U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branislave Apostolović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca „AA“ u stečaju, čiji je punomoćnik Aleksandar Majkić, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Aleksić, advokat iz ..., u postupku po reviziji tužene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2347/15 od 16.09.2015.godine, na sednici veća održanoj dana 14.10.2016.godine, donosi

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2347/15 od 16.09.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu, P br. 6295/2014 odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da se sa svim licima i stvarima iseli iz dvosobnog stana, koji se nalazi u ... u zgradi ... stan broj ..., površine 51,92 m2 i isti oslobođen od lica i stvari preda u posed tužiocu u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude, kao neosnovan. Obavezan je tužilac da tuženoj nadoknadi parnične troškove u iznosu od 53.900,00 dinara.

U postupku po žalbi tužioca Privredni apelacioni sud je revizijom pobijanom presudom preinačio presudu Privrednog suda u Beogradu, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da se iseli iz opredeljenog dvosobnog stana, te da isti oslobođen od lica i stvari preda u posed tužiocu, obavezujući tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 76.500,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, tužena je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, predlažući da se drugostepena presuda preinači i odbije žalba, te potvrdi prvostepena odluka Privrednog suda u Beogradu ili ista ukine i predmet vrati na ponovni postupak.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju u kome navode iz revizije tužene osporava u celosti.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.

Revizijom pobijana presuda nije zahvaćena bitnim povredama postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je obavezivanje tužene da se sa svim licima i stvarima iseli iz sporne nepokretnosti-dvosobnog stana i isti preda u posed tužiocu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, među parničnim strankama nije sporno da u spornom stanu stanuje tužena, da je tužilac pravni sledbenik „VV“ da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St 1208/04 od 20.10.2004.godine, otvoren stečajni postupak nad tužiocem, te da je rešenjem St 70/10 od 25.12.2011.godine isti stečajni postupak zaključen i da je to rešenje ukinuto rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž 5591/13 od 26.09.2013.godine. Nesporno je takođe da je Kompanija „GG“ iz ... stekla pravo svojine na spornom stanu kupovinom od DD po osnovu ugovora ... od 21.08.1996.godine, te da je tužilac osnovan radi obavljanja poslova upravljanja stanovima i nepokretnostima članica Kompanije „GG“ iz ... na koga je i preneto pravo upravljanja i na stanu koji je predmet postupka, te je upravo na osnovu toga tužilac i zaključio ugovor o zakupu sa ĐĐ kao zakupcem, a koji potom stan nije otkupio, niti se dobrovoljno iselio, već je presudom Opštinskog suda u Smederevu P br. 1436/98 od 06.08.1999.godine obavezan da predmetni stan isprazni od lica i stvari i preda tužiocu. Po ugovoru o zakupu društvenog stana broj ... od 22.08.1997.godine, tužilac je zakupodavac, a ĐĐ je zakupac kome je predat sporni stan.

Zakupac ĐĐ je ugovorom od 12.05.1998.godine sporni stan prodao tuženoj po ceni od 18.000 DM i istoj stan predao, te se ona nesporno i sada nalazi u državini toga stana. Objekat u kome se nalazi stan, odnosno sporna nepokretnost nije evidentirana na katastarskim parcelama i nije uknjižena kod Republičkog geodetskog zavoda Službe za katastar nepokretnosti.

Prvostepeni sud je zauzeo stanovište da je tužilac imao prava na osnovu člana 10. Ugovora da izda stan u zakup ĐĐ uz saglasnost „GG“ kao vlasnika, te da je ĐĐ bio zakupac navedenog stana bez prava raspolaganja na istom, s obzirom da nije iskoristio svoje pravo otkupa navedenog stana koji mu je dodeljen u zakup. Stoga ugovor o kupoprodaji stana sa tuženom nema dejstvo u pravnom prometu i tužena bez osnova drži u posedu sporni stan, posebno imajući u vidu da ugovor o kupoprodaji i ne ispunjava zakonom propisanu formu, niti je pravo tužene upisano u javne knjige.

Stoga prvostepeni sud zaključuje da ni tužilac ni tužena nisu vlasnici stana, ali nalazeći da tužilac nema posrednu savesnu državinu, smatra da nema pravo i pravni interes da mu se stan vrati u državinu radi daljeg izdavanja i ubiranja zakupnine, pa iz navedenih razloga i odbija tužbeni zahtev, pozivajući se na odredbe člana 81. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i na nužnost postojanja savesne i zakonite državine, radi mogućnosti zaštite po osnovu publicijanske tužbe. Smatrajući da je otvaranjem stečaja nad tužiocem, tužilac prestao da obavlja privrednu delatnost upravljanja stanova, te time izgubio i aktivnu legitimaciju po zahtevu da mu se stan vrati od strane tuženog.

Odlučujući u postupku po žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud izražava suprotno stanovište, koje i uslovljava donošenje pobijane preinačujuće presude. Ceneći odredbe člana 70. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojim je propisano da državinu stvari ima svako lice koje neposredno vrši fizičku vlast nad stvari (neposredna državina) kao i u stavu 2. da državinu ima i lice koje ima faktičku vlast na stvari koju vrši preko drugog lica kome po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posude ili drugog pravnog posla preda stvar u neposrednu državinu (posredna državina), drugostepeni sud zaključuje da je tužilac sve vreme i u toku trajanja ugovora o zakupu bio u posrednoj državini navedenog stana, pa i po otvaranju postupka stečaja nad tužiocem jer gubitak prava na državinu nije jedna od zakonom propisanih posledica otvaranja stečajnog postupka nad držaocem. Državina tužioca je i zakonita na osnovu člana 72. istog zakona, jer je zasnovana na punovažnom pravnom poslu i nije pribavljena silom, prevarom i zloupotrebom, a i savesna je. Stoga, prema stanovištu Privrednog apelacionog suda tužilac je savesni i zakoniti držalac predmetnog stana, jer mu je isti dat na upravljanje, te je stoga on aktivno legitimisan (jer zbog otvaranja stečajnog postupka nad njim nije izgubio pravo na državinu) i da traži državinsku zaštitu, odnosno obavezivanje tuženog koji bez pravnog osnova drži navedeni stan da mu isti vrati u državinu. Tužilac je upravo kao zakoniti držalac i zakupodavac izdejstvovao i pravnosnažnu i izvršnu presudu protiv lica sa kojim je bio u zakupodavnom odnosu, a radi obavezivanja istog da mu zakupljeni stan vrati čime bi očuvao pravo državine, a što direktno utiče i na prava tužioca u odnosu na tuženu kao sadašnjeg držaoca stvari po osnovu ugovora sa ranijim zakupcem ĐĐ, protiv koga je i doneta navedena pravnsonažna i izvršna presuda za iseljenje, po tužbi tužioca.

Navedeno pravno stanovište drugostepenog suda prihvata u svemu i Vrhovni kasacioni sud jer ugovor zakupca ĐĐ i tužene u ovom sporu ne može imati pravno dejstvo u pravnom prometu s obzirom da ĐĐ koji se u navedenom ugovoru pojavljuje kao prodavac nije bio vlasnik predmetnog stana, već samo zakupac istog, pa stoga nije mogao preneti na tuženu pravo na navedenoj nepokretnosti jer isto i sam nije imao. Za sve vreme trajanja zakupa tužilac je imao posrednu državinu na nepokretnosti pa je pravilna ocena drugostepenog suda da je državina tužene koju izvlači iz državine svog prodavca ĐĐ slabija u odnosu na državinu tužioca, odnosno da tužilac ima jače pravo, a time i pravo na zaštitu navedene državine od tužene zahtevom za njeno iseljenje i predaju. Otvaranje stečaja nad tužiocem ne umanjuje njegova prava u navedenom pogledu niti sprečava tužioca u daljem upravljanju navedenim stanom, već naprotiv obavezuje stečajne organe da se bore za uvećanje stečajne mase kroz vraćanje prava upravljanja i korišćenja navedenim pravom, a odnos tužioca i vlasnika stvari u konkretnom slučaju nije od uticaja na odlučivanje po opredeljenom zahtevu za državinsku zaštitu, niti ovakvo odlučivanje zadire u prava vlasnika stvari da preduzme pravne radnje za zaštitu svojih prava u odnosu na sva lica pa i samog tužioca.

Nisu osnovani revizijski navodi da tužilac ne može izdavati tuđu nepokretnost u svoju korist i ubirati plodove od nje što utiče i na njegovu aktivnu legitimaciju u konkretnom slučaju, jer je tužilac od strane vlasnika nepokretnosti osnovan radi upravljanja njegovim stambenim fondom, a istovremeno je i zakupodavac upravo po osnovu tog ovlašćenja, te mu i uloga zakupodavca omogućava u odnosu na zakupce i lica koja su od njih pribavila državinu da kao aktivno legitimisano lice traži iseljenje, odnosno povraćaj državine.

Bez uticaja su na drugačiju odluku i revizijski navodi da „GG“ koji je od DD po ugovoru otkupio navedeni stan sa dužim rokom otplate nije isplatio ukupnu cenu, jer je to odnos „GG“ i DD po osnovu označenog pravnog posla kupovine stana i ne utiče na prava i legitimaciju zakupodavca – tužioca da traži da mu se stan preda u državinu od strane lica koji su bez pravnog osnova useljeni u isti. Iz navedenih razloga nisu od uticaja na drugačije odlučivanje ni revizijski navodi o tome koje je lice upisano u javne knjige kao vlasnik označenih nepokretnosti.

Neosnovano se revident poziva i na povredu prava na dom, donošenjem drugostepene odluke, jer je i u navedenoj situaciji potrebno utvrđivati srazmeru opšteg i privatnog interesa, a opšti interes u konkretnom slučaju je svakako vraćanje državine tužioca kao stečajnom dužniku u cilju povoljnijeg namirenja poverilaca koji imaju priznata i utvrđena potraživanja zasnovana na zakonitim pravnim poslovima.

Navodi revidenta iz podneska od 14.09.2016.godine nisu posebno razmatrani jer je podnesak dostavljen po proteku roka za podnošenje revizije.

Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić