U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B.Slijepčevića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branka Stanića, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Malina Đokić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ u stečaju iz ..., čiji je punomoćnik Divac Dragan, advokat iz ..., u postupku po reviziji tuženog protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4772/15 od 28.06.2016.godine, na sednici veća održanoj dana 11.05.2017.godine, donosi

P R E S U D U

1. USVAJA SE revizija tuženog i preinačuje presuda Privrednog apelacionog suda Pž 4772/15 od 28.06.2016.godine, i presuđuje:

ODBIJA SE žalba tužioca i potvrđuje presuda Privrednog suda u Užicu P br. 452/2014 od 01.06.2015.godine.

2. OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati 90.000,00 dinara u roku od 8 dana od prijema pismenog otpravka odluke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Užicu P br. 452/2014 od 01.06.2015.godine, odbijen je tužbeni zahtev AA iz ... kojim je tražio da se utvrdi potraživanje prema tuženom „BB“ u stečaju iz ..., a za iznos od 258.626,20 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan otvaranja stečaja iznosi 26.273.835,66 dinara. Tužililac je obavezan da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 651.000,00 dinara.

Odlučujući po žalbi tužioca Privredni apelacioni sud je presudom Pž 4772/15 od 28.06.2016.godine, preinačio presudu prvostepenog suda i presudio tako što je usvojio tužbeni zahtev, te utvrdio da postoji potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 26.273.835,66 dinara, obavezujući tuženog da tužiocu plati i 1.711.500,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz razloga bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja u smislu člana 407. stav 2. ZPP u vezi člana 403. stav 1. tačka 2. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 od 28.09.2011.godine i „Službeni glasnik RS“ br.55/14) i odlučio da je revizija tuženog osnovana, te je preinačio drugostepenu odluku kao u izreci ove presude.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.Pri donošenju revizijom pobijane odluke nisu načinjene ni apsolutno bitne povrede odredaba ZPP, kao ni povrede Zakona o parničnom postupku iz člana 374. stav 1. na koje se u reviziji ukazuje.

Predmet spora je zahtev tužioca za utvrđenje potraživanja po osnovu posredničke naknade za pet ugovora koje je prema navodima tužioca tuženi zaključio uz njegovo angažovanje u svojstvu posrednika, a u ukupnom iznosu od 26.273.835,66 dinara, što predstavlja protivvrednost 258.626,20 evra.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrđeno od strane nižestepenih sudova, stranke su zaključile ugovor o poslovnoj saradnji broj ... 12.08.2005.godine, kojim je za tužioca ugovorena posrednička naknada za posredovanje u zaključenju ugovora u iznosu od 10% određenom u odnosu na ukupni iznos svakog ugovorenog posla tuženog u ... Stoga parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji od 12.08.2005.godine, koji ima sve bitne elemente ugovora o posredovanju, a što pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi. Navedenim ugovorom tužilac se obavezao da pomogne predstavništvu tuženog u ..., da pravno i funkcionalno nastavi rad kao samostalna jedinica; da osmisli i realizuje efikasnu strategiju i prezentaciju tuženog kao izvođača građevinskih radova sa ciljem uspešnog osvajanja tržišta i efikasnog poslovanja; da upotrebi svoje poslovne veze u zemlji i inostranstvu za uspešan nastup i rad tuženog; da obezbedi poslove i posreduje u zaključenju sa potencijalnim investitorima, kao i da u realizaciji ugovora postupa sa pažnjom dobrog privrednika. Istim ugovorom je tužiocu kao posredniku predviđena naknada u iznosu od 10% od svakog ugovorenog posla u ..., najkasnije u roku od 3 meseca od dana zaključenja ugovora o izvođenju radova između izvođača i investitora, te da ugovor važi za sve vreme pristupa izvođenja radova tuženog na tržištu ... Utvrđeno je takođe da je Upravni odbor tuženog doneo odluku 01.10.2005.godine kojom je jednostrano tuženi raskinuo Ugovor o poslovnoj saradnji broj ... zaključen sa tužiocem dana 12.08.2005.godine, a koja odluka nije dostavljena tužiocu. Obe parnične strane su i posle navedene odluke na pozicijama izvršenja ugovornih obaveza, odnosno postupali su u skladu sa istim ugovorom. Takođe je utvrđeno da je poslovnica tuženog prestala da postoji 31.03.2006.godine, te da je nova poslovnica otvorena 07.12.2006.godine. Prema utvrđenju nižestepenih sudova tužilac je imao kod tuženog i status zaposlenog lica, odnosno bio je u radnom odnosu od 24.08.2005.godine zaključno sa 31.10.2007.godine, sa ugovorenom bruto zaradom u mesečnom iznosu od 2.500 evra do 31.12.2005.godine, a potom od 01.01.2006.godine do prestanka radnog odnosa, odnosno 31.10.2007.godine bio je angažovan sa nepunim radnim vremenom za koje je vreme imao pravo na zaradu u iznosu od 860 evra bruto, shodno odredbama zaključenog ugovora o radu. U navedenom periodu tužilac je bio raspoređen na poslove u vršenju opštih kancelarijskih administrativnih poslova. Tužilac je ovom tužbom tražio naknadu za posredovanje u zaključenju 5 ugovora: 1. firme VV iz ... za vrednost 404.691,20 eura (ugovor zaključen 20.12.2007 godine). 2. firme GG iz ..., za vrednost od 570.615,20 eura (ugovor zaključen 11.06.2008 godine) 3. firme DD iz ... za vrednost od 1.263.849,93 eura (ugovor zaključen dana 30.07.2008 godine). 4. firme ĐĐ iz ... za vrednost od 156.000 eura (ugovor zaključen 28.07.2008 godine). 5. firme ĐĐ iz ... za vrednost od 86.549,95 eura (ugovor zaključen 28.07.2008 godine), koji su nesporno zaključeni između tuženog i trećih lica, a za koje je tužilac tvrdio da je posredovao u njihovom zaključenju. Takođe je utvrđeno da tužilac nije vodio posrednički dnevnik, te da isti ne poseduje kao dokaz o posredovanju pri zaključenju navedenih ugovora. Sve navedene ugovore potpisuje EE, osim ugovora sa firmom „DD“ iz ..., a vrednost zaključenih ugovora iznosi 2.481.706,28 eura, te 10% navedenog iznosa tužilac i potražuje na ime obračunate provizije po označenom ugovoru.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju po ponovnom otvaranju poslovnice u ... na ... tužilac je upozoravao dopisima tuženog da nije osposobljen za izvođenje radova u ... (dopisi od 31.01.2007.godine, 29.01.2007.godine, 24.01.2007.godine, 12.02.2007.godine), a dana12.12.2007.godine uputio je tuženom pismo naslovljeno kao „Zahtev za sporazumni dogovorni raskid ugovora“. Navedenim dopisom ostavio je tuženom rok od 8 dana za sporazumni raskid, koji rok je počeo da teče 12.02.2007.godine, sa napomenom da ne želi više da ima poslovne kontakte sa tuženim, te zahteva da se uvaži zahtev za sporazumni raskid. Naknadno zaključenim sporazumom između tužioca i ovlašćeng lica tuženog EE od 16/17.03.2007.godine konstatovano je – ugovoreno da će se dotadašnja saradnja završiti sporazumnim raskidom ugovora, te je regulisano pitanje dotadašnjih obaveza. Radi realizacije navedenog Sporazuma od 21.03.2007.godine u predmetu P 458/06 zaključeno je sudsko poravnanje, kojim se tuženi obavezao da tužiocu plati 20.000 eura (u skladu sa Sporazumom od 16/17.03.2007.godine), a protivtužba u toj parnici je u celini povučena. Takođe je utvrđeno da je tužilac povodom ugovora između tuženog i firme ŽŽ zaključenog 22.06.2007.godine, a na ime potraživanja po osnovu posredničke provizije vodio spor pred nemačkim sudom u kom postupku je uspeo, te je tuženi obavezan na traženi iznos provizije.

Imajući u vidu navedeno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je ocenio da tužilac nije dokazao osnovanost svog potraživanja u situaciji u kojoj nije vodio posrednički dnevnik kojim bi evidentirao poslove zaključene uz njegovo posredovanje, a ceneći posebno činjenicu da je u periodu u kojem su zaključeni navedeni ugovori tužilac bio i zaposlen kod tuženog na poslovima opštih kancelarijsko-administrativnih poslova, nije dostavio dokaze iz kojih se sa sigurnošću može izvesti zaključak da je dokumentacija koja je dostavljena tužiocu u vezi zaključenih poslova dostavljena tužiocu u svojstvu posrednika, s obzirom da je on u isto vreme imao i status zaposlenog lica kod tuženog. Stoga prema nalaženju prvostepenog suda u situaciji u kojoj je tužilac u vreme zaključenja spornih ugovora bio i zaposlen kod tuženog, ocena dostavljenih i izvedenih dokaza, pri nespornoj činjenici da posrednički dnevnik nije vođen ne dokazuje da je tužilac posredovao u zaključenju navedenih poslova, a samim tim i da je osnovano njegovo potraživanje po osnovu posredničke naknade. Naknadno podnošenje poreske prijave organima u .., nije od značaja za drugačiju ocenu prvostepenog suda, upravo iz razloga što je prijava podneta naknadno i to tek 30.01.2011.godine, odnosno posle pokretanja ovog sudskog postupka, te ih prvostepeni sud samo tumači pokušajem ojačavanja pozicije tužioca u parnici koja je pokrenuta.

Suprotno oceni prvostepenog suda, drugostepeni sud u svojoj preinačujućoj odluci po žalbi tužioca nalazi da posrednički dnevnik nije jedini dokaz izvršenja posredničkog posla, odnosno ugovorne obaveze posredovanja, te da se isto može dokazati i na drugi način, ceneći pri tome da je tužilac dostavljanjem pisane dokumentacije koja glasi na tužioca i to tenderske dokumentacije, ponude nemačkih firmi kao ponuđača sa pratećom dokumentacijom upućene tužiocu, reklamacije povodom izvedenih radova koja dokumentacija glasi na tužioca, dokazao da je vršio posredovanje u zaključenju navedenih ugovora između tuženog i nemačkih partnera, te da je time po oceni drugostepenog suda dokazao osnovanost svog zahteva za naplatu posredničke provizije. Drugostepeni sud pri tome ima u vidu da je ugovorena posrednička provizija od 10% od ukupne vrednosti ugovorenog posla neuobičajeno visoka ali s obzirom da po njegovim navodima tuženi nije zahtevao od suda da snizi posredničku naknadu umeravajući istu na uobičajeni iznos, usvaja tužbeni zahtev i dosuđuje tužiocu potraživanje na ime posredničke naknade u ukupno traženom iznosu. Drugostepeni sud zapravo ne prihvata zaključak prvostepenog suda da tužilac nije dokazao da je izvršio ugovornu obavezu i ceneći da jeste dokazao navedeno izvršenje ugovorne obaveze dosuđuje posredničku proviziju.

Vrhovni kasacioni sud prihvata stanovište prvostepenog suda u pogledu ocene dokazanosti osnovanosti tužbenog zahteva, dostavom navedene dokumentacije iz razloga koje detaljno obrazlaže prvostepeni sud u svojoj odluci. Tačni su navodi da je posrednik dužan da vodi posrednički dnevnik prema odredbama našeg Zakona o obligacionim odnosima, ali se prihvata i stanovište prema kome navedeni posrednički dnevnik nije jedini dokaz kojim bi tužilac mogao dokazati svoje angažovanje, odnosno posredovanje pri zaključenju spornih ugovora, već da je isto moguće i dostavom drugih dokaza. Iz priloženih i dostavljenih dokaza od strane tužioca o toku celokupnog poslovnog odnosa, kao i iz činjenice da je tužilac u vreme zaključenja navedenih ugovora, a i prijema dokumentacije povodom istih bio i zaposlen kod tuženog, pogrešno prema stanovištu ovoga suda, drugostepeni sud izvodi zaključak da je tužilac dokazao da je posredovao u njihovom zaključenju, a za razliku od prvostepenog suda koji pravilno zaključuje da je tužilac bio dužan da dokaže svoje angažovanje, a što nije učinio dostavom navedene dokumentacije upravo zbog činjenice da je u spornom periodu bio i zaposlen kod tuženog sa ugovorenom mesečnom platom, te se ne može pouzdano utvrditi da li mu je dostavljena dokumentacija u svojstvu posrednika, odnosno radi posredovanja ili u svojstvu zaposlenog na opštim kancelarijsko-administrativnim poslovima kod tuženog.

Prihvatajući zaključak da tužilac nije dostavljenom dokumentacijom dokazao svoje angažovanje u svojstvu posrednika pri zaključenju svih spornih ugovora, te da stoga nije dokazao osnovanost tužbenog zahteva, Vrhovni kasacioni sud je preinačio odluku drugostepenog suda odbijajući žalbu tuženog, potvrdio prvostepenu odluku (ne ulazeći u ispitivanje visine tužbenog zahteva), nalazeći da isti nije osnovan u celosti. Iz navedenih razloga nisu posebno cenjeni ni revizijski navodi koji se odnose na traženo umeravanje visine posredničke provizije.

Revizijski navodi prema kojima je dužnost vođenja posredničkog dnevnika, odnosno posrednički dnevnik jedini mogući dokaz za izvršeno posredovanje, nisu osnovani, jer se i prema stanovištu ovoga suda posredovanje može u slučaju odsustva posredničkog dnevnika dokazati i na drugi način, odnosno dostavom drugih dokumenata o izvršenom posredovanju, ali u konkretnom slučaju po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da dostavljena dokumenta od strane tužioca ne dokazuju da je on svoje angažovanje u okviru zaključenih poslova tuženog sa trećim licima u ... vršio u svojstvu posrednika, a s obzirom na njegov položaj zaposlenog kod tuženog u navedenom periodu i to upravo na poslovima koji po prirodi poslova podrazumevaju i angažovanje u zaključenju ugovora.

Iz svih navedenih razloga, a na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci, a s obzirom na uspeh tuženog u postupku po reviziji shodno članu 153. ZPP tuženom su priznati i troškovi revizijskog postupka, pa je tužilac obavezan da mu ih naknadi.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić