Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 8454/21 od 28.10.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavu I, II , III, IV, VII i VIII izreke, te je ukinuta navedena presuda u stavu V i VI izreke i tužba u tom delu odbačena.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužioca je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20), pa nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji u smislu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da je tužilac po osnovu održaja postao vlasnik nepokretnosti – stana br. ..., u ulici ... br. ... u ..., dok je eventualnim tužbenim zahtevom traženo da se utvrdi da je tužilac postao suvlasnik predmetne nepokretnosti odnosno da se tuženi obaveže da tužiocu na ime uvećanja vrednosti navedene nepokretnosti isplati iznos od 35.812,00 evra odnosno iznos od 10.276,00 evra u dinarskoj protivvrednosti. Predmet protivtužbenog zahteva je iseljenje tužioca iz predmetne nepokretnosti i zahtev da tužilac sporni stan ispražnjen od lica i stvari preda u državinu tuženom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, između Opštine Palilula i Građevinskog preduzeća „Jedinstvo“ čiji je pravni sledbenik tuženi, zaključeno je dana 20.02.1975. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu sudsko poravnanje R 1451/74, kojim je Građevinsko preduzeće „Jedinstvo“ obavezano da plati Opštini Palilula iznos od 1.191.554,00 dinara na ime naknade za prenete stanove koji se nalaze u stambenoj zgradi u ul. ... br. ..., na kat.parceli ... KOB-2 u površini od 618,10 m2, a konstatovano je da je ovom naknadom obuhvaćen i dvosoban stan u potkrovlju u površini od 48,49 m2, te je uverenjem Opštine Palilula 453-95/75-II-04 od 12.10.1999. godine potvrđeno da je izvršena isplata ugovorenog iznosa. Zaključkom o dozvoli izvršenja Opštinskog komiteta za komunalne i stambene poslove Opštine Palilula u Beogradu br.351- 385/81-II-02 od 16.06.1981. godine dozvoljeno je izvršenje izvršnog rešenja Odeljenja za komunalno-stambene poslove SO Palilula UP br.354-143/74 od 01.03.1974. godine kojim je naloženo investitoru GP „Jedinstvo“ da do kraja 1974. godine izvrši raseljavanje i rušenje predmetne stambene zgrade. Nakon toga, dopisom Grada Beograda – Opštine Palilula – Odeljenja za komunalno stambene poslove br. 06-1/95-II-01 od 02.03.1995. godine tužilac je obavešten da je doneto rešenje kojim je naloženo rušenje zgrade u ul. ... br. ... i raseljavanje stanara, ali s obzirom da je biro Republike Srpske podneo zahtev da se tužiocu pomogne u rešavanju stambenog problema, tužiocu je dat na čuvanje stan br. ... (kasnije dobija broj ...) u ul. ... br. ..., a sve do pristupanja rušenju predmetne zgrade. Tokom postupka je utvrđeno da je tužilac vršio ulaganja u predmetnu nepokretnost, da je od prvog komšije, ugovorom od 18.03.2008. godine koji nije sudski overen, kupio 4,40 kvadrata njegovog stana radi uređenja svog kupatila, što je dovelo do ukupne površine stana od 53,95 m2. GP „Jedinstvo“ brisano je rešenjem Privrednog suda Fi 242/76 od 23.01.1976. godine, usled prijanja sa tuženim, a nad tuženim, kao pravnim sledbenikom GP „Jedinstvo“, pokrenut je Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu VI St 216/05 dana 01.02.2006. godine postupak stečaja, tužilac nije podnosio prijavu potraživanja, a rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu VI St 216/05 od 24.01.2007. godine usvojen je Plan reorganizacije stečajnog dužnika. Takođe, tokom postupka je utvrđeno da je na nepokretnosti koja je predmet spora Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti Palilula br. ...-...-...-.../... od 22.04.2015. godine, dozvoljen u Listu nepokretnosti br. ... KO ... upis prava svojine sa dotadašnjeg korisnika Gradske opštine Palilula na tuženog.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da je tužilac stekao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, te su usvojili protivtužbeni zahtev kojim je tužilac obavezan da se iz iste iseli i da je tuženom preda u državinu. Navedeno uz obrazloženje da tužilac nije imao ni savesnu ni zakonitu državinu, te da pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti nije stekao putem održaja niti na drugi zakonom propisan način jer nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojine propisani odredbama člana 20. i 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pa je kao nesavesni držalac dužan da se iz iste iseli shodno odredbi člana 37. stav 1. istog Zakona. U pogledu zahteva za isplatu na ime uvećanja vrednosti nepokretnosti, prvostepeni sud nalazi da su isti preuranjeni u smislu odredbe člana 40. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te ih odbija, dok drugostepeni sud zaključuje da time što tužilac nije podneo prijavu novčanog potraživanja, u smislu člana 132. i 133. Zakona o stečajnom postupku, nije stekao ni procesnu pretpostavku za ostvarenje potraživanja prema tuženom, pa tužbu u tom delu odbacuje.

Revident ne prihvata stanovište drugostepenog suda navodeći da nije bio dužan da podnese prijavu novčanog potraživanja u postupku stečaja iz razloga što tuženi na dan 24.01.2007. godine nije bio vlasnik predmetnog stana na koji se novčano potraživanje iz eventualnih tužbenih zahteva odnosi, te da je upis prava svojine u korist tuženog izvršen tek 22.04.2015. godine, kao i da u usvojenom Planu reorganizacije predmetni stan nije naveden kao deo stečajne mase tuženog. Revident ističe i da je drugostepeni sud u razlozima presude u delu u kome odbacuje tužbu naveo razloge o neosnovanosti tužbenog zahteva, a ne razloge za odbačaj tužbe.

Ceneći revizijske navode tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navodi revizije ne stoje i da je drugostepenom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo. Odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Međutim, ukoliko iz različitih razloga sticalac svojine ne izvrši upis svog prava u zemljišne knjige, a ispunio je svoju ugovornu obavezu, takav sticalac postaje vanknjižni vlasnik, koji ovaj svoj status zadržava do trenutka kada se budu stekli uslovi za upis u zemljišnu, odnosno drugu javnu knjigu ili do otuđenja nepokretnosti daljim raspolaganjem. U konkretnom slučaju tuženi je zakonitim pravnim poslom pribavio spornu nepokretnost, izvršio isplatu ugovorene naknade, pa nisu osnovani navodi revidenta da tuženi nije bio vlasnik iste. Stoga, kako se i u pogledu vanknjižne svojine radi o svojini nekog lica, to je tužilac bio dužan da nakon otvaranja stečajnog postupka nad tuženim podnese prijavu svog potraživanja, što je u konkretnom slučaju izostalo, pa je izostala i aktivna procesna legitimacija tužioca.

Osim toga, zahtev tužioca na ime uvećanja vrednosti predmetne nepokretnosti je svakako neosnovan. Naime, savestan držalac je onaj držalac koji osnovano veruje da je vlasnik, a da nije znao, niti je prema okolnostima slučaja mogao znati, da nepokretnost koju drži nije njegova. Tužilac je za vreme dok je bio u posedu predmetne nepokretnosti bio nesavestan držalac jer je znao da mu je predmetna nepokretnost data na čuvanje, a obim njihovih prava koja eventualno može da ostvari je propisan čl. 39. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji, u st. 4., 5. i 6. predviđa da nesavestan držalac može tražiti naknadu nužnih troškova koje bi imao i vlasnik da se stvar nalazila kod njega, da nesavestan držalac ima pravo na naknadu korisnih troškova samo ako su korisni lično za vlasnika, te da nesavestan držalac nema pravo na naknadu troškova koje je učinio radi svog zadovoljstva ili ulepšavanja stvari, ali može da odnese stvar koju je ugradio radi svog zadovoljstva ili ulepšavanja stvari kad se ona može odvojiti bez oštećenja glavne stvari. Nužni troškovi u smislu čl. 39. st. 4. istog Zakona su oni koji su neophodni za održavanje stvari kako bi ona uopšte mogla dalje da postoji, dakle radi se o troškovima koje je neophodno preduzeti radi očuvanja same supstance stvari i sprečavanja njene propasti, a koje bi imao i sam vlasnik da se stvar nalazila kod njega. Kako je u konkretnom slučaju predmetni objekat nesporno bio namenjen za rušenje, što tužiocu nije moglo ostati nepoznato, to svako potencijalno ulaganje tužioca u predmetnu nepokretnost nije imalo koristi za vlasnika niti bi vlasnik kod takve namene objekta imao nužne troškove da se nepokretnost nalazila u njegovom posedu, a svakako tužiocu kod prethodno navedenog ne pripada ni naknada korisnih troškova.

Nadalje, imajući u vidu da su posledice odbačaja tužbe povoljnije po tužioca od meritorne odluke, irelevantni su revizijski navodi da je drugostepeni sud u razlozima presude u delu u kome odbacuje tužbu naveo razloge o neosnovanosti tužbenog zahteva, a ne razloge za odbačaj tužbe.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić