Privredni apelacioni sud presudom Pž br.5786/15 od 06.11.2015. godine u stavu I izreke delimično odbija kao neosnovane žalbe tužioca- protivtuženog i tuženog protivtužioca i potvrđuje presudu Privrednog suda u Beogradu P br.1312/2014 od 16.06.2015. godine u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi-protivtužilac da tužiocu protivtuženom plati iznos od 299.608,05 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju primenjuje Centralna evropska banka počev od 18.08.2008. godine pa do isplate i u delu stava II i III izreke kojim je odbijen protivtužbeni zahtev da se utvrdi potraživanje tuženog-protivtužioca prema tužiocu-protivtuženom u iznosu od 230.100,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 18.08.2008. godine pa do isplate i da se obaveže tužilac protivtuženi na isplatu iznosa od 168.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 18.08.2008. pa do isplate. U stavu II izreke sud delimično usvaja žalbe parničnih stranaka, preinačuje presudu Privrednog suda u Beogradu P br.1312/2014 od 16.06.2015. godine u delu stava jedan izreke i u delu stava II izreke, presuđuje tako što u tački 1 utvrđuje a) da postoji potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 390.088,13 evra, b) da postoji potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 216.209,11 evra, v) da su se potraživanja pod a) i b) prebojem ugasila za iznos od 216.209,111 evra, odbija tužbeni zahtev da se obaveže tuženi na isplatu iznosa od 216.209,11 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju primenjuje Centralna evropska banka počev od 18.08.2008. godine do isplate. Obavezuje tuženog-protivtužioca da tužiocu- protivtuženom isplati iznos od 173.879,02 evra sa kamatom po eskontnoj stopi koju primenjuje Centralna evropska banka počev od 18.08.2008. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine prema Zakonu o zateznoj kamati pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom III ukida prvostepenu presudu u delu stava trećeg izreke kojim je odbijen protivtužbeni zahtev da se obaveže tužilac protivtuženi da tuženom protivtužiocu plati iznos od 42.388,96 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 18.08.2008. pa do isplate bez vraćanja na ponovni postupak. Stavom IV preinačuje rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom presude Privrednog suda u Beogradu P br.1312/2014 od 16.06.2015. godine, tako što obavezuje tuženog da tužiocu isplati iznos od 843.050,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tužilac-protivtuženi izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, u delu u kome nije uspeo u sporu.

Tuženi-protivtužilac, pobija drugostepenu presudu, u delu u kojem je usvojen tužbeni, odbijen protivtužbeni zahtev zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizije parničnih stranaka nisu osnovane.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 689.696,18 evra koji tužilac potražuje na ime cene za izvedene radove (ugovoreni i naknadni radovi). Predmet protivtužbenog zahteva je isplata iznosa od 614.309,11 evra na ime naknade štete i ugovorne kazne.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor broj ... od 12.03.2007. godine prema kome se tužilac obavezao da kao izvođač izvrši projektovanje, proizvodnju, instalaciju i radove na objektu na parceli tuženog kao naručioca radova u ..., površine 4.132m2 sa kancelarijama sa saobraćajnicima i parkinzima i portirnice od 9m2. Ugovorena je primopredaja objekta po sistemu „ključ u ruke“ a mogućnost useljenja u kompleks predviđena je najkasnije do 30.09.2007. godine. Tužilac je kao izvođač radova bio zadužen za dobijanje dozvola od organa vlasti sa obavezom da plati ugovornu kaznu u visini od 3.000 evra dnevno po danu u slučaju nepoštovanja termina za izvršenje radova. Vrednost radova je ugovorena u ukupnom iznosu od 2.190.000 evra plus PDV. Definitivnom ponudom koja je sastavni deo ugovora bila je predviđena izgradnja prema nacrtima arhitekte VV u tri faze. Aneksom ugovora od 30.09.2007. godine predviđeno je da će tužilac na zemljištu tuženog izgraditi još jednu halu od 1.156,5m2 uključujući i rampu od 154,2m prema Projektu kao dodatak postojeće hale po ceni od 330.000 evra plus PDV uz rok za završetak i preuzimanje objekta 01.12.2007. godine.

Veštačenjem je utvrđeno da ukupna vrednost ugovorenih radova po ugovoru i aneksu ugovora iznosi 2.973.600,00 evra sa PDV, a po definitivnoj ponudi 3.213.757,85 evra. Tuženi je platio tužiocu iznos od 2.737.629,85 evra, a za plaćanje po osnovu ugovorne dokumentacije ostalo je 235.970,15 evra. Imajući u vidu vrednost ugovorenih radova, vrednost naknadno izvedenih radova, radova na otklanjanju nedostataka, vrednost nezavršenih radova, iznosa plaćenih radova, veštačenjem je utvrđeno da potraživanje tužioca prema tuženom po prvoj varijanti iznosi 49.538,33 evra a po drugoj varijanti 689.699,18 evra. Visina štete zbog nekvalitetno izvedenih radova po prvoj varijanti iznosi 105.000 evra a po drugoj 168.000 evra.

Prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan uz obrazloženje da je između stranaka bio zaključen ugovor o građenju po sistemu „ključ u ruke“ pa bez obzira na činjenicu izvršenja radova čiju cenu potražuje, tužilac nema pravo da od tuženog potražuje tužbom traženi iznos. U pogledu protivtužbenog zahteva, prvostepeni sud odbija zahtev iz protivtužbe uz obrazloženjem da tuženi nema pravo na potraživanje ugovorne kazne po osnovu docnje u izvođenju radova, jer objekat nije izgrađen po projektu od 09.12.2006. godine, već je izgrađen po glavnom projektu od oktobra 2007. godine koji je sastavni deo potvrde o prijavi početka izvođenja radova od 19.02.2008. godine (projekti se međusobno razlikuju). Nije ugovoren rok izvođenja radova po projektima po kojima su izvođeni radovi te potraživanje penala po osnovu kašnjenja nije osnovano prema izraženom pravnom stavu prvostepenog suda. Prvostepeni sud odbija i zahtev za naknadu štete uz obrazloženje da tuženi nije blagovremeno obavestio tužioca o nedostacima na naručenim i izvedenim radovima. Tuženi kao investitor je počeo da koristi magacinsku halu počev od 19.11.2007. godine, a na nedostatke u izradi projekta se pozvao podneskom od 23.02.2010. godine pa je prema izraženom pravnom stavu prvostepenog suda pozivanje na ove nedostatke učinjeno po proteku zakonskog roka.

Drugostepeni sud u odluci po žalbama parničnih stranaka izražava delimično drugačiji pravni stav. Odbija žalbe parničnih stranaka i potvrđuje prvostepenu presudu u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi protivtužilac da tužiocu protivtuženom plati iznos od 299.608,05 evra i kojim je odbijen protivtužbeni zahtev da se utvrdi potraživanje tuženog-protivtužioca prema tužiocu-protivtuženom u iznosu od 230.100,00 evra. Preinačuje prvostepenu presudu tako što utvrđuje potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 390.088,13 evra, da postoji potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 216.209,11 evra i da su se navedena potraživanja prebojom ugasila za iznos od 216.209,11 evra, odbija tužbeni zahtev da se obaveže tuženi na isplatu iznosa od 216.209,11 evra a obavezuje tuženog protivtužioca da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 173.879,02 evra. Ukida prvostepenu presudu u delu u kojem je odbijen protivtužbeni zahtev za iznos od 42.338,96 evra bez vraćanja na ponovni postupak.

S obzirom na tako utvređeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je odbijen protivtužbeni zahtev, a istu preinačio tako što je utvrdio iznos međusobnih potraživanja parničnih stranaka, izvršio preboj potraživanja za iznos od 216.209.11 evra i u tom delu odbio tužbeni zahtev tužioca, a obavezao tuženog protivtužioca da tužiocu-protivtuženom isplati iznos od 173.879,02 evra.

Revidenti u revizijskim razlozima izražavaju suprotan pravni stav od izraženog stava drugostepenog suda.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove.

Članom 630. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor o građenju ugovor o delu kojim se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu. U članu 633. istog zakona propisano je da za svako odstupanje od projekta građenja, odnosno ugovorenih radova, izvođač mora imati pismenu saglasnost naručioca. On ne može zahtevati povećanje ugovorene cene za radove koje je izvršio bez takve saglasnosti.

Predmet tužbenog zahteva je isplata ugovorenih, a neplaćenih radova i isplata naknadno izvedenih radova. Putem veštačenja, utvrđeno je da dug tuženog za neplaćene ugovorene radove iznosi 235.970,15 evra po prvoj varijanti, odnosno po drugoj varijanti 476.128,00 evra. Imajući u vidu da je po prvoj varijanti (na osnovu ugovora i aneksa) vrednost ugovorenih radova sa PDV iznosila 2.793.600,00 evra, a po drugoj varijanti (po definitivnoj ponudi koja je bila nakon zaključenja ugovora o građenju) 3.213,757,85 evra, navedena razlika između ukupne vrednosti ugovorenih radova po podacima iz ponude i iz ugovora proistekla je iz pogrešnih računarskih operacija iz ponude i ukupnog iznosa u ugovoru što se može staviti tužiocu u krivicu. Sledom rečenog pravilan je zaključak Privrednog apelacionog suda da dug tuženog za neplaćene ugovorene radove iznosi 235.970,15 evra, jer su ovaj iznos veštaci utvrdili polazeći od ugovora o građenju, aneksa ugovora, a u podnesku od 02.06.2015. godine tuženi je naveo da nije sporna preostala obaveza tuženog prema tužiocu od 235.970,15 evra. U pogledu naknadnih radova izvedenih uz saglasnost tuženog, drugostepeni sud pravilno zaključuje da se sporni odnos ima raspraviti imajući u vidu celokupan odnos parničnih stranaka. Objekat nije izgrađen po projektu od09.12.2006. godine nego po glavnom projektu logističke hale ... od oktobra 2007. koji je sastavni deo potvrde o prijavi počekta izvođenja radova od 19.02.2008. godine. Nesporno je da je postojala saglasnost tuženog na izmenjeni projekat i da se saglasio sa naknadnim radovima, što proizilazi iz dokaza u spisima. Iz protokola o ugovorenim i izvedenim radovima na objektu navedenog logističkog centra koji je tuženi dostavio tužiocu u pismenoj formi uz mejl od 24.06.2008. godine, tuženi potvrđuje da su na njegov zahtev izvedeni naknadni građevinski radovi i da iste prihvata taksativno sa pojedinačnim cenama, i prema obračunu tuženog u iznosu od 154.117,98 evra. Tuženi nije osporio verodostojnost navedenog protokola, a na isti se sam pozvao u podnesku sa protivtužbom od 08.03.2009. godine. Imajući u vidu navedeno, potraživanje tužioca je osnovano za iznos od 390.088,13 evra (neplaćeni ugovoreni radovi i naknadni radovi izvedeni uz saglanost tuženog).

U pogledu protivtužbenog zahteva pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da postoji potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 216.209,11 evra. Ovo iz razloga što je tokom postupka utvrđeno da su na objektu postojali nedostaci u pogledu kvaliteta izvedenih radova, a u spisima predmeta stoji da su konstatovani ti nedostaci, da je tuženi tužiocu u martu 2008. godine uputio dopis kojim traži njihovo otklanjanje. Tuženi je kao investitor počeo da koristi magacinsku halu za skladištenje robe čime se smatra da je objekat predat na upotrebu investitoru dana 19.11.2007. godine iz čega proizilazi da je blagovremeno tuženi uputio tužiocu primedbe na izvedene radove. Imajući u vidu da vrednost radova na otklanjanju neodstataka iznosi 66.528,29 evra, a da vrednost nezavršenih radova iznosi 149.680,82 evra, to je pravilno utvrđeno postojanje protivpotraživanja tuženog prema tužiocu u navedenom iznosu (216.209,11 evra) te je nakon izvršenog prebijanja sud pravilno usvojio zahtev tužioca za iznos od 173.879,02 evra.

Neosnovano se revizijom tužioca-protivtuženog ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, jer su nižestepeni sudovi propustili da primene odredbe opštih uzansi o građenju, prema kojima je tuženi u obavezi da plati celokupnu vrednost zahtevanih naknadno izvedenih radova a u skladu sa nalazom veštaka. Ovo iz razloga što su parnične stranke ugovorile izvođenje radova po sistemu „ključ u ruke“, a iz protokola o ugovorenim i izvedenim radovima na objektu logističkog centra ... u ..., proizlazi da tuženi potvrđuje da su na njegov zahtev izvedeni naknadni građevinski radovi u visini od 154.117,98 evra. Kod klauzule „ključ u ruke“ nema naknadnih i nepredviđenih radova, osim ako su aneksom ugovoreni ili ako ih je priznao investitor. Osnov za naknadu je priznanje investitora, što je isti i uradio navedenim protokolom i taj iznos je u obavezi da plati, a ne iznos utvrđen veštačenjem kako to smatra neosnovano revident.

Neosnovano je ukazivanje tuženog protivtužioca da nije bilo mesta usvajanju tužbenog zahteva u delu za naknadno izvedene radove od 154.117,98 evra imajući upravo u vidu sačinjeni protokol o ugovorenim izvedenim radovima na objektu navedenog logističkog centra koji je sam tuženi dostavio tužiocu u pismenoj formi uz mejl od 24.06.2008. godine a u kome potvrđuje da su na njegov zahtev izvedeni naknadni građevinski radovi u toj visini.

Takođe se neosnovano ukazuje i da je materijalno pravo pogrešno primenjeno u delu kojim je odbijen njegov protivtužbeni zahtev za isplatu ugovorne kazne u iznosu od 230.110,00 evra, imajući u vidu da tuženi protivtužilac nije dostavio dokaze da je tužiocu-protivtuženom po prijemu radova, bez odlaganja saopštio da zadržava pravo na ugovornu kaznu, a u skladu sa odredbom člana 273. Zakona o obligacionim odnosima. Osim toga tuženi- protivtužilac je počeo da koristi poslovni prostor 19.11.2007. godine, čime je faktički izgubio pravo da zahteva ugovornu kaznu u sudskom postupku.

Kako ne postoje revizijski razlozi, tako ni oni na koje se pazi po službenoj dužnosti, revizijski sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić