Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br. 9857/12 od 21.11.2013. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu i odbio zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Blagovremenom i dozvoljenom revizijom tužilac pobija drugostepenu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, osporila je revizijske navode i predložila je odbijanje revizije kao neosnovane uz obavezivanje tužica na naknadu troškova revizijskog postupka u visini sudske takse za odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP ("Službeni glasnik RS", br. 72/11) i odlučio kao u izreci iz sledećih razloga:

Revizija tužioca nije osnovana. Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Ista nije zahvaćena ni bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP na koju u razlozima ukazuje revident jer nema nedostataka zbog kojih ne bi mogla biti ispitana. Neosnovan je navod revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac je sa tuženom Agencijom dana 11.10.2005. godine zaključio ugovor o kupovini 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije preduzeća T. za izlicitiranu cenu od 470.000.000,00 dinara koju je tužilac isplatio. U programu privatizacije, sa kojim je tužilac bio upoznat, bilo je naznačeno da se povodom nepokretnosti, poslovnog prostora u ulici B.K.A. broj ... u površini od 2.188,69m2 vodi spor povodom vlasništva, te da je zemljišno-knjižni vlasnik navedene nepokretnosti subjekat privatizacije. Na dan održavanja aukcije tužena je primila presudu prvostepenog suda od 22.09.2005. godine kojom je nepravosnažno utvrđeno pravo korišćenja na predmetnoj nepokretnosti u korist kompanije N.d. AD iz B., a subjektu privatizacije je određena privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja sporne nepokretnosti.

Tužilac tužbom koju je podneo 06.04.2011. godine i preinačio podneskom od 14.09.2011. godine primarnim zahtevom traži utvrđenje ništavosti ugovora o prodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije T. AD iz B. u delu koji predstavlja vrednost kapitala od 247.137.998,00 dinara, a odnosi se na navedeni poslovni prostor za koji je presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. br. 262/08 od 23.10.2008. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 82/10 od 01.09.2010. godine utvrđeno da ne pripada subjektu privatizacije. Istim zahtevom tužilac traži i utvrđenje ništavosti aneksa ugovora koga je sa tuženom Agencijom zaključio 11.10.2005. godine u cilju regulisanja međusobnih prava i obaveza povodom sporne nepokretnosti i sudskih postupaka povodom iste. Kao eventualni tužbeni zahtev tužilac je postavio zahtev za raskid ugovora sa aneksom u spornom delu a i u primarnom i u eventualnom zahtevu postavio je i zahtev za vraćanje dela isplaćene kupoprodajne cene od 247.137.998,00 dinara koji iznos prema programu privatizacije predstavlja vrednost navedene nepokretnosti. Kao razloge ništavosti spornog dela ugovora i aneksa ugovora tužilac je naveo postupanje tužene suprotno zakonom i podzakonskim aktima propisanih obaveza i odgovornosti u sprovođenju i kontrolisanju postupka privatizacije, propustu da učesnike aukcije obavesti o donetoj prvostepenoj presudi kojom je utvrđeno pravo korišćenja drugog pravnog lica, a ne subjekta privatizacije, na spornoj nepokretnosti, činjenici da je sporna nepokretnost obuhvaćena cenom prodatog kapitala i u postupku privatizacije T. kao subjekta privatizacije i N.d. kao subjekta privatizacije, te da je u vezi sa tim i aneks ugovora protivan prinudnim propisima, javnom poretku, dobrim običajima i pravilima morala iz člana 103. ZOO u vezi sa članom 3. stav 3. ZPP-a. Razlog za raskid ugovora po eventualnom tužbenom zahtevu tužilac nalazi u činjenici neizvršenja ugovorne obaveze Agencije jer tužiocu sporni poslovni prostor nije predat na nesmetano korišćenje.

Kod napred utvrđenih činjenica pravilno nižestepeni sudovi odbijaju primarni i eventualni tužbeni zahtev dajući pri tome razloge koje prihvata i revizijski sud.

Neosnovano revident, predlažući preinačenje nižestepenih presuda i usvajanje tužbenog zahteva u celosti, ukazuje na obavezu tužene da kontroliše sadržinu programa privatizacije i tačnost podataka koji se odnose na imovinu subjekta privatizacije i obavezu da u skladu sa Zakonom o privatizaciji i odredbama člana 59, 64. i 65. Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom izvrši proveru, izdaje nalog za dopunu programa privatizacije i obustavi privatizaciju. Ovo sa razloga što je u vreme sačinjavanja programa privatizacije subjekat privatizacije bio zemljišno-knjižni vlasnik nepokretnosti, a u skladu sa obavezom iz člana 11. i 56. Uredbe o prodaji kapitala, imovine javnom aukcijom program privatizacije sadržao je podatak o sudskim sporovima u vezi sporne nepokretnosti. Kapital subjekta privatizacije koji je bio predmet prodaje, a ne imovina, procenjen je na 820.072.000,00 dinara, a tužilac je kapital subjekta privatizacije kupio za iznos od 470.000.000,00 dinara koje je sam izlicitirao i pored saznanja o postojanju spora u vezi sporne nepokretnosti sa neizvesnim krajnjim ishodom, te je sam prihvatio rizik učestvovanja na javnoj aukciji i zaključenja ugovora o kupovini društvenog kapitala sa tuženom Agencijom. Isti takav rizik je tužilac preuzeo i u pogledu nacionalizovane imovine i mogućnosti da subjekat privatizacije bude obavezan na vraćanje iste u naturalnom obliku ili drugom obliku u skladu sa propisima kojima će biti uređeno pitanje vezano za vraćanje imovine. Saznanje tužioca o postojanju spora u vezi vlasništva na predmetnoj nepokretnosti, stvorilo je mogućnost i obavezu tužioca, kao kupca subjekta privatizacije, koji pledira da je savesna strana, da izvrši proveru ishoda spora pre kupovine subjekta privatizacije. S`toga je neosnovano ukazivanje revidenta na isključivu nesavesnost tužene Agencije da učesnike aukcije obavesti o postojanju nepravnosnažne presude kojom je utvrđeno pravo korišćenja na spornoj nepokretnosti u korist kompanije N.d. iz B., a ne subjekta privatizacije iz ugovora sa tužiocem. Navedena nepravnosnažna odluka u vezi sporne imovine nije bila ni razlog za obustavu privatizacije po članu 25a Zakona o privatizaciji važećeg u vreme održavanja javne aukcije 29.09.2005. godine i zaključenja ugovora između parničnih stranaka jer je tadašnja odredba propisivala mogućnost prekida postupka najduže 90 dana od dana donošenja odluke o prekidu, a ne i obustavu postupka privatizacije.

Kako je u pogledu uslova za punovažnost samog ugovora o prodaji kapitala subjekta privatizacije utvrđeno da su pri njegovom nastanku ispunjeni svi formalno pravni uslovi u pogledu saglasnosti volja stranaka osnova i predmeta ugovora pravilan je zaključak nižestepenih sudova da ugovor zaključen između parničnih stranaka ni u jednom delu nije protivan članu 103. ZOO.

Neosnovano je pozivanje revidenta na odredbe člana 81. stav 2. i člana 82. tačka 6. Zakona o državnom premeru i katastru jer je tužena protivno privremenoj meri izrečenoj zabrani otuđenja i opterećenja sporne imovine koja je doneta u svojinskom sporu u vezi sporne nepokretnosti istu prodala trećem licu ovde tužiocu. Navedene zakonske odredbe stupile su na snagu nakon zaključenja spornog ugovora, no i ako bi se imao u vidu član 58đ Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima koje je regulisao upis zabrane otuđenja ili opterećenja nepokretnosti kao zabeležbu pravne činjenice koja se odnosi na samu nepokretnost isto ne bi uticalo na pravilnost pobijane odluke imajući u vidu da se zabrana izrečena privremenom merom nije odnosila na tuženu Agenciju, niti je Agencija izvršila promet sporne nepokretnosti zaključenjem ugovora sa tužiocem o prodaji 70% kapitala subjekta privatizacije. Prodajom kapitala subjekta privatizacije ne vrši se promet njegovom imovinom koja ostaje i dalje imovina subjekta privatizacije.

Neosnovano revident ukazuje i na pogrešnu primenu odredbe člana 25. stav 2. Zakona o privatizaciji kada je aneksom na osnovni ugovor određen rok od 80 dana u kome tužilac treba da ispuni uslov za raskid ugovora saglasnošću obe ugovorne strane i u vezi sa tim obrazloženje drugostepenog suda o slobodi ugovaranja parničnih stranaka koja je samim zakonom ograničena članom 10. i 12. ZOO. Prema sadržini aneksa ne proizilazi da je isti suprotan odredbi člana 25. stav 2. Zakona o privatizaciji u tekstu važećem u vreme zaključenja ugovora kojim je bilo propisano da je predmet prodaje 70% kapitala koji se privatizuje osim ako propisima kojima se utvrđuju uslovi i način obavljanja pojedinih delatnosti, odnosno poslova i za pojedine oblike organizovanja nije drugačije određeno. Aneksom ugovora, saglasnošću obe ugovorne strane koja nije protivna zakonskim odredbama na koje se revident poziva, produžen je rok plaćanja kupoprodajne cene tužiocu kao kupcu kapitala uz mogućnost da se ugovor raskine saglasnom izjavom volja ukoliko pravnosnažno bude utvrđeno pravo svojine na spornim nepokretnostima u korist kompanije N.d. u roku predviđenom ugovorom. Zaključenje navedenog aneksa nije bilo obavezno ni za jednu ugovornu stranu, a isti aneks je zaključen u korist tužioca, te nema osnova za utvrđenje ništavosti istog.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili i eventualni tužbeni zahtev za raskid ugovora o prodaji kapitala subjekta privatizacije sa razloga istaknutih u tužbi jer je tužena Agencija tužiocu predala ugovorenih 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije, dok je preostalih 30% preneto na zaposlene bez naknade, što je u skladu sa ugovorom i napred navedenom odredbom člana 25. stav 2. Zakona o privatizaciji. Pravilno su nižestepeni sudovi odbili i tužbeni zahtev i za vraćanje tužiocu 247.137.998,00 dinara jer nema uslova za restituciju obzirom da ugovor između parničnih stranaka nije raskinut, niti je utvrđena njegova ništavost. Pored toga, tužilac ne bi imao pravo na povraćaj kupoprodajne cene u visini procenjene vrednosti sporne imovine jer tužiocu nije prodata imovina već 70% društvenog kapitala, niti je kupoprodajna cena određena prema procenjenoj vrednosti kapitala subjekta privatizacije već daleko ispod te vrednosti. Kada bi se procenjena vrednost društvenog kapitala subjekta privatizacije u iznosu od 820.072.000,00 dinara umanjila za iznos tužbenog zahteva ostala bi vrednost od 572.934.002,00 dinara što je opet više od iznosa za koji je tužiocu prodat taj isti kapital po ceni od 470.000.000,00 dinara.

Na osnovu svega izloženog revizijski sud je na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odbio reviziju tužioca kao neosnovanu. Na osnovu ovlašćenja iz člana 161. stav 1. ZPP, revizijski sud je odbio zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka u visini sudske takse za odgovor na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 150. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Stojan Jokić, s.r.