U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca – protivtuženog Ravanica DOO Ćuprija, čiji je punomoćnik Dragan Ranđelović, advokat u ..., protiv tuženog – protivtužioca Kolor Pres DOO Lapovo, čiji je punomoćnik Mirko Stefanović, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate, vrednost predmeta spora po tužbi 20.057.000,00 dinara, a po protivtužbi 2.881.400,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 590/19 od 11.12.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 17. decembra 2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 590/19 od 11.12.2019. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1482/17 od 18.09.2018. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P 1482/17 od 30.11.2018. godine, stavom I izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe kao u podnesku tužioca od 18.10.2017. godine. Stavom II izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su Ugovor o prenosu prava na žigove i prava iz prijave broj 627 od 07.03.2005. godine i Izjava od 05.12.2005. godine kojim je v.d. direktor AA u ime tužioca, kao prenosioca, preneo na tuženog, kao sticaoca: pravo na registrovane žigove iz klase 30, čiji su registarski brojevi kod Zavoda za intelektualnu svojinu: 46894 (Bonžita), kao i međunarodni pod brojem 826571, a koji je priznat na osnovu prijave Ž-2003-1713 podnete 26.12.2003. godine; 480090 (Romansa), kao i međunarodni pod brojem 844945, a koji je priznat na osnovu prijave broj Ž -2003-1712 podnete 26.12.2003. godine; prava iz prijave za priznanje žiga u znaku – grafizmu bonžita-supermiks, bonžita-plus, bonžita sa ananasom, bonžita sa marelicom, bonžita sa suvim grožđem, koje se kod Zavoda za intelektualnu svojinu vode pod brojem: 49741 broj prijave Ž-2004-0115; 49808 broj prijave Ž – 2004-0116; 49739 broj prijave Ž – 2004-0117; 49738 broj prijave Ž – 2004/0118; 49807, broj prijave Ž – 2004/0119; 49742, broj prijave Ž – 2004/0120, koje su podnete 05.02.2004. godine; pravo iz prijave za priznanje žiga u znaku – grafizmu: Romansa - kokos 49806 broj prijave Ž – 2004-0113 i Romansa lešnik 49809 broj prijave Ž-2004-0114, koje su kod Zavoda za intelektualnu svojinu podnete 05.02.2004. godine ništave i ne proizvode pravno dejstvo, kao neosnovan. Stavom III izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se naloži Zavodu za intelektualnu svojinu Beograd – Odeljenju za registar žigova, da izvrši brisanje upisa (prenosa) nosioca prava na žig sa tužioca kao prenosioca na tuženog kao sticaoca na navedenim pravima iz stava II. Stavom IV izreke, odbačena je protivtužba tuženog podneta 05.04.2018. godine. Stavom V izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem istog suda P 1482/17 od 30.11.2018. godine, ispravljena je presuda P 1482/17 od 18.09.2018. godine, u stavu II izreke, tako što su dodate reči: „ništavi i ne proizvode pravno dejstvo“.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 590/19 od 11.12.2019. godine odbijene su žalbe tužioca i tuženog, kao neosnovane, te potvrđena prvostepena presuda u stavu II, III, IV i V izreke, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđeno rešenje Privrednog suda u Beogradu P 1482/17 od 30.11.2018. godine, i odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Revizijom tužilac pobija navedenu presudu, kojom je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu za tužbeni zahtev, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje su učinjene pred prvostepenim sudom i pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi je predložio da se revizija odbije kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju se poziva revident, nije propisana kao revizijski razlog odredbom člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Revizijski navodi upravljeni na postojanje povrede postupka usled odbijanja predloga revidenta za izvođenje dokaza novim veštačenjem, ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog, u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac i tuženi su bili u ugovornom odnosu po osnovu zaključenog Ugovora o prenosu prava na žigove i prava iz prijava, zavedenog kod tužioca pod brojem 627 od 07.03.2005. godine, kojim je tužilac preneo na tuženog pravo na registrovane žigove i prava iz prijava, navedene u izreci presude. Članom 4. Ugovora tuženi se obavezao da tužiocu isplati nadoknadu koja se sastoji u prezentiranju i korišćenju već izrađenih idejnih rešenja za ambalažu za proizvode: Mešavina, Bonžita, Tina i Baton sa susamom, a što obuhvata pripremu, skicu, filmove, fotografiju i pripremu alata za štampu ambalaže. Ugovor je potpisan od strane vd direktora tužioca AA i direktora tuženog BB.

Dana 05.12.2005. godine, i tužilac i tuženi su potpisali Izjavu o prenosu prava na žigovima, kojom tužilac potvrđuje da kao prenosilac prenosi na tuženog kao sticaoca ista prava na žigove i prava iz navedenih prijava. Dalje je utvrđeno da je tuženi upisan kao nosilac prava na predmetnim žigovima kod Zavoda za intelektualnu svojinu.

Zaključenju Ugovora o prenosu prava na žigovima i prava iz prijava, broj 627 od 07.03.2005. godine, prethodilo je donošenje odluke tužioca i to najpre odluke skupštine tužioca broj 492 od 23.02.2005. godine kojom je data saglasnost da poslovodstvo preduzeća, upravni odbor i v.d. direktor donesu odluke i zaključe potrebne ugovore koji se odnose na dalju upotrebu, na prenos prava ili ustupanje prava korišćenja žigova. Nakon toga, upravni odbor tužioca je na sednici održanoj 28.02.2005. godine doneo odluku broj 523/05 kojom odobrava prenos prava na žigove i prava iz prijava i daje saglasnost v.d. direktoru da u svojstvu prenosioca zaključi ugovor o prenosu sa tuženim, određenih žigova.

Poslovna saradnja tužioca i tuženog trajala je duži vremenski period, u kome je tuženi stvarao idejna rešenja za potrebe tužioca i štampao kartonske ambalaže. Dana 22.02.2005. godine, tuženi je ispostavio tužiocu specifikaciju u kojoj je iskazao troškove na ime izrade i dizajn rešenja za štampu ambalaže za proizvode tužioca, u ukupnom iznosu od 36.000 evra, a koji obuhvataju pripremu skice, fotografisanje, pripremu alata i prezentaciju match print na kolor štampaču, ali kako u tom momentu tužilac nije imao dovoljno novčanih sredstava da plati tuženom navedenu naknadu, preneo je na tuženog pravo na predmetnim žigovima.

Kod ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da su predmetni ugovor i izjava, koju smatraju dvostranim aktom, punovažni, primenom odredaba član 50., 51. i 64. Zakona o žigovima, te odredaba člana 46.,51. i 53. Zakona o obligacionim odnosima, te da ne postoje razlozi za ništavost istih, u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ni po odredbama člana 47. i 52. Zakona o obligacionim odnosima, ni po odredbama člana 398a Zakona o preduzećima.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac u reviziji ponavlja razloge apsolutne ništavosti ugovora i izjave, počev od toga da su potpisani od strane neovlašćenog lica i bez odobrenja nadležnih organa, s obzirom na okolnost da je tužilac poslovao kao društveno preduzeće, osporava autentičnost potpisa jer su nečitki, kao i otisak pečata. Ističe da pravni osnov prenosa prava nije bio ugovor kako je propisano Zakonom o žigovima, već izjava, jednostrani akt čiju punovažnost osporava sam tužilac kao potpisnik izjave, dovodeći istovremeno i pravni osnov u pitanje. Ističe da se nije naveden ekonomski interes i ekonomska opravdanost prenosa žiga na treće lice, te da je iz navedenih razloga reč o apsolutno ništavom pravnom aktu. Navodi i da je nejasno da li je raspolaganje predmetnim žigovima u nadležnosti skupštine ili upravnog odbora, već samo ovlašćuju direktora da istu potpiše.

Navodi revidenta nisu osnovani.

Jedan od osnovnih uslova za valjanost ugovora, kao saglasne izjave volje i izraza autonomije volje ugovornih strana, jeste da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (član 51. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 52. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). Nedopuštenost osnova čini ugovor ništavim (član 52. Zakona o obligacionim odnosima).

Kauza predstavlja cilj kome stranke teže zaključenjem ugovora i to cilj koji je uvek isti u ugovorima iste vrste.

U konkretnom slučaju tuženi se ugovorom obavezao na naknadu u vidu prezentiranja i korišćenja već izrađenih idejnih rešenja za ambalažu za proizvode tužioca, a što obuhvata pripremu, skicu i filmove, fotografiju i pripremu alata za štampu abmalaže. S druge strane, tužilac se ugovorom obavezao da prenese pravo na žigove i prava iz prijava, uz tačno navođenje koje žigove i koja prava iz prijave za priznanje žiga u znaku tužilac prenosi tuženom, sa navođenjem registarskih brojeva, saglasno članu 45. stav 1.i 2. Zakona o žigovima („Službeni list SCG“, br. 61/2004 i 7/2005) koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora.

Kauza, odnosno cilj zaključenja predmetnog ugovora jeste bio, sa jedne strane prenos prava na žigove, a sa druge strane sticanje koristi, koji ciljevi nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku, niti dobrim običajima, te navedeni ugovor ima dopušten osnov, u smislu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima. Ekonomski interes, odnosno ekonomska opravdanost za prenos žigova, te da li tuženi koristi predmetne žigove, ne mogu uticati na pravno dejstvo ugovora. Stoga su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da ugovor nije ništav u smislu člana 52., odnosno člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Zaključenju Ugovora o prenosu prava na žigovima i prava iz prijava i Izjavi, koji su potpisani od strane direktora tužioca i tuženog, je predhodila i odluka skupštine broj 492 od 23.02.2005. godine i odluka upravnog odbora broj 523/05 od 28.02.2005. godine, kojim je data saglasnost v.d. direktoru da u ime prenosioca zaključi ugovor.

Među parničnim strankama je nesporno da je zaključen predmetni ugovor i izjava, što čini bespredmetnim navode revizije kojima se dovodi u pitanje autentičnost potpisa i ovlašćenje potpisnika sa strane tužioca. Predmet tužbenog zahteva jeste ništavost zaključenih ugovora. Pri tom, predmetna izjava je dvostrana, obostrano potpisana od parničnih stranaka, prenosioca i sticaoca, ima sadržinu ugovora, te su i izjava i ugovor zaključeni u skladu sa odredbama 45. stav 1.i 2. Zakona o žigovima.

Ne mogu se revizijom napadati odluke organa tužioca, odluka skupštine i odluka upravnog odbora, jer to nije predmet tužbenog zahteva, niti je tužilac poništio odluke u za to zakonom predviđenom postupku. Prema tome, odluke organa tužioca koje su prethodile zaključenju predmetnih ugovora su na snazi.

Odredbom člana 398a Zakona o preduzećima nije propisana sankcija apsolutne ništavosti u slučaju zaključenja pravnih poslova bez prethodne saglasnosti Agencije za privatizaciju, već je odredbom stava 2. istog člana propisano samo pravo Agencije za privatizaciju da svojom odlukom poništi odluke donete suprotno stavu 1., odnosno donete bez njene saglasnosti. Iz navedenog sledi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da izjava i ugovor o prenosu ne podležu sankaciji ništavosti, već ostaju na snazi i ako su zaključeni bez prethodno pribavljene, a potrebne saglasnosti Agencije za privatizaciju.

Na osnovu izloženog, kako nema osnova za ništavost predmetnih poslova, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, jer sa revizijom nije uspeo, po članu 153. Zakona o parničnom postupku, kao i zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić