U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, kao predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA,..., koga zastupa punomoćnik Nenad Stanković, advokat iz ..., protiv tuženog BB, ..., koga zastupa punomoćnik Oliver Živković, advokat iz ..., radi utvrđenja pravnog odnosa i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 641/16 od 14.07.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 05.04.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 641/16 od 14.07.2017. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Privrednog suda u Beogradu P 7997/13 od 29.10.2015. godine, u stavu I izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da sud utvrdi da je na snazi Ugovor o zakupu prostora u ''...'' ..., ..., ..., sa svim pratećim aneksima zaključen u Beogradu dana 23.07.2007. godine između VV, ... i GG, ..., kao pravnih prethodnika tužioca i tuženog BB, ... . Stavom II izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu preda na korišćenje prostor koji je predmet zakupa po Ugovoru o zakupu poslovnog prostora u ''....'' ..., ..., ... zaključenim u Beogradu dana 23.07.2007. godine, sa svim pratećim aneksima i to lokala sa namenom bioskopa-... sa ukupnom bruto površinom 4.131,60m2, lokala sa namenom kuglanje, sa bruto površinom 1.745,33m2, lokala sa namenom zabava, bruto površine 815,98m2 i lokala sa namenom Galerija, ukupne bruto površine od 100m2, koji se nalaze na nivou ... objekta poslovne namene tržni centar ... na ..., koji se nalazi na raskrsnici ul. ..., ... i ul. ..., na kat. parceli br. ... KO ..., upisan u list nepokretnosti br. ... . Stavom III izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete po osnovu nezakonito raskinutog Ugovora o zakupu prostora u ''...'' ..., ..., ..., sa svim pratećim aneksima zaključenog dana 23.07.2007. godine između VV, ... i GG, ..., kao pravnih prethodnika tužioca i tuženog isplati iznos od 1.371.074.400,00 na ime obične štete, te iznos od 2.515.502.546,51dinara na ime izmakle koristi, odnosno ukupno iznos od 3.886.576.946,51 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2013. godine do isplate. Stavom IV izreke obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 1.151.610,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž 641/16 od 14.07.2017. godine u stavu prvom izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio navedenu prvostepenu presudu. Stavom dva izreke odbio je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tužilac izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove je tražio i opredelio.

U odgovoru na reviziju, tuženi je osporio navode iste predlažući da je revizijski sud odbije u celosti. Troškove je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu čl. 408. Zakona o paričnom postupku (Sl. glasnik RS br. 72/11 ... 55/14) Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tužioca nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz čl. 374 stav 12. Zakona o parničnom postupku, u vezi utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza, u prvostepenom postupku ne mogu biti revizijski razlozi kod pobijanja drugostepene presude u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik tuženog u svojstvu zakupodavca i GG, ... kao zakupac su zaključili Ugovor o zakupu dana 23.07.2007. godine. Predmet zakupa je bio prostor u ''...'' ..., označen kao „...“ ukupne površine oko 6480 m2. Aneksom ovog Ugovora od 25.02.2009. godine tužilac postaje novi zakupac umesto dotadašnjeg GG ... preuzimajući sva prava i obaveze. Stupajući u prava i obaveze iz ugovora tužilac je prema tuženom preuzeo obavezu da dostavi bankarsku garanciju kao obezbeđenje svojih obaveza po ugovoru, prihvatljivu za zakupodavca. Prema članu 7.6 Aneksa u slučaju nedostavljanja prve nove ili dopunjene bankarske garancije od strane tužioca, tuženi ima pravo da zahteva raskid ugovora. Tužilac nije dostavio bankarsku garanciju kao sredstvo obezbeđenja. Dopisom od 23.08.2013. godine tuženi je upozorio tužioca da u roku od 30 dana ispuni ugovorene obaveze u pogledu dostavljanja garancije i isplate dospelih obaveza u iznosu od 11.269.799,93 dinara i 253.919,28 evra, pod pretnjom raskida. Opomena je primljena od strane ovlašćenog lica tužioca, skenirana i poslata tadašnjem direktoru DD dana 23.08.2013. godine. Tužilac nije u ostavljenom roku ispunio ugovorene obaveze u celosti odnosno nije dostavio bankarsku garanciju predviđenu ugovorom. Nakon toga je tuženi obaveštenjem od 24.09.2013. godine raskinuo ugovor s Aneksom na dan 24.09.2013. godine i pozvao tužioca da mu u roku od 30 dana preda prostor ispražnjen od lica i stvari. Iz zapisnika od 24.09.2013. godine utvrđeno je da su lokali koji su bili predmet zakupa vraćeni tuženom.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev jer je utvrđeno da je sporni Ugovor o zakupu s Aneksom pravilno raskinut zbog neispunjenja. Tužilac nije na način i u rokovima predviđenim Ugovorom i Aneksom izvršio svoje ugovorne obaveze, te je skrivio raskid. Stoga je neosnovan i zahtev za naknadu štete.

Revident smatra da nije bilo uslova da se Ugovor raskine jer dostavljanje bankarske garancije predstavlja sporednu obavezu za čije ispunjenje mu nije ostavljen naknadni rok. Ovi navodi revizije nisu osnovani. Prema Ugovoru i Aneksu nedavanje bankarske garancije tuženom predstavlja raskidni uslov. Aneksom je isključena obaveza ostavljanja roka za dostavu iste. Pored toga tuženi je dopisom od 23.08.2013. godine opomenuo tužioca i ostavio mu primeren rok za ispunjenje ugovornih obaveza. Tužilac ni u naknadom roku nije dostavio nikakvu bankarsku garanciju (uz neredovno plaćanja zakupnine). Stoga je nastupio raskidni uslov u skladu sa Ugovorom s Aneksom i odredbom član 124. Zakona o obligacionim odnosima kako su pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Neosnovani su revizijski navodi da tužilac ima pravo na naknadu štete za investirano u prostor u skladu sa članom 17.3 Ugovora. Iz navedene odredbe Ugovora proizilazi da tužilac kao zakupac ima pravo na naknadu štete na ime investicije samo u slučaju krivice zakupodavca za raskid. S obzirom da je u konkretnom slučaju tužilac odgovoran za raskid ugovora, to nema osnova potraživati štetu po tom osnovu. Takođe, prema odredbi člana 3.4 Aneksa novi zakupac je bezuslovno i nepovratno potvrdio i prihvatio da od datuma stupanja na snagu ni prvobitni, ni novi zakupac nemaju nikakva potraživanja (bilo koje prirode) od zakupodavca, pa i u vezi sa ugovorom o zakupu i ovim Aneksom. Na navedeni način tužilac se odrekao svakog eventualnog potraživanja na ime uloženog u prostor.

Netačan je revizijski navod tužioca da je tuženom dostavio validnu bankarsku garanciju izdatu od strane ĐĐ, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja tako ne proizilazi. Iz spisa predmeta proizlazi da je ova banka odbila tužiočev zahtev za izdavanje tražene garancije. Druga garancija (prihvatljiva ili ne) nije dostavljena, pa ova tužiočeva tvrdnja nema činjenično utemeljenje u ovom sporu. Stoga su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari i revizijski navodi u pogledu načina i vremena vršenja pregovora i dogovora s bankama oko izdavanja bankarske garancije jer tužilac nikavu garanciju nije dostavio tuženom ni u naknadnom roku.

Rešavajući po zahtevu tužene za naknadu troškova nastalih povodom odgovora na reviziju, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari. Samim tim i troškovi koji se odnose na iste, ne predstavljaju nužne troškove koji bi se u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku mogli dosuditi na teret tužilaca. Stoga je primenom odredbi člana 165. istog zakona odlučio kao u stavu 2. izreke.

Iz navedenih razloga primenom člana 414 stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić