U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Branka Stanića, kao predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jelene Borovac i Dragane Marinković, kao članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA preduzetnika STR „BB“, iz ..., čiji je punomoćnik Mišo Dobrijević, advokat u ..., protiv tuženog PROCREDIT BANK a.d. Beograd, radi isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 60.266,95 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6252/18 od 13.02.2020. godine, u sednici veća koja je održana dana 17.12.2020. godine, doneo je sledeću

P R E S U D U

I DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca.

USVAJA SE revizija tužioca, pa se PREINAČAVAJU presuda Privrednog apelacionog suda Pž 6252/18 od 13.02.2020. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P 1926/18 od 19.09.2018. godine i PRESUĐUJE:

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu isplati iznos od 30.266,95 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.06.2009. godine do isplate u roku od 8 dana od dana prijema prepisa ove odluke. OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 75.064,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa ove odluke.

II OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 49.580,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1926/18 od 19.09.2018. godine, u stavu I izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu po osnovu neosnovanog obogaćenja usled neosnovane naplate provizije na ime troškova obrade kredita isplati iznos od 30.266,95 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.05.2006. godine do isplate. Stavom II izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati pojedinačne iznose bliže opredeljene izrekom sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom III izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6252/18 od 13.02.2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog, pa je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 1926/18 od 19.09.2018. godine, pri čemu je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka..

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6252/18 od 13.02.2020. godine, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Reviziju je izjavio pozivom na odredbu člana 404 ZPP, radi uspostavljanja pravne sigurnosti u cilju ujednačavanja sudske prakse. Predložio je da revizijski sud dozvoli i usvoji reviziju.

Po članu 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji, jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 404. ZPP. Potrebno je da se razmotre pravna pitanja u cilju ostvarivanja ravnopravnosti korisnika finansijskih usluga i radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilac, kao korisnik kredita i tuženi, kao davalac kredita su bili u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o kreditu br. Lba-51-098974 od 10.05.2006. godine. Ovim ugovorom tuženi je tužiocu odobrio kredit u iznosu od 17.348,18 EUR što u dinarskoj protivvrednosti iznosi 1.513.347,06 dinara. Takođe, na osnovu navedenog ugovora tužilac se obavezao da će tuženom na ime troškova obrade kredita isplatiti iznos od 2% iznosa kredita i to tako što će tuženi zadržati tako obračunata sredstva od iznosa odobrenog kredita. U trenutku zaključenja ugovora tužiocu je uručen plan otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata otplate kredita i osnovnih podataka ugovora što uključuje i nominalnu i efektivnu kamatnu stopu, kao i troškove obrade kredita u iznosu od 346,96 EUR. Tuženi je u obračunu efektivne kamatne stope iskazao trošak obrade kredita i puštanja kredita u tečaj. Obračunao je i naplatio tužiocu iznos od 2% na ime obrade kredita.

U ovoj parnici predmet tužbenog zahteva obuhvata vraćanje datog po odredbi za koju tužilac tvrdi da je izložena posledicama ništavosti i koja je sadržana u predmetnom ugovoru o kreditu kojom se uspostavlja obaveza tužioca na ime plaćanja iznosa od 2% u pogledu troškova obrade kredita.

Nižestepeni sudovi zaključuju da nije ništava odredba ugovora o kreditu u delu obaveze tužioca da tuženom na ime naknade troškove obrade kredita isplati iznos od 2% odobrenih kreditnih sredstava zadržavanjem dela odobrenih kreditnih sredstava. Uzimajuću u obzir član 1065. i član 1066. st. 2 ZOO, nižestepeni sudovi smatraju da tuženi ima pravo da pored kamate naplaćuje i troškove obrade kredita, odnosno da nije isključeno pravo banke da pored ugovorne kamate naplaćuje i druge troškove, pri čemu je tužilac bio upoznat sa ovakvom svojom obavezom povodom zaključenja predmetnog ugovora. Zaključuju da je obaveza tužioca povodom plaćanja troškova obrade i bila sadržana u efektivnoj kamatnoj stopi koja je usaglašena i prihvaćena između parničnih stranaka.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata stanovište nižestepenih sudova.

Po odredbi člana 103. stav 1. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se po odredbi člana 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koji treba da odredi pristup i ponašanje banke - davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. ZOO koji obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog prometa. Ugovor o kreditu po svojoj pravnoj prirodi je posebna vrsta ugovora po pristupu. Ali, kod ovakvih ugovora sloboda pregovaranja i ugovaranja nije potpunosti isključena, pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstva obezbeđenja rezultat pregovora i ugovaranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduživanja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovora.

Tumačenjem člana 1065. ZOO proizlazi da prilikom zaključenja ugovora o kreditu, nije isključena mogućnost banke da obračunava druge troškove povodom kreditnih usluga. Ugovorom o kreditu korisnik se obavezuje da banci plaća određenu naknadu za korišćenje bančinog novca u vidu ugovorene kamate. U ugovoru o kreditu navode se nominalna i efektivna kamatna stopa. Plan otplate kredita sadrži efektivnu kamatnu stopu i druge troškove kredita, navedene kao druge uplate u iznosu od 346,96 evra. Nominalna kamatna stopa označava kamatnu stopu izraženu kao fiksni ili promenljivi procenat koji se na godišnjem nivou primenjuje na iznos povučenih kreditnih sredstava. Godišnja efektivna kamatna stopa iskazuje ukupne troškove kredita i drugih finansijskih usluga koje plaća, odnosno prima korisnik tih usluga, pri čemu su ti troškovi izraženi kao procenat ukupnog iznosa ovih usluga na godišnjem nivou.

Iz prethodno navedenog sledi da odredba ugovora o kreditu koja predviđa troškove obrade kredita sama po sebi nije protivna prinudnim propisima, jer ona ima osnov u članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim troškovi obrade kredita u odnosu na mehanizam njihovog obračuna i naplate podrazumevaju da se oni iskazuju u efektivnoj kamatnoj stopi. Banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita. Stoga ugovaranje naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu i to zadržavanjem dela sredstava iz odobrenog kredita, a ujedno i njihovim uključivanjem u efektivnu kamatnu stopu dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke. Ukoliko je banka saopštila korisniku kredita iznos troškova obrade kredita i koliko iznosi efektivna kamatna stopa, tada ne može naknadno vršiti naplatu takvih troškova izvan obračuna efektine kamatne stope, odnosno u trenutku puštanja kredita u tečaj i to kroz zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita.

Imajući u vidu prethodno navedeno osnovani su revizijski navodi u delu koji se odnose na to da se predmetni prihodi banke iz ugovora o kreditu moraju naplaćivati kroz efektivnu kamatnu stopu, dok je suprotno postupanje protivno načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja.

U konkretnom slučaju, tuženi je u svojstvu davaoca kredita dostavio tužiocu, kao korisniku kredita ponudu, pregled bitnih elemenata ugovora o kreditu koji su uključivali troškove obrade kredita iskazane kroz efektivnu kamatnu stopu, dok su u planu otplate kredita bile specifikovane glavnica, visina kamate i naknada troškova obrade kredita od 2%. Na taj način tužilac je upoznao tuženog sa visinom njegovih obaveza, a što u tom delu pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi. Međutim, iako je specifikovao način obračuna troškova obrade kredita, tuženi je zadržao u spornom ugovoru o kreditu ovlašćenje da u vezi sa ovakvom naknadom umanji i kreditna sredstva koja je tužiocu odobrio, odnosno da izvrši naplatu troškova obrade kredita u integralnom iznosu, suprotno uslovima otplate kredita i bitnim elementima ugovora o kreditu koje je sam sačinio i prezentovao tužiocu. Takvo postupanje ne može uživati pravnu zaštitu, jer je suprotno načelu savesnosti i poštenja propisanog u članu 12. Zakona o obligacionim odnosima. Odredba dela člana 1 Ugovora o kreditu od 08.10.2008. godine koja tim povodom vezuje parnične stranke izložena je posledicama ništavosti, nasuprot pogrešnom zaključku nižestepenih sudova u ovom delu. Usled posledica ništavosti, prema članu 104. Zakona o obligaciom odnosima, tuženi je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primio po ništavoj odredbi spornog ugovora o kreditu. Sledi da tužilac osnovano potražuje od tuženog iznos od 30.266,95 dinara, kao sredstava koje je tuženi zadržao iz odobrenog kredita tužiocu u skladu sa odredbom koja se odnosila na naknadu troškova obrade kredita, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu da su nižestepeni sudovi pogrešno odlučili o neosnovanosti tužbenog zahteva, te je odluka preinačena, preinačena je i odluka o troškovima postupka. U odnosu na ostvareni uspeh u sporu tužiocu primenom člana 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku pripadaju ukupni troškovi u iznosu od 75.064,00 dinara i to: na ime sastava tužbe i dva obrazložena podneska iznos od 18.000,00 dinara, na ime pristupa na dva održana ročište iznos od 15.000 dinara, na ime sastava žalbe iznos od 12.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi, kao i na ime obračunate sudske takse na tužbu iznos od 7.516,00 dinara, na ime sudske takse na presudu iznos od 7.516,00 dinara, na ime sudske takse na žalbu iznos od 7.516,00 dinara i na ime sudske takse na drugostepenu odluku iznos od 7.516,00 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama.

Shodno tome, preinačene su nižestepene odluke od strane Vrhovnog kasacionog suda primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužiocu pripada i pravo na naknadu troškova nastalih u revizijskom postupku, primenom člana 153. Zakona o parničnom postupku, u skladu sa opredeljenim zahtevom, u iznosu od 49.580,00 dinara i to na ime sastava revizije iznos od 12.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi, kao i iznos od 15.032,00 dinara na ime sudske takse na reviziju i iznos od 22.548,00 dinara na ime sudske takse na revizijsku odluku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić