Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3425/20 od 01.04.2021. godine odbijena je žalba drugotuženog i potvrđena je navedena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude drugotuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da je revizija drugotuženog delimično osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Užicu St 17/12 od 08.06.2012. godine nad prvotuženim je otvoren stečajni postupak, potvrđeno usvajanje unapred pripremljenog plana reorganizacije stečajnog dužnika od 06.04.2012. godine i obustavljen stečajni postupak. Rešenjem istog suda od 14.06.2016. godine ponovo je otvoren stečajni postupak nad prvotuženim zbog nepostupanja po usvojenom planu reorganizacije, a rešenjem od 12.06.2017. godine potvrđeno je usvajanje plana reorganizacije koji je podnet od strane osnovača prvotuženog. Planom reorganizacije koji je potvrđen rešenjem od 12.06.2017. godine obuhvaćeno je tužiočevo potraživanje u iznosu od 114.120.851,60 dinara, a tužiocu je priznat status razlučnog poverioca i svrstan je u prvu klasu koju čine razlučni poverioci. Planom reorganizacije predviđeno je izmirenje obaveze prema razlučnim poveriocima kroz institut zamene ispunjenja prenosom prava vlasništva, tako da tužilac kao razlučni poverilac stiče pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti - objektu evidentiranom u listu nepokretnosti .. KO Nova Varoš u V listu, prvi deo broj parcele .. KO Nova Varoš, zgrada trgovine – deo – salon nameštaja, potes ... . Na ovoj nepokretnosti upisana je hipoteka na osnovu založne izjave Ov. 2822/10 od 01.12.2010. godine u korist drugotuženog radi obezbeđenja potraživanja u iznosu od 76.948.973,45 dinara. Iz spisa predmeta Privrednog suda u Subotici I 4/2015 prvostepeni sud je utvrdio da je pod navedenim brojem vođen izvršni postupak na osnovu izvršne isprave izvršnog poverioca, ovde tužioca, protiv izvršnog dužnika, ovde drugotuženog, radi naplate potraživanja u iznosu od 65.298.104,00 dinara sa kamatom na pojedinačne iznose koji su u rešenju o izvršenju taksativno navedeni i za troškove parničnog i izvršnog postupka. U ovom postupku doneto je rešenje o izvršenju dana 11.02.2015. godine, a zatim i zaključci kojima je izvršni sud odredio zaplenu i prenos potraživanja drugotuženog prema prvotuženom do visine potraživanja izvršnog poverioca, i to glavnog duga u iznosu od 65.298.104,00 dinara, zakonske zatezne kamate na pojedinačne iznose po predlogu za izvršenje, kao i troškove parničnog postupka i izvršnog postupka. Na osnovu rešenja o izvršenju i zaključka izvršnog suda izvršena je plenidba i prenos navedenog potraživanja drugotuženog prema prvotuženom na tužioca. Predmetno potraživanje bilo je obezbeđeno hipotekom koja je dana 07.12.2010. godine upisana u G listu nepokretnosti koja je napred bliže označena. Na navedeni način na tužioca kao poverioca preneto je potraživanje drugotuženog prema prvotuženom koje je bilo obezbeđeno hipotekom na predmetnoj nepokretnosti. U stečajnom postuku nad prvotuženim utvrđena je visina tužiočevog potraživanja, pa je isto obuhvaćeno planom reorganizacije u iznosu od 114.120.851,60 dinara. Nakon usvajanja plana reorganizacije drugotuženi je protiv prvotuženog vodio parnicu pred Privrednim sudom u Užicu pod brojem P 55/17 radi utvrđenja potraživanja drugotuženog u iznosu od 34.274.604,98 dinara, a koji iznos predstavlja razliku između ukupno prijavljenog potraživanja i dela potraživanja koje je preneto na tužioca. Navedeni postupak pravnosnažno je okončan odbijajućom presudom.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zaključuju da je osnovan tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti budući da je na tužioca u okviru realizacije plana reorganizacije kojim je predviđeno izmirenje potraživanja razlučnih poverilaca kroz institut zamene ispunjenja, odnosno prenosom prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, na tužioca preneto pravo svojine na nepokretnosti koja je predmet ovog postupka. Na taj način ispunjen je uslov za sticanje prava svojine na osnovu izvršne isprave zbog čega su nižestepeni sudovi u ovom delu usvojili tužbeni zahtev. Takođe nižestepeni sudovi su na stanovištu da je potraživanje drugotuženog prema prvotuženom prestalo budući da je isto preneto na tužioca u izvršnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Subotici pod brojem I 4/2015, te da je do prenosa tog potraživanja došlo pre usvajanja plana reorganizacije, usled čega je tužiočevo potraživanje obuhvaćeno predmetnim planom, dok potraživanje drugotuženog prema prvotuženom nije obuhvaćeno planom reorganizacije i u celini je preneto na tužioca. Nižestepeni sudovi zaključuju da je prenosom potraživanja u izvršnom postupku u smislu člana 154. i 155. Zakona o obezbeđenju došlo do prenosa hipoteke na tužioca kao sredstvo obezbeđenja predmetnog potraživanja, pa iz tih razloga usvojen je tužbeni zahtev za utvrđenje da je prestalo potraživanje drugotuženog prema prvotuženom i da je dozvoljeno brisanje hipoteke na istoj nepokretnosti.

Revident ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova. Smatra da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo i ističe da prenosom potraživanja u izvršnom postupku sa drugotuženog na tužioca nije prestala obligacija između prvotuženog i drugotuženog, već je na tužioca preneto pravo da zahteva isplatu od prvotuženog u visini svog potraživanja, odnosno da naplati celokupan iznos potraživanja koji je drugotuženi imao prema prvotuženom. Posebno ukazuje da je tužilac zaplenom potraživanja u izvršnom postupku stekao pravo da se na predmetnoj hipoteci namiri pre izvršnog dužnika – hipotekarnog poverioca, ovde drutotuženog, a ne umesto njega, te da nije došlo do prelaska na tužioca hipotekarnih prava drugotuženog, zbog čega smatra da nižestepene odluke nisu pravilne u delu u kojem je utvrđeno da su ispunjeni uslovi za brisanje hipoteke na predmetnoj nepokretnosti.

Revizija drugotuženog u delu kojim se pobijaju odluke o utvrđenju prestanka potraživanja drugotuženog prema prvotuženom i utvrđenju prava svojine na spornoj nepokretnosti nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo kada su zaključili da su osnovani tužbeni zahtevi za utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti i utvrđenja da je prestalo potraživanje drutotuženog prema prvotuženom, kao i da su ispunjeni uslovi za brisanje hipoteke koja je u korist drugotuženog ustanovljena na predmetnoj nepokretnosti. Ovo iz razloga što se pravo svojine tužioca na predmetnoj nepokretnosti zasniva na usvojenom planu reorganizacije u kojem je kao jedna od mera njegovog izvršenja predviđena zamena ispunjenja, pa je umesto novčanog potraživanja koji je tužilac imao prema prvotuženom, tužilac namiren prenosom prava svojine na nepokretnosti koja je predmet ovog spora, o čemu su nižestepeni sudovi dali jasne i razumljive razloge zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava koje prihvata i ovaj sud kao revizijski.

Takođe, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da je potraživanje drugotuženog prema prvotuženom prestalo. Ovakav zaključak temelji se na činjenici da je potraživanje drugotuženog prema prvotuženom kao svom dužniku zaplenjeno u postupku izvršenja koji je pokrenuo tužilac protiv drugotuženog, te da je na taj način to potraživanje preneto sa drugotuženog na tužioca. Preostali iznos potraživanja drugotuženog po prijavi podnetoj od strane drugotuženog u stečajnom postupku nad prvotuženim u iznosu od 34.274.604,98 dinara, bilo je predmet spora koji je vođen pred Privrednim sudom u Užicu, a koji je pravnosnažno okončan odbijajućom presudom, što znači da je potraživanje drutotuženog prema prvotuženom u celini prestalo. Sa tim u vezi, prestalo je i svojstvo hipotekarnog poverioca drugotuženog imajući u vidu da je odredbom člana 125. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ br. 31/11) koji je važio u vreme vođenja izvršnog postupka I 4/2015, propisano da ako je zaplenjeno potraživanje obezbeđeno zalogom ili hipotekom, izvršni poverilac zaplenom stupa na mesto izvršnog dužnika. Sa druge strane, Zakon o hipoteci u članu 50. stav 1. tačka 2. propisuje da hipoteka prestaje ispisom i kada hipotekarni poverilac stekne pravo svojine na hipotekarnoj nepokretnosti, pa kako je prenosom potraživanja drugotuženog na tužioca preneta hipoteka, te kako je došlo do sticanja prava svojine tužioca na nepokretnosti koja je predmet hipoteke, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da su ispunjeni uslovi za prestanak predmetne hipoteke. Osim toga, iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je prestalo i samo potraživanje koje je bilo obezbeđeno hipotekom, što predstavlja još jedan osnov za brisanje hipoteke, iz kog razloga su neosnovani svi ravizijski navodi kojima se pobija odluka nižestepenih sudova u navedenom delu.

U pogledu revizijskih navoda kojima se ukazuje na bitne povrede postupka u delu odluke kojom je odlučeno o zahtevu za utvrđenje da je potraživanje drugotuženog prema prvotuženom prestalo, u smislu da je postupljeno suprotno odredbi člana 194. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su isti neosnovani.

Odredbom člana 194. stav 3. navedenog zakona propisano je da stavu trećem navedenog člana propisano da tužba za utvrđenje može da se podnese radi utvrđivanja postojanja, odnosno nepostojanja činjenice, ako je to predviđeno zakonom ili drugim postupkom. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je posebnim zakonom – Zakonom o hipoteci predviđena mogućnost podnošenja tužbe kojom se utvrđuje da je potraživanje hipotekarnog poverioca prestalo (član 43. i 44. stav 2. zakona), pa kako se tužbeni zahtev tužioca u osporavanom delu upravo odnosi na utvrđenje navedene činjenice, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nije učinjena bitna povreda postupka na koju se revizijom ukazuje.

Imajući u vidu da u navedenom delu pobijane drugostepene odluke ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi sud po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Međutim, osnovano revident u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku budući da je odlučeno o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost. Odredbom člana 16. Zakona o parničnom postupku propisano je da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost. Kada utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi organ, sud se oglašava nenadležnim, ukida sprovedene radnje u postupku i odbacuje tužbu. Tužbeni zahtevi o kojima je pravnosnažno odlučeno, između ostalog, odnose se i na zahtev tužioca da se naloži Republičkom geodetskom zavodu, Službi za katastar nepokretnosti Nova Varoš da izbriše prvotuženog i upiše tužioca kao vlasnika predmetne nepokretnosti, te da se naloži navedenom organu da se izvrši brisanje hipoteke na istoj nepokretnosti. U pogledu navedenih tužbenih zahteva nižestepeni sudovi su doneli meritornu odluku kojom su isti usvojili. Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, na taj način učinjena je bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da se upis stvarnih prava na nepokretnostima vrši prema pravilima upravnog postupka, koji je u konkretnom slučaju sadržan u odredbama Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova. Tim zakonom, između ostalog, uređena su pravila postupka upisa u katastar nepokretnosti i katastar vodova u njihovom održavanju, predmet i vrste upisa u tom postupku. Imajući u vidu propisani postupak za ostvarivanje prava radi upisa ili ispisa stvarnih prava na nepokretnostima, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da su napred izneti zahtevi tužioca predmet upravnog postupka koji se vodi pred nadležnim službama Republičkog geodetskog zavoda, te da s toga ne mogu biti predmet odlučivanja i raspravljanja pred parničnim sudom.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 415. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić