplate. IV stavom je odbijen tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se obavežu drugotuženi i trećetuženi kao solidarni sa prvotuženim i četvrtotuženim da isplate tužiocu iznos od 179.994.590,11 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.01.2012.godine do isplate. Konstatovano je povlačenje tužbe u delu kojim je traženo da se obavežu drugotuženi, trećetuženi i četvrtotuženi da solidarno sa prvotuženim tužiocu isplate iznos od 173.242.042,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.01.2012.godine do isplate. Predlog četvrtotuženog za prekid postupka do odlučivanja po izjavljenoj žalbi Republike Srbije na rešenje Zl br. 12610 od 04.08.2010.godine je odbijen VI stavom izreke, dok je VII stavom prvotuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.586.500,00 dinara, a VIII stavom je obavezan četvrtotuženi na isplatu iznosa od 59.974,32 dinara na ime troškova postupka tužiocu. Poslednjim-IX stavom izreke obavezan je tužilac da drugotuženom i trećetuženom solidarno isplati iznos od 1.582.590,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

U postupku po žalbama Privredni apelacioni sud je presudom Pž 7789/13 od 14.05.2015.godine odbio žalbu prvotuženog i delimično žalbu tužioca, kao neosnovane, pa potvrdio prvostepenu presudu u delu stava jedan (I) izreke kojim je obavezan prvotuženi da tužiocu isplati iznos od 49.116.416,68 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.07.2011.godine do isplate, u stavu dva (II) izreke i stavu četiri (IV) i sedam (VII) izreke, kao i u stavu devet (IX) izreke presude. Prvostepena presuda ukinuta je u delu stava jedan (I) izreke kojim je obavezan četvrtotuženi kao solidarni dužnik sa prvotuženim da tužiocu isplati označeni iznos od 49.116.416,68 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.01.2012.godine do isplate, kao i u stavu tri (III) izreke i u stavu osam (VIII) izreke, pa je predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude prvotuženi je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući istu presudu u prvom stavu izreke iz razloga bitne povrede odredaba ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac u odgovoru na reviziju osporava revizijske navode kao neosnovane.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („SLužbeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), a u vezi sa članom 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), pa je našao da revizija prvotuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 361. stav 2. tačka 9. na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje i na druge bitne povrede postupka, odnosno na povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP (pogrešno navedeno kao 374. stav 2. tačka 12.)budući da su razlozi pobijane presude jasne i razumljivi, a presuda sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama koje su u skladu sa stanjem u spisima.

Predmet tužbenog zahteva je zahtev tužioca za solidarno obavezivanje prvo, drugo, treće i četvrtotuženog na vraćanje nevraćenog dela iznosa kredita koji je tužilac dao prvotuženom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju 22.06.2010.godine, prvo, drugo i trećetuženi su zaključili sporazum o formiranju grupe ponuđača kojim su regulisali njihovo zajedničko učešće u postupku javne nabavke za izvođenje radova na izgradnji Auto puta ... deonica ... i definisali međusobne odnose u izvođenju radova pod uslovom da njihova ponuda bude prihvaćena, a sve saglasno Ugovoru o građenju sa Ministarstvom za infrastrukturu Republike Srbije, kao naručioca. Učešće strana zajedničkim ulaganjima navedenim sporazumom je predviđeno za sva ulaganja i sva prava, dužnosti, gubitke i posebne obaveze i to u odnosu 57,5% prvotuženi, 27,5% drugotuženi i 15% trećetuženi. Istim sporazumom predviđeno je da su strane potpisnici zajednički, solidarno odgovorne prema naručiocu za izvođenje radova po osnovu ugovora, da odgovarajuće učešće svake strane u sporazumu određuje vrednost radova u odnosu na ukupnu vrednost osnovnog ugovora, što je sve detaljno regulisano aneksima sporazuma, pa je predviđeno da je prvotuženi ovlašćeni član grupe ponuđača, te da mu u smislu navedenog pripada naknada u iznosu od 5% ukupne vrednosti izvedenih radova. Ugovor o građenju izvođenjem navedene deonice zaključili su kao naručilac Republika Srbija-Ministarstvo za infrastrukturu iz Beograda, a kao izvođač radova Grupa ponuđača sastavljena od prvo, drugo i trećetuženog, koje je zastupao shodno navedenom sporazumu prvotuženi, a ukupna vrednost radova ugovorena je na 8.652.617.186,86 dinara. Aneksom I Ugovora o građenju od 02.07.2010.godine došlo je do promene ovlašćenog člana grupe ponuđača, tako što je imenovan drugotuženi na koga su preneta sva ovlašćenja i obaveze, koje su prethodno pripadale prvotuženom. Aneksom I Sporazuma grupe izvođača izmenjen je član 2. Sporazuma, gde je učešće strana u zajedničkom ulaganju i svim pravima, dužnostima, gubicima i posebnim obavezama podeljeno na način da prvotuženi ima 24,83%, drugotuženi 61,78% i trećetuženi 13,39%. Dok je Aneksom II učešće prvotuženog određeno na 24,83%, drugotuženog 60,41% i trećetuženog 14,76%. Prema utvrđenju nižestepenih sudova, tužilac je zaključio ugovor o kreditu sa prvotuženom i istom je odobrio kredit u iznosu od 432.630.800,00 dinara, a prvotuženi se kao korisnik kredita obavezao da u skladu sa zakonskim propisima obezbedi kod Agencije za privredne registre upis založnog prava na budućim novčanim potraživanjima u vrednosti od primljenog kredita, koje potraživanje potiče iz ugovora o građenju od 02.07.2010.godine. Drugo i trećetuženi su dali pristanak da prvotuženi kao ovlašćeni član grupe ponuđača svoje potraživanje u vrednosti koje čini naknadu u iznosu od 5% ukupne vrednosti izvedenih radova po članu 3. Sporazuma od 22.06.2010.godine založi u korist tužioca kao obezbeđenje po ugovoru o kreditu od 09.07.2010.godine. Po utvrđenju nižestepenih sudova, ugovorom o zalozi od 09.07.2010.godine zaključenim između tužioca kao založnog poverioca i prvotuženog kao založnog dužnika, a u vezi potraživanja koje potiče iz ugovora o kreditu od 09.07.2010.godine, prvotuženi je založio u korist poverioca ovde tužioca svoje pravo potraživanja koja potiču iz ugovora o građenju, odnosno izvođenju radova na izgradnji .... Predviđeno je da u slučaju da prvotuženi kao dužnik ne plati zalogodavcu, tužiocu po obezbeđenju i/ili ne plati obezbeđenje na navedeni način nalogodavac je u obavezi da realizuje naplatu prema obezbeđenju i da sredstva naplaćena na taj način prebaci na navedeni račun i saglašava se i ovlašćuje založnog poverioca da se naplati iz tih sredstava za račun po navedenom osnovu za izmirenje obaveza po ugovoru o kreditu. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a koje i nije osporavano od strane stranaka, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužbeni zahtev tužioca kao davaoca kredita u odnosu na prvotuženog kao primaoca kredita osnovan, pa su obavezali prvotuženog da tužiocu isplati nevraćeni deo sredstava po osnovu kredita u iznosu od 353.236.632,70 dinara.

Nižestepeni sudovi su cenili i aktivnu legitimaciju tužioca da zahteva od četvrtotuženog, kao dužnika zalogodavca iz ugovora o zalozi, ali kako je u drugostepenom postupku ukinut deo odluke koji se odnosi na četvrtotuženog, to odluka u odnosu na četvrtotuženog nije predmet razmatranja revizijskog suda, jer u odnosu na četvrtotuženog nema pravnosnažne odluke, već je drugostepenom odlukom vraćeno prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Kako je ugovor o građenju potpisao prvotuženi, to Vrhovni kasacioni sud prihvata stanovište nižestepenih sudova da drugo i trećetuženi kao članovi grupe koju je shodno sporazumu predstavljao prvotuženi nisu pasivno legitimisani za potraživanja tužioca po osnovu nevraćenog kredita, što je i rezultiralo pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva u odnosu na deo kojim se traži solidarno obavezivanje drugo i trećetuženog da sa prvotuženim tužiocu vrati nevraćeni iznos kredita.

Stoga su pravilno primenili materijalno pravo nižestepeni sudovi kada su utvrđujući da je tužilac svoju obavezu puštanja u tečaj odobrenih sredstava kredita prvotuženom u svemu izvršio, a da prvotuženi nije vratio kredit u iznosu koji je utvrđen nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke, obavezali prvotuženog da izvrši neispunjeni deo obaveze, odnosno vrati nevraćeni deo kredita.

Činjenica da su drugotuženi i trećetuženi zajedno sa prvotuženim predstavljali grupu ponuđača čiji je predstavnik bio u jednoj fazi prvotuženi, a potom po promeni sporazuma drugotuženi, u odnosu na Ugovor o građenju, nije od značaja za pasivnu legitimaciju stranaka, a po osnovu Ugovora o kreditu koji je potpisao isključivo prvotuženi, pa je stoga u odnosu na prvo, drugo i trećetuženog, odnosno članove grupe samo on pasivno legitimisan prema tužiocu, a radi naplate potraživanja po kreditu. Svoje međusobne odnose sa drugim članovima grupe prvotuženi će regulisati u skladu sa njihovim Sporazumom i Aneksima navedenog sporazuma i na njima se ne može zasnivati pasivna legitimacija drugo i trećetuženog u odnosu na tužioca, već će samo regulisati međusobni odnosi učesnika navedenog sporazuma.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud prihvata stanovište drugostepenog suda u pogledu pasivne legitimacije drugo i trećetuženog dato uz jasne razloge i prihvatljivo obrazloženje.

Nisu osnovani revizijski navodi da je u situaciji u kojoj poseduje menice kao sredstava obezbeđenja davalac kredita dužan da realizuje navedene menice, te da nema pravni interes za iniciranje parnice, s obzirom da se naplatom navedenih menica može namiriti. Menice su date kao sredstvo obezbeđenja i omogućavaju poveriocu da se namiri i na navedeni način, što ne isključuje i njegovo pravo na sudsku zaštitu kao u ovom sporu.

Revizijski navodi u pogledu uticaja sporazuma o formiranju grupe na obaveze prvotuženog nisu osnovani, a razlozi koji se odnose na odluku u odnosu na četvrtotuženog nisu razmatrani, jer shodno iznetom u odnosu na četvrtotuženog, odlukom drugostepenog suda ukinuta je prvostepena odluka, pa stoga i nema pravnosnažne odluke koja bi se mogla revizijom napadati i u postupku po reviziji ispitivati.

Iz navedenih razloga na utvrđeno činjenično stanje pravilno su primenili materijalno pravo nižestepeni sudovi u pogledu dela odluke za koji je pravnosnažno okončan postupak i koji je bio predmet revizijskog ispitivanja, pa je stoga, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić