U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Branislave Apostolović i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca – protivtuženog „AA“ iz ..., ulica ... broj ..., Filijala u ..., koju zastupa Biserka Lakićević, advokat iz ..., protiv tuženog – protivtužioca … „BB“ u stečaju iz ..., ulica ... broj ..., koga zastupa stečajni upravnik VV, a njega Marko Krstić, advokat iz ..., radi utvrđenja i pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika, vrednost predmeta spora 391.239.552,76 dinara, odlučujući o reviziji tuženog – protivtužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1345/14 od 01.10.2015. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 08.06.2016. godine sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog – protivtužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1345/14 od 01.10.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Nišu P br. 496/13 od 19.12.2013. godine, u stavu 1. izreke, utvrđeno je potraživanje tužioca – protivtuženog „AA“ iz ..., prema tuženom – protivtužiocu po osnovu ugovora o jemstvu uz ugovor o kratkoročnom kreditu, kreditna partija broj … od 26.01.2010. godine, ugovora o jemstvu uz ugovor o dugoročnom kreditu, kreditna partija broj … od 07.05.2008. godine, ugovora o jemstvu uz ugovor o dugoročnom kreditu, kreditna partija broj … od 07.05.2008. godine i to iznos glavnog duga od 360.128.511,35 dinara, kamate u iznosu od 30.664.102,03 dinara i troškova u iznosu od 446.939,38 dinara, sve u ukupnom iznosu od 391.239.552,76 dinara. Stavom 2. izreke, odbijen je primarni protivtužbeni zahtev tuženog kao protivtužioca, kojim je tražio da se prema tužiocu utvrdi da su bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tuženog – protivtužioca, pravni poslovi bez naknade i to ugovor o jemstvu uz ugovor o kratkoročnom kreditu, kreditna partija … od 26.01.2010. godine zaključen između tužioca – protivtuženog i tuženog – protivtužioca; ugovor o jemstvu uz ugovor o dugoročnom kreditu broj … zaključen između tužioca – protivtuženog i tuženog – protivtužioca pod brojem …/… od 07.05.2008. godine i ugovor o jemstvu uz ugovor o dugoročnom kreditu broj … zaključen između tužioca – protivtuženog i tuženog – protivtužioca pod brojem .../... od 07.05.2008. godine, te da se isti pobijaju u celini prema stečajnoj masi stečajnog dužnika, što je tuženi – protivtužilac dužan da prizna. Stavom 3. izreke, odbijen je i eventualni protivtužbeni zahtev tužioca – protivtuženog kojim je tražio da se prema tužiocu utvrdi da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovor o jemstvu uz ugovor o kratkoročnom kreditu, kreditna partija … od 26.01.2010. godine, zaključen između tužioca i tuženog, ugovor o jemstvu uz ugovor o dugoročnom kreditu broj … zaključen između tužioca i tuženog pod brojem …/… od 07.05.2008. godine i ugovor o jemstvu uz ugovor o dugoročnom kreditu broj … zaključen između tužioca i tuženog pod brojem …/… od 07.05.2008. godine, jer su protivni prinudnim propisima, što je tuženi – protivtužilac dužan da prizna. Stavom 4. izreke, obavezan je tuženi – protivtužilac da tužiocu – protivtuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 1.404.895,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 1345/14 od 01.10.2015. godine, odbijena je žalba tuženog – protivtužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Nišu P br. 496/13 od 19.12.2013. godine i odbijen zahtev tuženog – protivtužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1345/14 od 01.10.2015. godine, tuženi – protivtužilac je blagovremeno, preko punomoćnika iz reda advokata, izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je odgovorio na reviziju tuženog i istu osporio u celini. Predložio je Vrhovnom kasacionom sudu da reviziju tuženog odbije kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka nije tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom („Službeni glasnik RS“ br.72/2011 i 55/2014) i utvrdio da revizija tuženog – protivtužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se po službenoj dužnosti pazi od strane revizijskog suda, a druge bitne povrede postupka u reviziji se ne ističu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca kao poverioca i tuženog kao jemca, zasnovan je poslovni odnos po osnovu ugovora o jemstvu uz ugovor o kratkoročnom kreditu, kreditna partija broj … od 26.01.2010. godine; ugovora o jemstvu uz ugovor o dugoročnom kreditu, kreditna partija broj … od 07.05.2008. godine i ugovora o jemstvu uz ugovor o dugoročnom kreditu, kreditna partija broj … od 07.05.2008. godine, kojim ugovorima je tuženi jemčio za obaveze glavnog dužnika Fabrike … „GG“ ... i „DD“ iz .... U postupku je utvrđeno da je tužilac preneo novčana sredstva i ispunio svoju ugovorenu obavezu prema glavnim dužnicima, tako da je ukupno potraživanje tužioca po svim osnovama po kojima je tuženi jemac platac, utvrđeno tokom postupka veštačenjem od strane veštaka finansijske struke u ukupnom iznosu od 391.239.556,76 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i to odredbe Zakona o stečaju, kada su utvrdili potraživanje tužioca–protivtuženog, prema tuženom –protivtužiocu u navedenom iznosu te su u tom delu navodi iz revizije neosnovani.

U pogledu primarnog protivtužbenog zahteva, kojim je traženo da se utvrdi da su bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi navedeni ugovori o jemstvu koji su kvalifikovani kao pravni poslovi bez naknade, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi iz člana 119. Zakona o stečaju, za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika. Zaključivanje spornih ugovora o jemstvu, nije proizvelo dejstva iz člana 119. Zakona o stečaju, jer se navedenim ugovorima nije narušilo ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca, niti je tužilac–protivtuženi, navedenim radnjama stavljen u pogodniji položaj, kako to smatra revident.

Ugovorom o jemstvu jemac se obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika ako to ovaj ne učini (član 997 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima). Interni odnos između jemca i poveriočevog dužnika se ne tiče i nema nikakvih pravnih efekata za samog poverioca niti za ugovor o jemstvu, jer se u međusobnom odnosu između jemca i poverioca dužnik smatra trećim licem. Pravna priroda jemstva i činjenica da neko po osnovu jemstva ispunjava tuđu a ne svoju obavezu, ukazuje na to da se pravno dejstvo jemstva ne ograničava isključivo na odnos između poverioca i jemca, nego da ugovor o jemstvu ima svoje pravno dejstvo i na drugi odnos, na odnos jemca i dužnika. Odnos između jemca i glavnog dužnika nastaje na osnovu usmenog ili pismenog sporazuma, a potom između jemca i glavnog dužnika može nastati i drugi odnos i to kada jemac isplati poveriocu dug umesto glavnog dužnika. Zakon o obligacionim odnosima sadrži pravilo u odredbi člana 1003. po kome, kad jemac plati poveriocu potraživanje za koje je jemčio, na njega prelazi to potraživanje zajedno sa svim sporednim pravima i garantijama njegovog ispunjenja. U trenutku isplate potraživanja nastupa personalna subrogacija i stiče se pravo da se zahteva od glavnog dužnika sve što je isplaćeno za njegov račun poveriocu, kao i kamata od dana isplate.

Iz pravne prirode jemstva i činjenice da bi na tuženog-protivtužioca u slučaju namirenja potraživanja poverioca–tužioca, prešlo to potraživanje, znači da se ugovori o jemstvu ne mogu smatrati ugovorima bez naknade ili sa neznatnom naknadom. Ugovori o jemstvu u privrednom poslovanju, imaju u suštini pravnu prirodu teretnog pravnog posla i iz tih razloga i nisu ispunjeni uslovi da se vrši pobijanje ovih pravnih poslova kao poslova bez naknade ili uz neznatnu naknadu, a u smislu člana 124. Zakona o stečaju. Pored navedenog, sama činjenica da je tuženi-protivtužilac, jemčio za obaveze trećeg lica u periodu koji je prethodio pokretanju stečajnog postupka, nije dovoljan dokaz o tome da je na strani tužioca-protivtuženog, postojala namera oštećenja poverilaca i znanje za tu nameru tuženog-protivtužioca kao stečajnog dužnika, niti je na taj način omogućeno tužiocu-protivtuženom da se namiruje pre drugih poverilaca, nezavisno od stečajne mase.

Pravilno su nižestepeni sudovi rešavajući po eventualnom protivtužbenom zahtevu kojim je traženo da se utvrdi da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovori o jemstvu, zaključili da ne postoji povreda imperativnih zakonskih propisa, a samim tim ne postoji ni ispunjenost uslova za utvrđivanje ništavosti navedenih ugovora.

U konkretnom slučaju tužilac-protivtuženi je banka, koja obavlja kreditne poslove i u cilju obezbeđenja potraživanja koja ima prema kreditnom dužniku, zaključuje ugovore kojima obezbeđuje svoja potraživanja, među kojima je i ugovor o jemstvu i to je bio njen i osnov za zaključenje predmetnih ugovora sa tuženim-protivtužiocem.

Dakle, ugovori o jemstvu koje je revident zaključio sa tužiocem- protivtuženim predviđeni su zakonom i to upravo u situacijama u kojima su zaključeni u konkretnom slučaju, tako da oni ne predstavljaju ugovore koji su protivni prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim poslovnim običajima, niti je revident dokazao da je prilikom zaključenja navedenih ugovora, nedostojao neki od uslova u pogledu sposobnosti ugovaranja, saglasnosti volja, predmeta, osnova, forme i svega ostalog što utiče na punovažnost spornih ugovora.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je pravilan zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za pobijanje navedenih ugovora o jemstvu po Zakonu o stečaju, jer se oni ne mogu smatrati pravnim poslovima bez naknade ili uz neznatnu naknadu, niti se radi o poslovima koji prouzrokuju štetu poveriocima stečajnog dužnika. Takođe je i pravilan zaključak da se u konkretnom slučaju radi o dopuštenim ugovorima, sa određenim predmetom međusobnih obaveza, koji su zaključeni u pisanoj formi, da isti nisu suprotni ni jednom propisu niti dobrim poslovnim običajima, pa je stoga pravilna i zakonita pobijana odluka drugostepenog suda a neosnovana revizija tuženog – protivtužioca .

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud primenom procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić