Privredni apelacioni sud je presudom 6Pž 3465/19 od 25.01.2021. godine u I stavu izreke konstatovao da je žalba tužioca – protivtuženog protiv III stava presude Privrednog suda u Beogradu P 5051/14 kojim je odlučeno o zahtevu da se utvrdi potraživanje tužioca – protivtuženog prema tuženom – protivtužiocu po osnovu internog avansa u iznosu od 5.775.625,27 dinara - povučena; u II stavu izreke delimično usvojio žalbu tužioca – protivtuženog i presudu Privrednog suda u Beogradu P 5051/14 od 18.05.2017. godine preinačio u stavovima V i VI izreke i presudio tako što je odbio protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca da se tužilac – protivtuženi obaveže da plati iznos od 189.827.985,02 dinara i obavezao tuženog – protivtužioca da tužiocu – protivtuženom plati troškove parničnog postupka u iznosu od 1.356.634,76 dinara.

Protiv navedene presude je blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio tuženi - protivtužilac, kojom pobija pravnosnažnu drugostepenu presudu u II stavu izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 407. stav 1. tačka 3., članom 8, članom 228. i 231. Zakona o parničnom postupku koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac – protivtuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 ... 18/2020) i odlučio da je revizija tuženog - protivtužioca neosnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člna 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Nema povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom koja bi mogla biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revident ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka u primeni člana 8, člana 228. i 231. Zakona parničnom postupku, u iznošenju i dokazivanju bitnih činjenica. Time u suštini ide za pobijanjem pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, i to na okolnost potraživanja i plaćanja od strane investitora prema tuženom – protivtužiocu, da li je zadržani materijal na gradilištu plaćen tuženom ili nije, i time da li je utuženi iznos plaćen tuženom – protivtužiocu. Revident osporava pravilnost ocene nalaza veštaka na ove okolnosti, posebno u vezi sa sadržinom privremenih situacija i drugih dokaza u spisima predmeta. Konkretno, ukazuje da nije dokazano da mu je plaćen materijal zadržan na gradilištu, u utuženom iznosu.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom na osnovu rasprave pred drugostepenim sudom, tužilac – protivtuženi i tuženi – protivtužilac su zaključili Ugovor o zajedničkom nastupu na javnom nadmetanju za projekat Autoputa E75 od Beograda do Novog Sada, kojim ugovorom su se udružili u konzorcijum. Projekat Autoputa E75 od Beograda do Novog Sada je izrađen za investitora JP Putevi Srbije. Tužilac – protivtuženi je u konzorcijumu bio vodeći partner sa 51%, a tuženi – protivtužilac partner sa 49% učešća u poslu. Parnične stranke su 10.07.2006. godine zaključile sa investitorom Ugovor o izdradnji auto-puta, nakon čega su međusobno uredili svoje obaveze. Konzorcijum je prestao da postoji, pošto je nad tuženim – protivtužiocem pokrenut stečajni postupak. Investitor je sa tužiocem – protivtuženim ugovorio da je tužilac – protivtuženi jedini preostali izvođač na projektu, koji se obavezuje da izvede preostale radove.

Tuženi – protivtužilac protivtužbenim zahtevom traži da se obaveže tužilac – protivtuženi na isplatu, na osnovu toga što je materijal ostao na gradilištu nakon što je tuženi – protivtužilac napustio konzorcijum, koji materijal je prema navodima protivtužbe tužilac – protivtuženi prisvojio za sebe, na koji način je iznos od 189.827.985,02 dinara stekao bez osnova. Prvostepeni sud je usvojio protivtužbeni zahtev i obavezao je tužioca – protivtuženog da tuženom – protivtužiocu plati iznos od 189.827.985,02 dinara, kao stečen bez osnova, zato što je vrednost zaliha materijala na gradilištu 247.138.941,61 dinar, od čega je udeo tužioca – protivtuženog 54.310.956,51 dinar, a udeo tuženog – protivtužioca 189.827.985,02 dinara, a tuženi – protivtužilac ne traži povraćaj materijala, već njegovu dinarsku protivvrednost.

Međutim, drugostepeni sud je utvrdio da je materijal koji je ostao na gradilištu nakon što je tuženi – protivtužilac prestao da bude član konzorcijuma zaključenog među strankama, prethodno plaćen od strane investitora, da je materijal postao svojina investitora i da je materijal tužilac – protivtuženi na osnovu Adenduma broj I uz Osnovni ugovor o izgradnji Autoputa ugradio u deonicu Autoputa E75 od Beograda do Novog Sada. Odredbama Adenduma broj I uz Osnovni ugovor o izgradnji Autoputa između investitora i tužioca – protivtuženog je ugovoreno da tužilac – protivtuženi kao izvođač ima pravo da odmah počne da koristi bez naknade i bez smetanja sva sredstva, mehanizaciju i materijale dopremljene na gradilište od strane ovde tuženog – protivtužioca, koji se prema odredbi člana 7.7. Osnovnog ugovora smatraju svojinom investitora. Odredbom člana 7.7. Osnovnog ugovora o izgradnji Autoputa E75 od Beograda do Novog Sada, koji je zaključen između investitora i konzorcijuma, upravo je ugovoreno da će se sav materijal dopremljen na gradilište smatrati svojinom investitora. Drugostepeni sud utvrđuje da je za materijal na gradilištu investitor platio zaključno sa 27. privremenom situacijom. Iz tako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud zaključuje da tužilac – protivtuženi materijal koji je ostao na gradilištu nije stekao bez osnova, već je isti upotrebio na osnovu ovlašćenja datog od strane investitora, kome materijal i pripada, prema ugovoru između investitora i tadašnjeg konzorcijuma, koji su zaključile parnične stranke. Za isplatu vrednosti materijala koji je isporučen na gradilište, koji je postao svojina investitora, nije pasivno legitimisan tužilac – protivtuženi. U situaciji kada je materijal koji je dopremljen na gradilište svojina investitora, a ne tuženog – protivtužioca, drugostepeni sud odbija protivtužbeni zahtev.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, revidentu je sporna pravilnost utvrđenja da je investitor platio za materijal dopremljen na gradilište, plaćanjem po 27 ispostavljenih privremenih situacija. Smatra da ni u postupku pred drugostepenim sudom tužilac – protivtuženi nije dokazao da je tuženom – protivtužiocu plaćen materijal zadržani na gradilištu, u utuženom iznosu.

Vrhovni kasacioni sud zaključuje, na osnovu navoda revizije i iz utvrđenog činjeničnog stanja, da ne proizilazi za dokazan osnov po kome bi tuženi – protivtužilac od tužioca – protivtuženog mogao ostvariti potraživanje za vrednost materijala koji je preostao na gradilištu nakon što ga je tuženi- protivtužilac napustio.

Tvrdnja je revidenta da su neutemeljene u izvedenim dokazima, i od strane veštaka samo pretpostavljene činjenice o izvršenim isplatama po 27 privremenih situacija. Međutim, obaveza plaćanja po privremenim situacijama je na strani investitora, a ne tužioca – protivtuženog prema tuženom – protivtužiocu. Sa druge strane ni u reviziji, a ni u navodima protivtužbe, tuženi – protivtužilac ne daje osnov po kome bi tužilac – protivtuženi bio u obavezi da mu plati, makar i deo vrednosti materijala koji su parnične stranke nabavile za potrebe investitora, radi izgradnje auto-puta, po ugovoru sa investitorom. Drugim rečima, ako je investitor zadržao materijal, a nije ga platio, tada je on pasivno legitimisan za zahteve tuženog – protivtužioca po osnovu vrednosti isporučenog materijala. Tuženi – protivtužilac ne ističe da je tužilac – protivtuženi naplatio za svoj račun cenu isporučenog materijala, niti da postoji osnov u ugovoru između parničnih stranaka po kome bi tužilac– protivtuženi bio u obavezi da deo tako naplaćenog iznosa isplati tuženom– protivtužiocu. Ni u navodima revizije tuženi – protivtužilac ne iznosi ovakvu tvrdnju. Tvrdnja tuženog – protivtužioca da je vrednost materijala koji je ostao na gradilištu, za koga ne osporava utvrđenje da pripada investitoru, tuženom ne daje pravo da od tužioca potražuje predmetni novčani iznos.

Zbog toga je doneta odluka u izreci, na osnovu odredbi člana 414. Zakona parničnom postupku.

Odbijeni su zahtevi obeju parničnih stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka, tuženog – protivtužioca jer sa revizijom nije uspeo, a tužioca – protivtuženog jer trošak sastava odgovora na reviziju nije bio potreban za vođenje revizijskog postpuka, u smislu člana 154. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić