U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca –protivtuženog MBK Production DOO Beograd – Rakovica, Ulica prvoboraca broj 39 V/2, čiji je punomoćnik Ranko Đorić, advokat u ..., protiv tuženog Pink International Company DOO Beograd, Ulica neznanog junaka broj 1, čiji je punomoćnik Goran Đurašinović, advokat u ..., tuženog-protivtužioca G- Communication Group DOO Beograd, Deli Radivoja broj 2 i tuženog Grey worldwide DOO Beograd, Baje Pivljanina broj 39, čiji je punomoćnik Goran Draganić, advokat u ..., radi isplate duga po tužbi i po protivtužbi, odlučujući o reviziji tužioca- protivtuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 9Pž 2180/20 od 11.03.2021. godine, u sednici veća održanoj 25.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tužioca-protivtuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 9Pž 2180/20 od 11.03.2021. godine u delu u kome je potvrđena prvostepena presuda u I, VI i VIII stavu izreke u odnosu na tuženog Pink International Company DOO Beograd i na tuženog Grey worldwide DOO Beograd - se ODBIJA, dok se

revizija USVAJA i presuda Privrednog suda u Beogradu 8P 1099/15 od 20.01.2020. godine u stavu III, IV i VII i presuda Privrednog apelacionog suda 9Pž 2180/20 od 11.03.2021. godine u delu kojim je u navedenom delu prvostepena presuda potvrđena, odnosno u odbijajućem delu za tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženog-protivtužioca G-Communication Group DOO Beograd i u usvajajućem delu za protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca G-Communication Group DOO Beograd i odluka o troškovima postupka u odnosu na ovog tuženog - UKIDAJU i u tom delu se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 8P 1099/15 dana 20.01.2020. godine kojom je u I stavu izreke odbio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da mu prvotuženi Pink International Company DOO Beograd i trećetuženi Grey worldwide DOO Beograd isplate iznos od 105.582.265,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate; u II stavu izreke obavezao drugotuženog-protivtužioca G-Communication Group DOO Beograd da tužiocu-protivtuženom MBK Production DOO Beograd (u daljem tekstu: tužilac) isplati iznos od 57.542.622,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 26.02.2015. godine do isplate; u III stavu izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da se drugotuženi-protivtužilac obaveže da tužiocu isplati iznos od 48.039.642,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate; u IV stavu izreke obavezao tužioca da drugotuženom-protivtužiocu isplati iznos od 24.781.843,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.04.2014. godine do isplate, 16.135.597,86 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.06.2014. godine do isplate i 15.758.742,58 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.06.2014. godine do isplate; u V stavu izreke odbio protivtužbeni zahtev drugotuženog-protivtužioca da se obaveže tužilac da mu isplati iznos od 4.933.230,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.06.2014. godine do isplate; u VI stavu izreke obavezao tužioca da prvotuženom isplati iznos od 1.421.955,50 dinara na ime troškova parničnog postupka; u VII stavu izreke obavezao tužioca da drugotuženom-protivtužiocu isplati iznos od 616.425,52 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka i u VIII stavu izreke obavezao tužioca da trećetuženom isplati iznos od 795.096,09 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je doneo presudu 9Pž 2180/20 dana 11.03.2021. godine kojom je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu 8P 1099/15 od 20.01.2020. godine u I, III, IV, VI, VII i VIII stavu izreke presude.

Protiv navedene drugostepene presude je blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio tužilac, kojom presudu pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 18/2020) i zaključio da je revizija tužioca delimično osnovana, u odnosu na pravnosnažnu odluku u parnici između tužioca i drugotuženog-protivtužioca, dok je revizija neosnovana u odnosu na pravnosnažnu odluku o tužbenom zahtevu tužioca u odnosu na prvotuženog i trećetuženog. Odluka u odnosu na prvotuženog i trećetuženog doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom na koje u reviziji ukazuje tužilac, koje bi bile od značaja za pravilnost odluke o tužbenim zahtevima u odnosu na prvotuženog i na trećetuženog. Povrede parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku i inače nisu zakonom predviđen revizijski razlog, a drugostepeni sud je dao dovoljne razloge, saglasno odredbi člana 396. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku za ocenu žalbe tužioca na prvostepenu presudu u navedenom delu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac u svojstvu nosioca licence i ovlašćenog producenta serijala „...“, prvotuženi kao koporoducent i nosilac prava emitovanja prve sezone TV formata serijala i dugotuženi u svojstvu nosioca komercijalne marketinške eksploatacije, bili su u obligacionom odnosu na osnovu više ugovora. Ugovorom od 24.09.2013. godine tužilac se obavezao da će izvršiti produkciju serijala „...“, odnosno preduzeti aktivnosti navedene u članu 5. tog ugovora, pri čemu troškovi izvršenja tih obaveza padaju na teret tužioca prema specifikaciji budžeta koja čini sastavni deo ugovora. Prvotuženi se obavezao da će obezbediti u svojstvu koproducenta realizaciju obaveza navedenih u članu 5. ugovora, koje se odnose na obezbeđenje studija, rasvete, tonske opreme, led ekrana, reportažnih kola i druge potrebne opreme i izvršilaca za korišćenje opreme i studijskih kapaciteta, a u članu 6. da će emitovati serijal na programu TV Pink, prema planu emitovanja, kao i prateće dnevne preglede i nedeljnu emisiju. U članu 8. je ugovorena okvirna vrednost obaveza koje su ugovorne strane preuzele, u ukupnom iznosu od 2.085.000,00 evra, s tim da budžet tužioca iznosi 1.735.000,00 evra, a budžet prvotuženog iznosi 350.000,00 evra, što predstavlja zajednički procenjenu vrednost potrebnih ulaganja za realizaciju serijala u ugovorenom trajanju, a ako u toku trajanja ugovora nastupe izmenjene okolnosti vezano za vrednost obaveza, ugovorne strane će zaključiti odgovarajući aneks radi redefinisanja vrednosti potrebnih ulaganja. Predvideli su da će iznos okvirnog budžeta obezbediti prevashodno komercijalnom marketinškom eksploatacijom ugovorenog TV formata putem sponzorstava, koju će poveriti drugotuženom. Drugotuženi će ugovarati sponzorstva formata putem prodaje sponzorskih paketa i medijskih sponzorskih paketa, čiji pojam je određen ugovorom. Određeno je da će međusobni odnosi sa drugotuženim biti ugovoreni posebnim ugovorom, a sredstva naplaćena od sponzora, nakon zadržavanja agencijske provizije od 15% uplaćenih sredstava, drugotuženi će transferisati u korist tužioca i prvotuženog na način definisan ovim ugovorom. Drugotuženi će novčana sredstva dobijena prodajom sponzorskih i medijskih sponzorskih paketa transferisati tužiocu, dok ne dostignu iznos projektovanog ulaganja tužioca u iznosu od 1.735.000,00 evra, nakon ćega će novčana sredstva dalje biti transferisana direktno na račun prvotuženog na ime pokrića njegovih troškova u vezi sa realizacijom ugovornih obaveza. Ugovorne strane mogu zaključivati direktno ugovore sa zainteresovanim licima za sponzorstvo ili druge marketinške aktivnosti, s tim da će se sredstva ostvarena po tom osnovu raspoređivati između ugovornih strana na isti način i istim redosledom definisanim članom 8. Marketinško iskorišćavanje putem emitovanja reklamnih spotova, osim emitovanja reklamnih spotova u okviru sponzorskih i medijskih sponzorskih paketa, pripada isključivo prvotuženom, i svi prihodi ostvareni na ovaj način isključivo i jedino pripadaju prvotuženom. Ugovorom koji su zaključili tužilac i drugotuženi 24.09.2013. godine, radi uređenja poslovne saradnje u finansiranju serijala u prvoj sezoni i obezbeđivanju sponzora, predviđena je okvirna vrednost obaveza u cilju produkcije serijala koje obezbeđuje tužilac od 1.735.000,00 evra, što će biti obezbeđeno prevashodno komercijalnom marketinškom eksploatacijom ugovorenog TV formata, putem ugovaranja i realizacije sponzorstva, a ovim ugovorom marketinška eksploatacija formata je poverena drugotuženom. Drugotuženi se obavezao da ugovara sponzorstva pod komercijalnim uslovima prodajom sponzorskih i medijskih sponzorskih paketa i definisana je okvirna vrednost ugovora koje će zaključiti sa sponzorima u okviru sponzorskih paketa i vrednost koju će zaključiti u okviru medijskih sponzorskih paketa sa već poznatim medijskim sponzorima, ukupno 1.161.000,00 evra. Drugotuženi se obavezao da će sva naplaćena sredstva putem prodaje paketa transferisati tužiocu, radi pokrića troškova tužioca nastalih u vezi sa realizacijom preuzetih obaveza po Ugovoru o produkciji i emitovanju, te da će nakon što isplati tužiocu ugovoreni iznos steći pravo da naplati svoju agencijsku proviziju u visini od 4% od ugovorenih sredstava od prodaje sponzorskih paketa. Nakon što tužilac obezbedi pokriće svojih troškova i nakon što drugotuženi naplati ugovorenu neto proviziju od 4% ugovorenih sredstava, sva naredna sredstva transferisaće u korist računa prvotuženog. Zatim su tužilac, prvotuženi i drugotuženi zaključili ugovor 25.09.2013. (zaveden 01.10.2013. godine), kojim su uredili uslove poslovne saradnje u oblasti finansiranja istog serijala, prva sezona. Ponovo je konstatovana, u istim iznosima, okvirna vrednost obaveza i koliko obezbeđuje tužilac, koliko provtuženi, definicija sponzorskih i medijskih sponzorskih paketa i neekskluzivno pravo drugotuženog na komercijalizaciju predmetnog formata putem sponzorskih i medijskih sponzorskih paketa, s tim da pravo komercijalizacije na navedeni način imaju i tužilac i prvotuženi. Drugotuženi se obavezao da sva sredstva naplaćena od sponzora po osnovu prodaje medijskih sponzorskih paketa transferiše u korist tužioca, uz pravo na popust od 15% na celokupan iznos naplaćenih i transferisanih novčanih sredstava u korist tužica, i da će nakon što se obezbedi pokriće troškova tužioca u iznosu od 1.735.000,00 evra, sva naredna novčana sredstva biti zadržana od strane prvotuženog na ime pokrića troškova prvotuženog. Radi kontrole namenskog trošenja novčanih sredstava predviđena je obaveza tužioca da dostavi finalni obračun prvotuženom, sa izveštajem i dokazima o namenskom korišćenju sredstava, uz obavezu da deo sredstava koje nije namenski iskoristio na zajednički dogovoren način nadoknadi prvotuženom. Trećetuženi je dao izjavu 01.04.2013. godine o zainteresovanosti da podrži produkciju formata „...“ od strane tužioca, i garantovao da će pokriti troškove produkcije iz reklamnog vremena u medijima u skladu sa godišnjim ugovorima sa klijentima. Zatim je tužilac zaključio 17.10.2013. godine licencni ugovor sa AA iz ... i sa drugotuženim, kojim ugovorom je tužilac definisan kao glavni korisnik licence i obavezao se da izvrši plaćanja iz ugovora, dok je drugotuženi preuzeo obavezu garantovanja i obezbeđenja obeštećenja za obaveze plaćanja tužioca, pod uslovima iz ugovora. On se prema AA obavezao da će, ukoliko tužilac ne plati bilo koji iznos iz ugovora, isti isplatiti tom privrednom društvu. Ugovorom je definisana naknada za licencu za predmetni format. Međutim, taj ugovor je overen pečatom trećetuženog. Tužilac je drugotuženom ispostavio fakture po osnovu ugovora, u ukupnom iznosu od 162.600.906,11 dinara, dugotuženi je platio u ukupnom iznosu od 105.058.283,84 dinara, preostalo je neizmireno potraživanje tužioca prema drugotuženom od 57.542.622,28 dinara. Na taj iznos je obavezan drugotuženi pravnosnažnom presudom. Međutim, utvrđeno je da tužilac nije naplatio ukupan iznos od 59.443.026,45 dinara. Drugotuženi je po osnovu medijskih paketa ispostavio fakture korisnicima na ukupan iznos od 20.286.720,48 dinara, što je i naplatio, a po osnovu sponzorstava je ispostavio fakture prema korisnicima na iznos od 138.126.108,05 dinara, što je takođe naplatio. Time je drugotuženi po osnovu ugovorene komercijalne eksploatacije ukupno naplatio 158.412.828,53 dinara. Dakle, razlika između onog što je tužilac fakturisao drugotuženom i onog što je drugotužilac naplatio je 4.188.077,58 dinara. Prema mišljenju veštaka, stvarni budžet na osnovu podataka kod tužioca iznosio je 292.647.040,04 dinara, a ako bi se dodali i rashodi po osnovu isplata iznosa drugotuženom i trećetuženom, ukupni troškovi koji predstavljaju stvarni budžet iznosili bi 348.878.238,19 dinara. Drugotuženi je ispostavio fakture tužiocu u ukupnom iznosu od 61.609.414,36 dinara, i to na ime troškova licence i muzičke produkcije (24.781.843,00 dinara), na ime refundacije troškova za plaćanje trećim licima (16.135.597,86 dinara) i na ime 15% ugovorene naknade za transferisana sredstva (20.691.973,50 dinara). Utvrđeno je da je drugotuženi platio nosiocu licence po osnovu naknade za licencu ukupan iznos od 111.250,00 evra, odnosno 9.268.696,00 dinara dana 13.03.2014. godine i 3.622.612,00 dinara dana 18.03.2014. godine. Dobavljačima tužioca platio je ukupno 20.708.261,78 dinara, sa pdv-om 24.849.914,14 dinara. Utvrđeno je da je drugotuženi platio trećim licima i iznos od 16.135.597.86 dinara. Utvrđenje je prvostepenog suda da su drugotuženom od strane tužioca stizale fakture trećih lica, te je drugotuženi uz saglasnost tužioca plaćao dobavljačima tužioca. Navod je drugotuženog iz odgovora na tužbu da je sva sredstva iz ugovora sa sponzorima serijala ... preneo ovde tužiocu, direktno na poslovni račun iznos od 105.058.283,84 dinara, jedan deo novčanih sredstava je isplatio direktno trećim licima dobavljačima tužioca na osnovu dogovora sa tužiocem, ukupno 162.600.906,12 dinara. Utvrđeno je da imajući u vidu iznos koji je drugotuženi transferisao u korist tužioca na ime prodaje medijskih i sponzorskih paketa, provizija od 15% iznosi bruto 15.758.742,58 dinara. Utvrđeno je da je ukupno reklamno vreme prvotuženog iznosilo 674.912.200,00 dinara, da je prvotuženi evidentirao fakture koje je primio od tužioca u ukupnom iznosu od 105.058.283,84 dinara, da su tužilac i prvotuženi potpisali izjave o preboju za ovaj iznos, te da prvotuženi nema neizmirenih obaveza prema tužiocu.

Zaključak je nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao da je prvotuženi zadržao prihode od emitovanja reklamnih spotova u okviru medijskih sponzorskih paketa i sponzorskih paketa suprotno odredbama ugovora. Time tužilac nije dokazao postojanje potraživanja prema prvotuženom.

Zaključak je i da drugotuženi od naplaćenih sredstava od prodaje medijskih i sponzorskih paketa tužiocu nije preneo na račun iznos od 57.542.622,28 dinara, te je na isplatu tog iznosa sa zakonskim zateznim kamatama od 26.02.2015. godine obavezan drugotuženi-protivtužilac. Mimo naplaćenih sredstava prodajom paketa, ne može se ustanoviti obaveza drugotuženog da u celosti pokrije troškove produkcije tužioca. Osim toga, prvostepeni sud smatra bitnim da tužilac tokom postupka nije adekvatnim dokazima dokazao da je sačinjen usaglašeni finalni obračun troškova sa dokazima o namenskom korišćenju sredstava, niti je zaključen aneks ugovora kojim bi se izmenila prvobitno utvrđena orijentaciona visina budžeta. Zato je u preostalom odbijen tužbeni zahtev protiv drugotuženog-protivtužioca.

Prema razlozima nižestepenih presuda, tužilac nije dokazao da je trećetuženi prodavao medijske i sponzorske pakete i da je tako realizovao sredstva koja nije preneo na račun tužioca. Takođe, izjava trećetuženog od 01.04.2013. godine nije osnov za obavezivanje trećetuženog da snosi troškove tužioca, već ima karakter pisma o namerama, na osnovu kog nije dokazano da je zaključen ugovor između tužioca i trećetuženog. Sa druge strane, zaključen je ugovor o licenci 17.10.2013. godine, kojim se prema utvrđenju prvostepenog suda trećetuženi obavezao nosiocu licence da će isplatiti sve ugovorene obaveze ukoliko ih ne isplati tužilac, ali na taj način nije konstituisana obaveza da trećetuženi u krajnjoj liniji treba da snosi troškove naknade za licencu. Zato je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na trećetuženog.

Razlozi zbog kojih se za sada ne može prihvatiti za pravilnu odluka u parnici između tužioca i drugotuženog- protivtužioca su sledeći.

Obavezan je tužilac da drugotuženom-protivtužiocu plati iznose koje je drugotuženi platio po fakturama trećih lica, dobavljača tužioca, uz saglasnost tužioca. Nije raspravljen osnov za ovakva plaćanja drugotuženog-protivtužioca. Utvrđeno je da je dogovoreno da drugotuženi isplati naknadu za licencu nosiocu licence, umesto tužioca. Nije raspravljen razlog ovakvog dogovora. U tom smislu bitan je navod odgovora na tužbu ovog tuženog, da je sva sredstva iz ugovora sa sponzorima serijala ... preneo ovde tužiocu, direktno na poslovni račun iznos od 105.058.283,84 dinara, a jedan deo novčanih sredstava je isplatio direktno trećim licima dobavljačima tužioca na osnovu dogovora sa tužiocem. Kod takvog navoda drugotuženog, nije jasno zašto je obavezan tužilac da drugotuženom isplati one iznose koje je, od sredstava naplaćenih iz ugovora sa sponzorima, po sopstvenom navodu drugotuženi po dogovoru sa tužiocem isplatio, ne na račun tužioca, već direktno dobavljačima tužioca.

Zaključak je revizijskog suda da nije raspravljeno koji konačno iznos je drugotuženi preneo tužiocu od naplaćenih sredstava od sponzorstava koje je ugovorio, i na osnovu toga koliko iznosi nesumnjivo ugovoren procenat od 15%. U nižestepenim presudama navedeno je da 15% provizije, imajući u vidu iznos koji je drugotuženi transferisao u korist tužioca, iznosi neto 13.132.285,48 dinara, a bruto 15.758.742,58 dinara. Matematičkom operacijom dolazi se do podatka da 15% od 105.058.283,84 dinara iznosi 15.758.742,58 dinara, a ne 13.132.285,48 dinara. Time je visina pripadajuće provizije dovedena u pitanje.

Dalje, tužilac je obavezan da drugotuženom-protivtužiocu plati zakonske zatezne kamate na proviziju za sponzorstva od 16.06.2014. godine, iako se odredbama ugovora drugotuženi protivtužilac obavezao da će sva naplaćena sredstva putem prodaje paketa transferisati tužiocu, radi pokrića troškova tužioca nastalih u vezi sa realizacijom preuzetih obaveza po Ugovoru o produkciji i emitovanju, te da će nakon što isplati tužiocu ugovoreni iznos steći pravo da naplati svoju agencijsku proviziju, što ukazuje na drugačije dospeće prava drugotuženog i obaveze tužioca po ovom osnovu. Na to s razlogom ukazuje revident. Nije raspravljeno kada je dospelo potraživanje drugotuženog protivtužioca prema odredbama ugovora i shodno tome od kada je tužilac u docnji za proviziju, pogotovo što prema presuđenju drugotuženi nije preneo sva sredstva koja je dugovao tužiocu od sponzorskih paketa.

Revizijski sud prihvata ocenu nižestepenih sudova o ugovorenoj visini provizije u procentima, dok navodi revizije da se primenjuje 4%, a da se provizija ugovorena na 15% odnosi na neke druge prihode, od eventualno kasnije dogovorenih paketa, nema podlogu u utvrđenom činjeničnom stanju.

Nije utvrđeno koji troškovi tužioca su planirani prema njegovim ugovorenim obavezama. Od toga takođe zavisi odluka koje iznose je dužan tužilac da nadoknadi drugotuženom protivtužiocu, i koje troškove je drugotuženi trebalo da snosi po uputu tužioca od naplaćenih sredstava od sponzorskih paketa. Pitanje je da li su plaćeni troškovi u okvirnom budžetu planirani kao tužiočeva obaveza. Ako je licenca planirana kao obaveza tužioca, da li je trebalo da bude pokrivena od sponzorskih paketa koje je prodao drugotuženi. Ako je drugotuženi po dogovoru sa tužiocem platio trećim licima, umesto na račun tužioca, zašto bi tužilac trebalo da mu taj iznos plati. I da li je to uračunato u ono što je drugotuženi trebalo da transferiše tužiocu od sredstava koja je naplatio od sponzorskih paketa. Dakle nije raspravljeno iz kog razloga je dogovor između tužioca i drugotuženog protivtužioca bio da drugotuženi plati troškove licence i druge troškove umesto tužioca, i kakve je sadržine taj dogovor. Posebno što konačno nije raspravljeno ko se obavezao prema nosiocu licence da plati naknadu za licencu ukoliko to tužilac ne učini – drugotuženi, ili trećetuženi, na šta opravdano ukazuje tužilac. O tome su i prvostepena i drugostepena presuda ostale neodređene. Zbog iznetog se za sada ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da je osnov obaveze tužioca prema drugotuženom protivtužiocu u odredbi člana 300. Zakona o obligacionim odnosima, niti da je na drugotuženog protivtužioca po članu 1003. Zakona o obligacionim odnosima prešlo potraživanje na ime licence.

Razlozi za odbijanje dela tužbenog zahteva u odnosu na drugotuženog su prema izloženoj sadržini nižestepenih presuda dvojaki. Ne može se prihvatiti da je iscrpljena obaveza drugotuženog zbog visine sredstava koje je ostvario prodajom paketa, kad nije raspravljeno koliko je tužiocu preneo sredstava, što na račun, što plaćanjem trećim licima. Takođe, aneks ugovora kojim bi se izmenila prvobitno utvrđena orijentaciona visina budžeta jeste predviđen ugovorom, ali su takođe u ugovoru sadržane odredbe na koje se revident osnovano poziva, kako je utvrđeno u činjeničnom stanju, da ugovorne strane mogu zaključivati direktno ugovore sa zainteresovanim licima za sponzorstvo ili druge marketinške aktivnosti, s tim da će se sredstva ostvarena po tom osnovu raspoređivati između ugovornih strana na isti način i istim redosledom definisanim u ugovoru. Prema tome, izostanak pismenog aneksa sam po sebi ne isključuje postojanje sporazuma među strankama koji bi ih obavezivao.

Prema tome, ne može se smatrati da je pravilno primenjeno materijalno pravo kod odlučivanja o tužbenom zahtevu tužioca u odnosu na drugotuženog i o protivtužbenom zahtevu drugotuženog – protivtužioca. To je razlog zbog kojeg su nižestepene presude ukinute u odnosnom delu i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja da je po osnovu kompenzacije između tužioca i prvotuženog prestalo potraživanje tužioca za iznos od 105.058.283,84 dinara i da prvotuženi nema neizmirenih obaveza prema tužiocu, revizija tužioca u delu kojim pobija pravnosnažnu presudu u odnosu na ovog tuženog nije osnovana.

Posebno, revizijom se ne može pobijati pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, jer to nije zakonom dozvoljen revizijski razlog, prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tužilac u reviziji osporava pravilnost utvrđenja činjeničnog stanja navodima da nije razjašnjeno koje je ugovore prvotuženi zaključio radi komercijalne marketinške eksploatacije predmetnog tv formata i u kojoj vrednosti, čime pobija utvrđenje prvostepenog suda da tužilac nije dokazao da je prvotuženi ostvario prihod od emitovanja u okviru medijskih i sponzorskih paketa koje je prodao, određenim ugovorima, a nije transferisao tužiocu.

Nije osnovana revizija tužioca u odnosu na odluku o tužbenom zahtevu prema trećetuženom. Jednostrana izjava trećetuženog na koju se tužilac poziva, ne proizvodi pravno dejstvo osnova obligacije trećetuženog prema tužiocu. Ukoliko je trećetuženi saugovarač u ugovoru o licenci koji je tužilac zaključio sa trećim licem, radi sticanja licence, to bi proizvodilo obavezu trećetuženog da jemči trećem licu za obavezu tužioca, a ne obavezu prema ovde tužiocu. Zaključak koga tužilac iznosi u reviziji, da je jednostrana izjava trećetuženog uz ugovor o licenci osnov za učešće trećetuženog u celokupnoj produkciji ne stoji, i nije osnov za obavezivanje trećetuženog po tužbenom zahtevu za isplatu istog iznosa koga tužilac traži i od prvotuženog. U utvrđenim činjenicama i navodima tužioca ne stiče se osnov u smislu odredbe člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za utuženo potraživanje tužioca prema trećetuženom.

To su razlozi zbog kojih je revizijski sud odbio reviziju protiv drugostepene presude u odnosu na prvotuženog i trećetuženog po odredbama člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - Sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić