U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler-Popović članova veća, u parnici po tužbi tužioca „AA“ u stečaju, čiji je punomoćnik Zoran Savkić, advokat iz ..., protiv tuženih: 1) „BB“ ..., čiji je punomoćnik Jelena Damjanović, advokat iz ... i 2) VV iz ..., čiji je punomoćnik Vera Čabarkapa, advokat iz ..., radi utvrđenja, vrednost predmeta spora 3.190.000 evra, odlučujući o reviziji drugotužene izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 3121/17 od 14.06.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 21.12.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene VV iz ... izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 3121/17 od 14.06.2017. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P broj 7096/2013 od 23.03.2017. godine u stavu prvom izreke odbijen je primarni tužbeni zahtev za utvrđenje da je ugovor o prodaji i kupovini nepokretnosti zaključen u ... dana 11.07.2012. godine između tuženih overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu Ov br. ... od 11.07.2012. godine apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom drugim izreke usvojen je eventualni tužbeni zahtev i obavezana je drugotužena da u stečajnu masu tužioca vrati iznos od 3.190.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.09.2013. godine pa do isplate na žiro-račun tužioca. Stavom trećim izreke, obavezana je drugotužena da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 1.259.640,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br. 3121/17 od 14.06.2017. godine u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane žalbe tužioca i drugotužene i potvrdio je prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu u stavovima prvom, drugom i trećem izreke u odnosu na troškove prema drugotuženoj. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačeno je rešenje o troškovima sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je obavezan tužilac da prvotuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 410.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev prvotuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavila je drugotužena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. i 2. tačka 10. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Predložio je odbijanje revizije kao neosnovane i obavezivanje drugotužene na naknadu troškova revizijskog postupka za sastav odgovora na reviziju u iznosu od 350.000,00 dinara i sudsku taksu po odmerenju suda.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP i odlučio da revizija drugotužene nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka. 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP koju ističe revident i koju je isticao u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude.

Prema utvrđenim činjenicama u parnici P broj 2364/12 na koju se revident poziva pravnosnažno je utvrđeno da ne proizvodi pravno dejstvo prema stečajnoj masi ovde tužioca ugovor o otkupu stana od 25.08.2005. godine zaključen između tužioca kao prodavca i GG kao kupca. Takođe je utvrđeno da ne proizvodi pravno dejstvo prema stečajnoj masi aneks ugovora od 17.10.2006. godine kao i ugovor o poklonu zaključen između GG kao poklonodavca i VV kao poklonoprimca overen 08.06.2007. godine. Obavezani su GG i VV da solidarno vrate u stečajnu masu nepokretnost koja je predmet navedenih ugovora. U predmetnoj parnici predmet primarnog tužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti ugovora o prodaji i kupovini iste nepokretnosti zaključen 11.07.2012. godine između VV kao prodavca i prvotuženog kao kupca. Eventualnim tužbenim zahtevom je traženo da tužena VV vrati u stečajnu masu tužioca iznos od 3.190.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom kao korist koju je stekla pobijanim pravnim poslom. Ovo sa razloga što je u toku parnice P broj 2364/12 tužena VV otuđila predmetnu nepokretnost prvotuženom te tužilac nije bio u mogućnosti da nepokretnost vrati u stečajnu masu.

Kod ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da iako postoji identitet stranaka u ovoj i pravnosnažno okončanoj parnici ne postoji identitet zahteva, te se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari. Tužbeni zahtev u parnici se sastoji od činjenica i pravne posledice koju tužilac iz tih činjenica izvodi. Kada se promeni bilo koji od ova dva elementa (činjenice i pravna posledica) promenjen je i identitet zahteva tako da je prigovor pravnosnažno presuđene stvari neosnovan. U konkretnom slučaju ne postoji identitet pravne posledice, a delom ni identitet činjenica. U odnosu na prethodno činjenično stanje i pravne posledice proistekle iz tog činjeničnog stanja dogodila se nova činjenica, otuđenje sporne nepokretnosti prvotuženom po ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti od 11.07.2012. godine. U ovom sporu odbijen je primarni tužbeni zahtev za utvrđenje apsolutne ništavosti navedenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti. Utvrđeno je da je nepokretnost predata prvotuženom u svojinu za cenu od 3.190.000 evra.

Obzirom da je pravnosnažno utvrđeno da prema stečajnoj masi tužioca ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o otkupu spornog stana i ugovor o poklonu iste nepokretnosti ovde drugotuženoj, ista je obavezana da predmetnu nepokretnost vrati u stečajnu masu tužioca. Međutim, nema mogućnosti da se nepokretnost vrati u stečajnu masu tužioca, jer je drugotužena nepokretnost otuđila prvotuženom, pravno valjanim ugovorom o kupoprodaji. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 130. stav 1. Zakona o stečaju kada su obavezali drugotuženu da u stečajnu masu vrati novčanu porotivvrednost stečenu otuđenjem sporne nepokretnosti.

Navedenom zakonskom odredbom propisano je da ako zahtev za pobijanje pravnog posla ili druge pravne radnje bude pravnosnažno usvojen pobijani pravni posao odnosno pravna radnja nemaju dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je dužan da u stečajnu masu vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijenog posla ili druge radnje. Nakon što vrati imovinsku korist protivnik pobijanja ima pravo da ostvaruje svoje eventualno potraživanje kao stečajni poverilac podnošenjem naknadne prijave potraživanja.

Sledom navedene zakonske odredbe u slučaju nemogućnosti naturalne restitucije, zbog otuđenja predmeta pobijenog pravnog posla, protivnik pobijanja, u ovom slučaju drugotužena, je obavezna da u stečajnu masu vratiti novčani iznos primljen po osnovu prodaje predmeta raspolaganja. Stoga je neosnovan revizijski navod da je drugotužena pobijanom i prethodnom pravnosnažnom presudom obavezana da u stečajnu masu vrati i nepokretnost i novčani iznos koji predstavlja vrednost iste nepokretnosti što je po stanovištu revidenta povreda prava na pravično suđenje garantovano članom 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nije sporno da postoje dve pravnosnažne presude i da je, prvom presudom drugotužena obavezana da u stečajnu masu vrati nepokretnost, a pobijanom presudom u ovom sporu da vrati novčani iznos dobijen kao protivvrednost sporne nepokretnosti. Međutim, to ne znači da se izvršenje navedenih presuda može sprovesti tako da drugotužena u stečajnu masu tužioca vrati dvostruku imovinsku korist stečenu pobijenim pravnim poslom. To upravo onemogućava odredba člana 130. stav 1. Zakona o stečaju. Međutim, kako je otuđenjem sporne nepokretnosti prvotuženom onemogućena naturalna restitucija po prethodnoj pravnosnažnoj presudi, to drugotužena kao protivnik pobijanja u konkretnom slučaju ima obavezu da u stečajnu masu tužioca vrati protivvrednost iste nepokretnosti sa pripadajućom kamatom, jer je to imovinska korist koja je stečena na osnovu pobijenog pravnog posla.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u stavu jedan izreke.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP. S`toga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić