U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler Popović i Branka Stanića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „AA“ iz ..., koga u revizijskom postupku zastupa punomoćnik Vlada Kezić, advokat iz ..., protiv tužene „BB“ iz ..., koga zastupa punomoćnik Miloš Milošević, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5890/15 od 14.07.2016. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 27.07.2017. godine, sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5890/15 od 14.07.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2419/2012 od 09.06.2015. godine, u stavu I izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime naknade stvarne štete i izgubljene dobiti iznos od 22.211.903,28 dinara sa kamatom na pojedinačne iznose koji su bliže određeni u ovom stavu od dospelosti do isplate. Stavom II izreke odbijen je kao neosnovan prigovor litispendencije tuženog, a stavom III izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 665.160,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5890/15 od 14.07.2016. godine, u stavu jedan izreke delimično se odbijaju žalbe tužilaca kao neosnovane i potvrđuje navedena prvostepena presuda u stavu I izreke, dok se preinačava odluka o troškovima postupka iz stava III izreke i odlučuje da se obavezuje tužilac da plati tuženom iznos od 409.830,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. Stavom dva izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5890/15 od 14.07.2016. godine, tužilac preko punomoćnika blagovremeno izjavljuje reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Troškove nije tražio niti opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 .... 55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ističući povrede postupka u pogledu određivanja veštačenja, ocene dokaza kao i u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, revident ukazuje na relativno bitne povrede eventualno učinjene u prvostepenom postupku koje revizijski sud nema ovlašćenja da ceni prema članu 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o distribuciji od 03.03.2008. godine na osnovu kojeg je tuženi prodavao i isporučivao tužiocu kao distributeru sladoled iz svog asortimana i istovremeno ga ovlastio da kao distributer vrši distribuciju i dalju prodaju na teritoriji opštine ... sa okolinom i Opštini ... sa okolinom u skladu sa poslovnom politikom tuženog. Obaveza tuženog bila je da isporučuje robu propisanog kvaliteta, a predviđeno je da će se stranke dogovarati oko porudžbina i rokova isporuke.U slučaju nepoštovanja dogovorenog roka isporuke tužilac nema pravo na odštetu od strane tuženog, a tuženi je oslobođen obaveza poštovanja rokova isporuke u slučaju ugovorom predviđenih vanrednih događaja i više sile. Obaveza tužioca je da račune plati u roku od 60 dana od dana isporuke i navedeni rok se Aneksom može izmeniti. Tuženi je zadržao pravo da prekine isporuku u slučaju da tužilac ne vrši plaćanja u ugovorenom roku. Članom 14. Ugovora je predviđeno da će na ime obezbeđenja ispunjenja svih obaveza preuzetih ovim ugovorom distributer isporučiocu predati neopozivu bankarsku garanciju koja glasi na iznos od 150.000,00 eura u dinarskoj protivvrednosti sa važnošću od 01.07.2008. godine do 31.12.2008. godine. Ugovor je stupio na snagu danom potpisivanja i važi do 31.12.2010. godine, a prema članu 18. Ugovora u slučaju njegovog prestanka po bilo kom osnovu distributer nema pravo na obeštećenje na ime goodwill-a ili drugu sličnu naknadu. Parnične stranke su Aneksom od 03.03.2008. godine izmenile član 9. Ugovora koji se odnosio na rokove plaćanja pa su ugovorili da će plaćanje računa za prvo punjenje frižidera tužilac platiti najkasnije do 31.07.2008. godine, a da računi za sve ostale isporuke robe dospevaju za plaćanje u roku od 30 dana od dana isporuke. Članom 2. Aneksa predviđeno je da tuženi zadržava pravo prekida isporuke u slučaju da tužilac ne vrši plaćanja u ugovorenom roku. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, njegove dopune i ispravke utvrđeno je da tužilac nije ispunio svoju ugovornu obavezu. Poslednju isporuku sladoleda tuženi je izvršio dana 24.08.2008. godine i fakturisao je računom br. ... u iznosu od 567.914,64 dinara. Tužilac je u momentu poslednje isporuke već bio u docnji sa ispunjenjem obaveza po računima koji su dospeli za naplatu 31.07.2008. godine, a kojima je fakturisan sladoled za „prvo punjenje“ i to po računu br. ... na iznos od 2.964.589,21 dinar i računu br. ... na iznos od 2.266.372,76 dinara.

Predmet tužbenog zahteva je naknada štete i izgubljene dobiti zbog nepoštovanja ugovornih odredbi u pogledu isporuke robe.

Nižestepeni sudovi su na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja zaključili da tužbeni zahtev nije osnovan, jer tužilac u toku postupka nije dokazao postojanje osnova za naknadu štete.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili odredbe člana 122, 126, 154, 155 i člana 158. Zakona o obligacionim odnosima, kada su odbili zahtev tužioca kao neosnovan. Razloge koje je naveo drugostepeni sud u svojoj odluci, kao pravilne prihvata i revizijski sud.

Naime, nižestepeni sudovi su utvrdili da tužilac nije izvršio svoje ugovorne obaveze, na način i u rokovima kako je to predviđeno ugovorom i aneksom. Stoga je ispunjen ugovorom predviđen uslov za obustavu isporuke robe od strane tuženog te je revizijski navod da je tuženi neopravdano prekinuo isporuku robe tužiocu, neosnovan.

Nasuprot revizijskim navodima nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja u ovoj pravnoj stvari pravilno imali u vidu odredbe Zakona o obligacionim odnosima koji se odnose na naknadu štete. Prema članu 154. Zakona o obligacionim odnosima ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a član 155. istog Zakona propisuje da je šteta umanjenje ničije imovine ( obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakle koristi) kao i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Član 158. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom.

Primenom citiranih odredbi u ovom sporu, tužilac na kome je u smislu člana 231. Zakona o parničnom postupku bio teret dokazivanja, je morao dokazati postojanje štete, zatim odgovornost tuženog odnosno postojanje njegove štetne radnje, te uzročno posledičnu vezu između radnje štetnika i pretrpljene štete.

Ispitujući postojanje štetne radnje u pogledu neosnovane obustave isporuke robe od strane tuženog, pravilno su nižestepeni sudovi ocenom izvedenih dokaza i primenom pravila o teretu dokazivanja zaključili da su bili ispunjeni ugovoreni uslovi za prekid isporuke robe, a time i raskid spornog ugovora od strane tuženog.

Izvedeni dokazi u prvostepenom postupku upućuju da tužilac nije izvršio obavezu plaćanja cene u ugovorenom roku ni za „prvo punjenje“. To je ujedno i prema odredbama samog Ugovora razlog kojim se konstituiše pravo druge ugovorne strane da obustavi dalju isporuku robe, što je u skladu sa ovlašćenjima poverioca po članu 122. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom na navedeno pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac ne može osnovano potraživati od tuženog naknadu štete zbog obustave isporuke robe, jer do zaključenja glavne rasprave nije pružio dokaz da je blagovremeno ispunjavao svoje ugovorne obaveze u pogledu plaćanja cene za već isporučenu robu ( čak ni u naknadnom roku), zbog čega je tuženi u smislu člana 122. Zakona o obligacionim odnosima imao osnov da obustavi isporuke po ugovoru i nije odgovoran za umanjenje imovine tužioca u utuženoj visini. Zato su pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca u celosti.

Bez uticaja su na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari revizijski navodi tužioca da je tuženi svoje potraživanje mogao namiriti puštanjem na realizaciju sredstva obezbeđenja, pa neplaćanje o dospelosti ne može biti razlog prestanka isporuke sladoleda. Tuženi kao poverilac ima ovlašćenje da bira da li će iskoristiti primljena sredstva obezbeđenja ili ne.

Prema članu 2. Aneksa ugovora predviđeno je da tuženi zadržava pravo da prekida isporuke u slučaju da tužilac ne vrši plaćanja u ugovorenom roku. Stoga, tuženi nije imao obavezu da posebno obrazlaže tužiocu zašto prekida dalju isporuku robe, pa su neosnovani revizijski navodi u tom smislu.

U reviziji se u suštini ponavljaju svi razlozi isticani u žalbenom postupku, a koji su pravilno ocenjeni kao neosnovani, pa ih revizijski sud neće detaljnije obrazlagati u ovoj presudi jer bi se na taj način samo ponavljali stavovi izneti od strane drugostepenog suda.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. stav 1 i 2. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić