Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Pored toga što je u reviziji ukazano da je došlo do bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 371. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revident nije posebno ukazao niti opredelio u čemu bi se takva povreda sastojala, odnosno koja odredba je povređena. Iz ovih razloga pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, kao revizijski razlog iz člana 407. Zakona o parničnom postupku je bez uticaja u revizijskom postupku prilikom ispitivanja pobijane drugostepene presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu koji je za predmet imao komunalne usluge: čišćenje ulica, utovar i odnošenje uličnog smeća, postavljanje žardinjera, košenje i zalivanje travnjaka, sečenje granja i stabala, okopavanje i zalivanje travnjaka i ruža, košenje fudbalskog igrališta u selu Vražogrnac i sl., koje je tužilac pružao tuženom, nakon čega mu je ispostavljao račune za izvršene usluge, koje tuženi nije reklamirao. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da tuženi duguje tužiocu, za pružene komunalne usluge, po ispostavljenim računima ukupan iznos od 37.007.445,41 dinara. Navedeni računi, sa pripadajućom kamatom počev od datuma dospeća svakog računa do isplate, predstavljaju predmet tužbenog zahteva koji je tuženi osporio ističući da je predmetno potraživanje izmireno tužiocu putem trojne kompenzacije - između tužioca, tuženog i AD “Put“ Zaječar, koja je zaključena pre otvaranja stečaja nad tužiocem dana 23.07.2014. godine. Stečaj nad tužiocem je otvoren dana 22.08.2014. godine.Tokom postupka je utvrđeno da je Gradsko veće tuženog dana 08.07.2014. godine, donelo Zaključak o preuzimanju obaveza, odnosno Odluku da preuzima obavezu tužioca prema AD „Put“ Zaječar, na osnovu Ugovora o izvođenju radova od 28.05.2014. godine, za radove koji su izvedeni u periodu od avgusta 2014. godine do 31.12.2014. godine, dok je u obrazloženju ove odluke navedeno da Grad Zaječar ima finansijske obaveze prema tužiocu po osnovu ispostavljenih računa iz prethodnog perioda, te da u cilju lakšeg izmirenja obaveza tužioca prema ostalim poveriocima, preuzima obavezu po ovom ugovoru, čime se umanjuju obaveze tuženog prema tužiocu. Vrednost ovih radova iznosila je 47.767.118,40 dinara. Nakon toga, dana 23.07.2014. godine, zaključen je Ugovor o preuzimanju obaveza po kome je Grad Zaječar, kao investitor, preuzeo obaveze koje je JKP „Kraljevica“ Zaječar imao prema AD „Put“ Zaječar. Veštačenjem je utvrđeno da je tuženi u celosti isplatio predmetne radove koje je izveo AD „Put“ Zaječar, zaključno sa 31.12.2014. godine i da isti nikada nisu bili fakturisani tužiocu, da nikada nije stvorena knjigovodstvena obaveza prema tužiocu, odnosno da je AD „Put“ Zaječar direktno fakturisao izvedene radove Gradu Zaječaru i da je on u privremenim situacijama naveden kao investitor, te da nisu stvoreni uslovi za sprovođenje trojne kompenzacije, jer ista nije knjigovodstveno sprovedena.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud primenjuje odredbe članova 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima i nalazi da tužbeni zahtev nije osnovan uz obrazloženje da je obaveza tuženog prema tužiocu prestala prebijanjem potraživanja, te da je tužilac izveo sve radove koji su predmet naplate, da su predmetni računi validne računovodstvene isprave, ali da je tuženi Grad Zaječar, preuzeo obavezu tužioca prema AD „Put“ Zaječar u iznosu od 47.767.118,40 dinara, koju je zatim u celosti ispunio, pa je na taj način postao poverilac tužioca, kao i da navodi veštaka da u konkretnom slučaju nije bilo uslova za trojnu kompenzaciju i da ista nije bila knjigovodstveno sprovedena, nisu od uticaja na prestanak obaveze tuženog prema tužiocu shodno odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Posebno prvostepeni sud zaključuje da je tužilac pristao da zajedno sa tuženim i AD „Put“ Zaječar zaključi trojni Ugovor o preuzimanju obaveze dana 23.07.2014. godine, pa mu nije ni moglo ostati nepoznato da je tuženi dao izjavu o kompenzaciji, te da je tuženi upravo zbog postojanja svog dugovanja prema tužiocu i pristao na navedeno preuzimanje. U pogledu okolnosti da je račun tužioca u vreme zaključenja ugovora o preuzimanju obaveza bio u blokadi, prvostepeni sud nalazi da ista nije od uticaja za odluku u ovoj pravnoj stvari.

Drugostepeni sud na temelju istih činjenica donosi suprotan zaključak, nalazeći da se u konkretnom slučaju radi o višestrukoj (multilateralnoj) kompenzaciji sa tri učesnika, pa je za razliku od bilateralne, kada se potraživanja gase samom izjavom o kompenzaciji, pored izjave potrebno da se ista sprovede na računima svih učesnika, što je u konkretnom slučaju izostalo. Posebno ovaj sud ističe da nije bilo osnova da se sprovede predmetna kompenzacija i da se zatvore obaveze tuženog prema tužiocu imajući u vidu da je u vreme zaključenja ovog ugovora tužilac bio u blokadi, a da su radovi izvođeni u periodu od avgusta 2014. godine do decembra 2014. godine, kada je tužilac već bio u stečaju, kao i da se bez obzira na to što je zaključen trojni Ugovor o preuzimanju obaveze dana 23.07.2014. godine, radilo o kapitalnoj investiciji na uređenju Starog groblja u Zaječaru i da je tuženi platio AD „Put“ Zaječar predmetne radove jer mu je kao vlasniku zemljišta na kome se groblje nalazi pripala korist iz ovog ugovora, te da je tuženi u odnosu na AD „Put“ iz Zaječara izmirio sopstvenu obavezu koju je preuzeo, a ne obavezu tužioca s obzirom da sporazum kojim tuženi preuzima predmetnu obavezu suštinski predstavlja ustupanje ugovora od strane tužioca tuženom, u smislu člana 145. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu koga je tuženi stupio u ugovorni odnos, pa je od tada celokupno poslovanje postojalo samo između tuženog i AD „Put“ Zaječar, bez ikakvog učešća ovde tužioca, s obzirom da u vreme kada je tuženi Ugovorom od 23.07.2014. godine, preuzeo obavezu tužioca, nikakve obaveze tužioca nije bilo, jer je celokupno poslovanje povodom radova na groblju započeto tek u avgustu 2014. godine i odnosilo se samo na tuženog kao investitora i AD „Put“ Zaječar, kao izvođača radova, kako je utvrđeno nalazom veštaka. Shodno navedenom, drugostepeni sud primenom članova 17., 262., 277. stav 1., 324. i 600. Zakona o obligacionim odnosima, preinačuje prvostepenu odluku i usvaja u celosti tužbeni zahtev odnosno obavezuje tuženog da plati tužiocu utuženo potraživanje u iznosu od 37.007.445,41 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospeća svakog računa do isplate.

Revizijskim navodima osporava se izneto stanovište drugostepenog suda da je tuženi dužan da plati izvedene radove na Starom groblju, s obzirom da je ono preneto na korišćenje tužiocu koji je i zaključio Ugovor o izvođenju radova na sređivanju Starog groblja, te se ističe da nije od uticaja okolnost što su izvedeni radovi bili izvršeni kada je tužilac bio u stečaju. Revident navodi i da je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da je na osnovu kompenzacionog ugovora tuženi ispunio obavezu u ime tužioca prema AD „Put“ Zaječar, pa nije dužan da isplati utuženi iznos.

Ceneći revizijske navode tuženog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navodi revizije ne stoje i da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da plati tužiocu predmetno potraživanje, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Pre svega, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju zaključena trojna kompenzacija kao oblik multilateralne ugovorne kompenzacije. Navedena kompenzacija se sprovodi dobrovoljno na osnovu saglasnosti volja svih subjekata. Međutim, da bi ugovorena kompenzacija imala pravno dejstvo potrebno je da bude u saglasnosti sa pozitivnim propisima kojima je regulisan način izmirenja novčanih obaveza.

Odredbom člana 46. Zakona o platnom prometu („Službeni list SRJ“ broj 3/2002, 5/2003, "Službeni glasnik RS", br. 43/2004, 62/2006, 111/2009, 31/2011), koja je bila na snazi u vreme zaključenja predmetnog ugovora o preuzimanju obaveza, propisani su oblici plaćanja novčanih obaveza, te je stavom 2. ove odredbe propisano da pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost mogu međusobne novčane obaveze izmirivati i ugovaranjem promene poverilaca, odnosno dužnika u određenom obligacionom odnosu (asignacija, cesija, pristupanje dugu, preuzimanje duga, ustupanje duga i dr.), prebijanjem (kompenzacija) i na drugi način, u skladu sa zakonom, dok je stavom 3. propisano da ako su njihovi računi u trenutku plaćanja blokirani radi izvršenja prinudne naplate, pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost ne mogu izmirivati novčane obaveze na način iz st. 2. ovog člana, osim ako drukčije nije utvrđeno zakonom kojim se uređuje poreski postupak.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, cilj navedene odredbe je zaštita opšteg pravnog interesa svih učesnika platnog prometa i takvom normom se sprečava favorizovanje pojedinih poverilaca u odnosu na poverioce čija se potraživanja prioritetno namiruju u postupku prinudne naplate sa računa njihovog dužnika odnosno zaštita i sprečavanje oštećenja poverilaca u postupku prinudne naplate. Shodno tome, svaki oblik plaćanja ugovoren suprotno citiranoj odredbi Zakona o platnom prometu je nedozvoljen, a svaki ugovor kojim je predviđena kompenzacija kao način plaćanja, a koji je zaključen u trenutku blokade računa dužnika je ništav, u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da se radi o ugovoru koji je protivan prinudnim propisima. Mogućnost eskulpacije od povrede kao u konkretnom slučaju nije propisana zakonom kojim se uređuje poreski postupak. Sledom rečenog, s obzirom da predmetni ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, stoga se i nezakonito izmirene obaveze preuzete na osnovu ništavog predmetnog ugovora o preuzimanju obaveza ne smatraju plaćenim.

Na osnovu navedenog, predmetna multilateralna kompenzacija ugovorena zaključenim Ugovorom o preuzimanju obaveza nije mogla proizvesti pravno dejstvo, što je za posledicu imalo okolnost da računi koji predstavljaju predmet tužbenog zahteva nisu izmireni, pa je pravilno obavezan tuženi na njihovo plaćanje.

Navodi revidenta kojima se ukazuje da je obaveza ispunjena u celosti i da je Staro groblje preneto na korišćenje tužiocu, kao i navodi u pogledu vremenskog perioda kada su izvršeni radovi, kod zauzetog stava koji se odnosi na ništavost ugovorenog pravnog posla usled zaključenja istog u trenutku blokade računa tužioca, ispostavljaju se bespredmetnim i irelevantim.

Prema tome, kako ne stoje za osnovane razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić