Prvostepeni sud je utvrdio da je između JP EPS Beograd kao investitora, tužioca kao izvođača i Bauwesen doo Lazarevac, 28.04.2017. godine zaključen ugovor o izvođenju radova na izgradnji industrijskog koloseka od železničke stanice Stig do TE Kostolac, te da se izvođač obavezao da sve radove izvede u roku od 10 meseci od dana uvođenja u posao. Dalje, tužilac, kao prodavac i banka zaključili su Okvirni ugovor o otkupu potraživanja br. 6558/2017 dana 06.12.2017. godine, kojim je banka odobrila tužiocu Okvirni ugovor za faktoring budućih potraživanja po osnovu Ugovora o izvođenju radova Izgradnje industrijskog koloseka od železničke stanice „Stig“ do TE Kostolac B u iznosu do 200.000.000,00 dinara. Prema članu 5. kao sredstvo obezbeđenja urednog servisiranja obaveza iz okvira služi 5 blanko sopstvenih menica sa klauzulom bez protesta. Ukoliko prodavac prekrši svoju obavezu banka ima pravo da sve obaveze koje ima iz predmetnog okvira proglasi dospelim i za navedeni iznos dospelih obaveza izvrši blokadu računa prodavca. Aneksima 1, 2 i 3 menjan je okvirom određeni iznos za odobrenje faktoringa. Zatim, zaključeni su pojedinačni Ugovori o faktoringu i to br. 6888/18 od 4.10.2018. godine, br. 9292/18 od 21.12.2018. godine, br. 9359/18 od 21.12.2018. godine (sa aneksima) kao i Ugovori o faktoringu sa pravom regresa br. 7608/2018 od 25.10.2018. godine i br. 9360/18 od 25.12.2018. godine. Tužilac je dostavio tuženom menice koje su registrovane i u kojima je kao trasant naveden tužilac, a kao osnov registracije navedeno je obezbeđenje po faktoringu. Ugovor o faktoringu sa pravom regresa br. 7608/2018 od 25.10.2018. godine, za predmet ima faktoring postojećeg, kratkoročnog novčanog potraživanja od JP EPS TE-TP Kostolac po osnovu retencionog iznosa od 10% vrednosti radova izvršenih u periodu od 20.09.2017. godine do 19.07.2018. godine, zaključno sa privremenom situacijom br. 6 po Ugovoru o izvođenju radova. Ugovor o faktoringu sa pravom regresa br. 9360/18 od 25.12.2018. godine za predmet je imao faktoring postojećeg, kratkoročnog novčanog potraživanja prodavca po osnovu retencionog iznosa u visini od 10% od vrednosti radova izvršenih u periodu od 20.09.2017. godine do 19.07.2018. godine, zaključno sa privremenom situacijom br. 7 i br. 8 po Ugovoru o izvođenju radova. Stranke su zaključile i Anekse uz navedene Ugovore, kojima su produžavani rokovi dospeća plasmana. Tužilac je radi obezbeđenja potraživanja tuženog na osnovu navedenih ugovora tuženom izdao menice. Najzad, zaključile su i Ugovor o zalozi potraživanja dana 06.12.2017. godine, koji za predmet ima potraživanja tužioca prema JP EPS iz Ugovora o izvođenju radova od 28.04.2017. godine, a potraživanje koje se obezbeđuje zalogom je potraživanje založnog poverioca iz okvirnog ugovora o otkupu potraživanja br. 6558/2017 od 06.12.2017. godine (i pojedinačnih ugovora na osnovu okvira). Uz navedeni Ugovor su stranke zaključile Anekse broj 1 od 26.01.2018, broj 2 od 04.10.2018., broj 3 od 02.11.2018. i br. 4 od 22.01.2019. godine.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da ne postoji potraživanje tužene banke prema tužiocu po osnovu Okvirnog ugovora o otkupu potraživanja od 06.12.2017. godine i Aneksa okvira – pojedinačnih Ugovora o faktoringu, zajedno sa pripadajućim Aneksima te utvrđenje ništavosti dva Ugovora o faktoringu sa pravom regresa sa aneksima, Ugovora o zalozi potraživanja sa aneksima, te vraćanje menica datih radi obezbeđenja potraživanja tužene po ugovorima o faktoringu.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da tužena nema potraživanje prema tužiocu na osnovu izvedenog materijalnopravnog zaključka da su Okvirni ugovor o otkupu potraživanja od 06.12.2017. godine i Aneksi okvira – pojedinačnih Ugovora o faktoringu, zaključeni između tužioca kao ustupioca potraživanja i tužene banke kao faktora, zaključeni sa regresom u skladu sa odredbom člana 17. Zakona o faktoringu („Sl. glasnik RS“br. 62/13 i 30/18). Stoga nižestepeni sudovi nalaze da banka saglasno odredbi čl. 16 Zakona o faktoringu ima potraživanje prema tužiocu kao ustupiocu po osnovu navedenih ugovora. Tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti dva Ugovora o faktoringu sa regresom odbijen je uz obrazloženje nižestepenih sudova da ne postoje razlozi ništavosti, da navedeni ugovori imaju određen, odnosno odrediv predmet ugovora koji čini postojeće kratkoročno novčano potraživanje tužioca kao ustupioca od JP „EPS“ TE – TP Kostolac kao glavnog dužnika, po osnovu retencionog iznosa od 10% vrednosti radova izvedenih u periodu od 20.09.2017. godine do 19.07.2018. godine. Nižestepeni sudovi nalaze da se po oba Ugovora o faktoringu sa pravom regresa radi o kratkoročnom potraživanju budući da potraživanja po oba ugovora dospevaju u roku od 45 dana od dana prijema ispravne privremene situacije, što ta potraživanja čini kratkoročnim u skladu sa odredbom člana 2. stav 1. tačka 3. Zakona o faktoringu. Osim toga, kako se obrazlaže, privremene situacije nisu dostavljene kako bi se sa sigurnošću utvrdilo da se radi o 10% cene koja se plaća po okončanoj situaciji. Posledično odbijen je zahtev za vraćanje menica. Kako postoji predmet založnog prava u vidu utvrđenih potraživanja, odbijen je i tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti Ugovora o zalozi.

Vrhovni sud nalazi da su odluke nižestepenih sudova donete pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Obrazloženim navodima revizije tužioca pobija se pravilnost primene materijalnog prava u delu kojim je odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti dva ugovora o faktoringu s pravom regresa. Obrazloženi razlozi za pobijanje u preostalom delu presude, protiv koje je uložena revizija, nisu dati.

Osnovni revizijski navod je da su nižestepeni sudovi pogrešno zaključili da su potraživanja, koja su predmet faktoringa po Ugovoru br. br. 7608/2018 od 25.10.2018. godine i Ugovoru br. 9360/18 od 25.12.2018. godine, kratkoročna. Revidnet smatra da potraživanja tužioca po navedena dva ugovora nisu nastala ni dospela. Stanovišta je da ono nastaje tek po okončanju svih radova obuhvaćenih Ugovorom o izvođenju radova, nakon što se sačini zapisnik o primopredaji i potpiše okončana situacija, pa u daljem roku od 45 dana. Stoga se, po navodima revidenta, ne može raditi o kratkoročnom potraživanju u smislu odredbe člana 2. stav 1. tačka 3. Zakona o faktoringu, što ove ugovore čini ništavim u smislu odredbe čl. 19 st. 2 Zakona.

Predmet faktoringa, saglasno odredbi čl. 2 st. 1 tač. 2 Zakona o faktoringu, može biti svako postojeće nedospelo ili buduće, celo ili delimično, kratkoročno novčano potraživanje koje je nastalo po osnovu ugovora o prodaji robe ili pružanja usluga, zaključenog između pravnih lica i preduzetnika. Kratkoročna potraživanja, prema odredbi čl. 2 st. 1 tač. 3 Zakona, jesu ona koja dospevaju na naplatu u roku do godinu dana od dana prodaje robe, odnosno pružanja usluge, definisanog ugovorom o prodaji robe ili pružanja usluga.

Ugovor br. 7608/2018 od 25.10.2018. godine i Ugovor br. 9360/18 od 25.12.2018. godine imala su za predmet faktoring postojećeg, kratkoročnog novčanog potraživanja. Tako je definisano u ugovoru i takvo ugovorno određenje jeste bilo ispravno. Predmet faktoringa bilo je potraživanje tužioca kao izvođača radova od JP „EPS TE TP Kostolac“ kao investitora, po osnovu retencionog iznosa od 10% vrednosti radova, izvršenih u periodu od 20.09.2017. godine do 19.07.2018. godine a obuhvaćenih privremenim situacijama broj 6. broj 7. i broj. 8. Potraživanje fakturisano privremenim situacijama je potraživanje za već izvršeni rad, a činjenica da je iznos od 10% zadržan do završetka radova, a po tvrdnji tužioca koja nije potkrepljena priloženim privremenim situacijama koje sačinjava izvođač – dakle tužilac, značilo bi da je naplata odložena. Primarni kriterijum za ocenu roka je ugovor o izvođenju radova koji predviđa rok za završetak svih radova od 10 meseci. S obzirom da je celokupan poslovni poduhvat projektovan da se okonča u periodu kraćem od jedne godine (12 meseci) , potraživanje koje iz njega proističe, po svim pravnim ali i ekonomskim standardima ima karakter karatkoročnog. Naime, saglasno Međunarodnom računovodstvenom standardu br. 1 (69) imovina se klasifikuje kao kratkoročna ako se njena realizacija očekuje u okviru normalnog operativnog ciklusa. Operativni ciklus definisan je na 10 meseci, pa ako se dospelost retencije vezuje za okončanje radova, kako tvrdi revident, to je period kraći od 12 meseci. Tretiranje ovog potraživanja kao dugoročnog bilo bi suprotno jasnoj nameri ugovornih strana izraženoj kako kroz ugovoreni rok gradnje tako i kroz definisanje samog potraživanja kao kratkoročnog u spornim ugovorima. U tom smislu, Vrhovni sud primećuje da je još u tužbi (strana 5), tužilac tvrdio da je namera stranaka bila upravo da se zaključi ugovor o faktoringu. Dakle, radi se o postojećem kratkoročnom potraživanju koje je jasno definisano u odredbi čl. 1 Ugovora o faktoringu sa regresom, kao potraživanje za već izvedene radove po ispostavljenim privremenim situacijama za koje je plaćanje ugovoreno u roku od 45 dana, pa pozivanje revidenta na odredbe Ugovora o izvođenju radova koje se odnose na ''okončano plaćanje'' nije od uticaja posebno zato što se okončanje posla očekivalo u roku od 10 meseci.

I u preostalom delu pobijana odluka doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca, ali je našao da su bez uticaja na pravilnost pobijane drugostepene presude.

Iz navedenih razloga doneta je odluka kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, kao u stavu drugom izreke.

Odbijen je i zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka za sastav odgovora na reviziju i za taksu na odgovor na reviziju, jer nije u pitanju trošak koji je bio neophodan za vođenje parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP, u vezi odredbe člana 411. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković