Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20) i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tuženog koji se odnose na to da su učinjene povrede odredbe člana 315. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa povredom člana 231. i 308. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je odluku zasnovao na činjeničnom stanju koje je prvostepeni sud utvrdio ocenom svih izvedenih dokaza, pa nema takve bitne povrede postupka pred drugostepenim sudom, jer ponovnog izvođenja dokaza u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom nije bilo. Sledi da bitna povreda na koju se po sadržini ukazuje revizijom tuženog nije učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Tuženi u reviziji ukazuje i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što prema članu 407. stav 2. ZPP nije dozvoljen revizijski razlog.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, dana 17.02.2010. godine, Metals banka AD Novi Sad i Bolvesani DOO Beograd zaključili su ugovor o kratkoročnom dinarskom kreditu broj .../... kojim je banka odobrila kredit korisniku kredita Bolvesani DOO Beograd u iznosu od 38.000.000,00 dinara sa rokom vraćanja do 15.07.2010. godine. Ugovorom o jemstvu broj ...-.../... od 17.02.2010. godine koji je zaključen između Metals banka AD Novi Sad kao poverioca i tuženog kao jemca, tuženi se obavezao prema poveriocu da će solidarno sa dužnikom ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika Bolvesani DOO Beograd po osnovu ugovora o kratkoročnom kreditu broj .../... na iznos od 38.000.000,00 dinara, te se na ispunjenje svih obaveza iz navedenog ugovora obavezao kao jemac platac i uz obavezu da preda dve blanko sopstvene menice. Metals banka AD Novi Sad izvršila je promenu naziva u Razvojna banka Vojvodine AD Novi Sad. Ugovorom o cesiji broj ...-.../... od 01.03.2012. godine utvrđeno je da su Razvojna banka Vojvodine AD Novi Sad, kao ustupilac i tužilac Agencija za osiguranje depozita iz Beograda, kao prijemnik zaključili ugovor o cesiji kojim je banka ustupila tužiocu dospelo neizmireno potraživanje prema dužniku Bolvesani DOO Beograd u ukupnom iznosu od 38.000.000,00 dinara sa stanjem na dan 31.12.2011. godine, po osnovu navedenog ugovora o kratkoročnom dinarskom kreditu koji je zaključen dana 17.02.2010. godine. Predmet ugovora o cesiji je prenošenje celokupnog potraživanja, i to sledeće strukture: iznos od 38.000.000,00 dinara koji predstavlja glavnicu konkretnog plasmana i iznos od 12.235.379,82 dinara na ime suspendovane kamate, kao i pravo na kamatu u skladu sa ugovorom o konkretnom plasmanu, a zajedno sa ustupljenim potraživanjima preneta su i sva sporedna prava, i to ugovor o jemstvu sa tuženim broj ...- .../... od 17.02.2010. godine. U postupku stečaja nad stečajnim dužnikom Bolvesani DOO u stečaju iz Beograda, tužilac je podneo prijavu potraživanja po osnovu navedenog ugovora o kratkoročnom dinarskom kreditu, ali po tom osnovu nije bilo isplate potraživanja. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da Razvojna banka Vojvodine AD Novi Sad nije naplatila svoje potraživanje od dužnika Bolvesani DOO Beograd po osnovu navedenog ugovora o kreditu, jer je korisnik kredita bio nelikvidan sve do juna 2012. godine, kada je otvoren stečaj, te da je kredit pušten u korišćenje korisniku kredita 18.02.2010. godine od kada je obračunavana redovna kamata na iskorišćena sredstva kredita u skladu sa ugovorom, dok korisnik kredita nije poštovao plan otplate kredita i kredit nije vratio niti je uredno izmirivao obaveze prema banci po osnovu obračunate redovne kamate koju je banka obračunavala, kao i zateznu kamatu svakog meseca, kako na dospeli neotplaćeni glavni dug, tako i na obračunate neplaćene mesečne iznose redovne kamate, pa je veštak dao mišljenje da potraživanje tužioca prema tuženom na dan 26.12.2017. godine iznosi ukupno 85.254.182,87 dinara, i to na ime glavnog duga iznos od 38.000.000,00 dinara, zatezne kamate obračunate na glavni dug od 01.01.2012. godine do 26.12.2017. godine u iznosu od 35.018.803,05 dinara i na ime suspendovane kamate iznos od 12.235.379,82 dinara.

Predmet tužbenog zahteva je novčano potraživanje tužioca po osnovu ugovora o kratkoročnom dinarskom kreditu i ugovora o jemstvu u iznosu od 85.254.182,87 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 38.000.000,00 dinara počev od 27.12.2017. godine pa do isplate, a koje je bilo predmet ugovora o cesiji zaključenim sa Razvojnom bankom Vojvodine AD Novi Sad kao ustupiocem, dok je predmet protivtužbenog zahteva utvrđenje da su bez pravne važnosti – ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovor o jemstvu od 17.02.2010. godine, zaključen između tuženog i Metals bank AD Novi Sad i ugovor o kratkoročnom kreditu od 17.02.2010. godine, zaključen između Bolvesani DOO Beograd i Metals bank AD Novi Sad.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su održali na snazi rešenje o dozvoli izvršenja kojim je obavezan tuženi na isplatu iznosa od 85.254.182,87 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 38.000.000,00 dinara počev od 27.12.2017. godine, primenom članova 997., 1004. stav 2. i 1019. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Navedeno uz obrazloženje da jemac platac odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu, te da poverilac može zahtevati ispunjenje obaveze bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca ili od obojice u isto vreme, kao i da je ugovorom o cesiji preneto na tužioca potraživanje Razvojne banke Vojvodine AD Novi Sad, a predmet ugovora je cesija celokupnog potraživanja po stanju na dan 31.12.2011. godine, te su pored potraživanja iz ugovora o kreditu, na tužioca kao prijemnika preneta i prava banke prema tuženom iz ugovora o jemstvu kojim se tuženi kao jemac platac obavezao da će solidarno sa korisnikom kredita ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika po osnovu navedenog ugovora o kreditu. U vezi istaknutog prigovora zastarelosti nižestepeni sudovi nalaze da se ne radi o zastareloj obavezi glavnog dužnika, obzirom da se u konkretnom slučaju primenjuje opšti rok zastarelosti od 10 godina, na osnovu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o protivtužbenom zahtevu nižestepeni sudovi utvrđuju da je isti neosnovan, s obzirom da protivtužbenim zahtevom za utvrđenje ništavosti ugovora o kreditu nisu obuhvaćeni ni davalac kredita – banka, ni glavni dužnik, dok protivtužbenim zahtevom za utvrđenje ništavosti ugovora o jemstvu nije obuhvaćena banka sa kojom je zaključen ugovor o jemstvu, te da nedostatak jedne od tih stranaka koji predstavljaju nužne jedinstvene suparničare predstavlja manu koja utiče na stranačku sposobnost jer svi nužni suparničari čine jednu parničnu stranku saglasno članu 210. Zakona parničnom postupku, pa je odbijen protivtužbeni zahtev saglasno članu 211. stav 2. Zakona parničnom postupku. U pogledu navoda tuženog koji se odnose na primenu odredaba Zakona o menici, nižestepeni sudovi zaključuju da je tuženi odgovoran za obavezu koju je preuzeo ugovorom o jemstvu i bez davanja instrumenata obezbeđenja, pa okolnost da je naplata potraživanja po izdatoj menici zastarela ili da ista nije punovažna ne utiče na obavezu dužnika po ugovoru o jemstvu, te u pogledu navoda koji se tiču primene odredaba Zakona o privrednim društvima zaključuju da isti nisu imali uticaja na drugačiju odluku, s obzirom da Zakon o privrednim društvima ne propisuje kao posledicu ništavost pravnih poslova ili radnji raspolaganja imovinom velike vrednosti bez odluke Skupštine privrednog društva.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da u granicama utvrđenog činjeničnog stanja postoji osnov utuženog potraživanja tužioca prema tuženom, a da je zahtev po protivtužbi neosnovan u celosti.

Revizijom tuženog ističe se da Sporazum o preuzimanju loše aktive koji je zaključen između Republike Srbije i tužioca, sa jedne strane i Razvojne banke Vojvodine AD Novi Sad, sa druge strane, ne može biti osnov za zaključivanje ugovora o cesiji od 27.06.2012. godine jer je očigledno da je kasnije zaključen, pa usled nedostatka navedenog sporazuma nema ni pravnog osnova za zaključeni ugovor o cesiji, a time ni aktivne legitimacije na strani tužioca. Revident ističe i da su nižestepeni sudovi morali primeniti odredbe Zakona o menici koji se u konkretnom slučaju primenjuje kao lex specialis, te da kako tužilac kao menični poverilac nije preduzeo prvo meničnu radnju u zakonom propisanom roku, odnosno nije dokazao da je od dospelosti podneo menicu na naplatu regresnom dužniku, ovde tuženom, to se regresni dužnik oslobađa obaveze po menici. Posebno se u reviziji ističe da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da su protivtužbom za utvrđivanje ništavosti ugovora morali biti obuhvaćeni svi učesnici, s obzirom da je Zakonom o obligacionim odnosima u delu isticanja ništavosti propisano da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i da se na nju može pozvati svako zainteresovano lice. Takođe revident ističe i da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da izostanak odluke Skupštine društva ne vodi ništavosti ugovora po osnovu raspolaganja imovinom velike vrednosti, te da su u ovoj pravnoj stvari ispunjeni uslovi ništavosti, jer su obe ugovorne strane povredile određeno pravilo postupanja i to tuženi postupanjem koje je protivno prinudnim propisima u delu raspolaganja imovinom velike vrednosti, jer je ugovor o jemstvu zaključen bez prethodno donete odluke Skupštine akcionara tuženog i tužilac postupanjem koje je protivno prinudnim propisima da pri preduzimanju pravnih radnji u ime i za račun banke predsednik izvršnog odbora obezbedi potpis jednog člana tog odbora. Istaknuto je i da je statutom Metals banke koji je bio na snazi u spornom periodu, propisano da banku predstavlja i zastupa predsednik izvršnog odbora, te da su obe ugovorne strane mogle i morale znati da se prilikom zaključenja ugovora radilo o licu koje nije ovlašćeno za zaključenje ugovora.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Naime, Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene. Korisnik kredita se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom (član 1065. Zakona o obligacionim odnosima). Ugovorom o jemstvu jemac se obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika ako ovaj to ne učini. Ako se jemac obavezao kao jemac platac, odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika bilo od jemca ili od obojice u isto vreme (solidarno jemstvo). Na navedeno upućuju odredbe čl. 997. i 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Sledeći navedeno zakonsko određenje, tužilac ima pravo da od tuženog potražuje isplatu celokupnog dospelog potraživanja čiji je iznos utvrđen veštačenjem izvedenim tokom postupka. Ovo pravo tužioca proizlazi iz činjenice da se tuženi, kao jemac platac, zaključenjem ugovora o jemstvu obavezao da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika. Kako je predmetnim ugovorom o jemstvu tuženi kao jemac jemčio za obavezu glavnog dužnika, on za takvu obavezu odgovara isto kao i glavni dužnik. Stoga je pravilno održano na snazi rešenje o izvršenju koje za predmet ima potraživanje na čiju isplatu se tuženi ugovorom o jemstvu obavezao.

Revident u reviziji ponavlja žalbene navode koji su bili predmet pravilne pravne ocene od strane drugostepenog suda, te su i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda neosnovani navodi revidenta koji se tiču zaključenja Sporazuma o preuzimanju loše aktive čije postojanje tuženi tokom postupka nije sporio, kao i navodi da je tužilac nepodnošenjem menice na realizaciju u predviđenom roku izgubio pravo da podnese tužbu radi naplate menične svote. Predlog za izvršenje jeste podnet na osnovu menice kao sredstva obezbeđenja ispunjenja obaveze tuženog. Međutim, po prigovoru tuženog rešenje o izvršenju na osnovu menice kao verodostojne isprave je ukinuto i postupak je nastavljen u parnici po tužbi za isplatu glavnog duga. Tužilac kao poverilac ima pravo izbora načina namirenja spornog potraživanja, a nepodnošenjem menice na realizaciju u predviđenom roku od strane tužioca, tuženi kao dužnik (jemac platac), se nije mogao osloboditi obaveze vraćanja kredita, s obzirom da je pravni osnov neizmirene obaveze tuženog Ugovor o jemstvu broj ...-.../... od 17.02.2010. godine, a menica predstavlja sredstvo obezbeđenja potraživanja.

Nadalje, pravilno je nižestepenim odlukama odbijen protivtužbenim zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o jemstvu. U konkretnom sporu, koji za predmet ima protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora, procesnu zajednicu nužnih suparničara čine sve ugovorne strane budući da se spor može rešiti samo na jednak način uz učešće svih stranaka materijalno-pravnog odnosa, jer je reč o nedeljivom pravnom odnosu. Stoga je pravilan zaključak nižesteepnih sudova da u odnosu na zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora nisu tužbom obuhvaćena sva lica i postoji nedostatak pasivne legitimacije za postavljeni protivtužbeni zahtev. Odredbom člana 210. Zakona o parničnom postupku propisano je da ako se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), oni se smatraju kao jedna parnična stranka, tako da se kad pojedini suparničari propuste neku parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari odnosi se i na one koji te radnje nisu preduzeli. Sledom rečenog, navodi revidenta da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i da se na nju može pozvati svako zainteresovano lice ne isključuju procesnu obavezu obuhvatanja tužbenim zahtevom svih lica koja predstavljaju nužne suparničare, a suprotno postupanje ima za posledicu odbijanje tužbenog zahteva, saglasno članu 211. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Kod prethodno istaknute okolnosti nedostatka pasivne legitimacije u odnosu na protivtužbeni zahtev i u vezi sa tim pravilnog odbijanja istog, ispostavljaju se irelevantnim navodi revidenta koji se odnose na izostanak odluke Skupštine društva kojom se daje saglasnost za zaključenje ugovora kojim se raspolaže imovinom velike vrednosti, kao i navodi koji se odnose na ovlašćenje lica koja su potpisala ugovor za zaključenje istog na strani tuženog.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić