Predmet tužbenog zahteva je potraživanje tužioca na ime izvršenih usluga iuklanjanja otpada sa ugovoerene lokacije, u iznosu od 59.910.151,46 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.06.2017. godine do isplate.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su 18.06.2015. godine zaključili ugovor br. ../2015-15 o javnoj nabavci, i to tužilac kao izvršilac usluge i Republika Srbija, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine kao naručilac. Obaveza tužioca bila je da ukloni sav otpad sa lokacije Holding preduzeća Prva iskra AD Barič, a ugovorom je predviđena količina otpada od oko 650 tona. Za izmešteni otad u toj količini, tuženi je platio tužiocu iznos od 92.546,220,00 dinara. Međutim, tužilac je sa lokacije Holding preduzeća Prva iskra AD Barič izmestio otpad ukupne količine od 1070,78 tona, čime je premašio ugovorenu količinu za 420,78 tona, te u tom delu tuženi osporava potraživanje tužioca koje je predmet ovog postupka. Dalje je utvrđeno da je obrazovana Komisija za praćenje realizacije ugovora, sa zadatkom da prati izvršenje ugovora i kontroliše usaglašenost sa tehničkim karakteristikama zadatog u konkursnoj dokumentaciji i vodi zapisnik o izvršenim uslugama izmeštanja i zbrinjavanja, koje usluge se smatraju izvršenim danom potpisivanja zapisnika, koja je zapisnikom konstatovala da je tužilac izvršio uslugu izmeštanja otpada radi trajnog zbrinjavanja u količini od 1070,78 tona, delom je trajno zbrinuo uklonjenu količinu, delom pokrenuo proceduru za izvoz opasnog otpada. Prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi dao saglasnost za izvođenje usluga izmeštanja i trajnog zbrinjavanja otpada preko ugovorene količine, jer je nadležni organ tuženog primio sve izvedene radove od strane tužioca, što je potvrdio svojim potpisom na zapisniku o izvršenim uslugama izmeštanja i trajnog zbrinjavanja otpada sa lokacije Holding preduzeća Prva iskra AD Barič od 19.11.2015. godine, i potvrdio količine naknadnih radova. Šta više, utvrdio je iz iskaza svedoka da su radovi koje je tužilac preduzeo imali karakter hitnih i nepredviđenih radova, te da za njihovo izvođenje i nije bila neophodna pismena saglasnost tuženog, kao naručioca.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zasnivajući razloge na činjeničnom utvrđenju da je stručna komisija za praćenje i kontrolisanje izvršenja ugovora po javnoj nabavci usluga koju je obrazovao tuženi potvrdila ukupnu količinu izmeštenog otpada od 1070,78 tona, te kako je količina od 650 tona samo orijentaciono postavljena u ugovoru, to nižestepeni sudovi nalaze da je tuženi u obavezi da tužiocu plati celokupnu izvršenu uslugu u smislu odredbe člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stav je drugostepenog suda da se Zakon o javnim nabavkama na koji se poziva tuženi, isključivo odnosi upravo na tuženog kao državni organ, te u takvoj situaciji isključivo je tuženi bio u obavezi da vodi računa o tome da stvarna vrednost radova ne prevaziđe ugovornu vrednost, te da se obaveza pravilne primene zakona koji se isključivo odnosi na tuženog, ne mogu prebacivati na suprotnu stranu. Posebno, smatra da se ne radi o proširenju obima posla, već je u pitanju istovrsni ugovoreni posao, u vezi kog je tužilac preduzeo hitne nepredviđene radove.

Revident ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova. Ističe da je tužilac bio dužan da u skladu sa odredbom člana 77. Zakona o javnim nabavkama bez odlaganja pismeno obavesti naručioca o bilo kojoj promeni u vezi sa ispunjenošću uslova iz postupka javne nabavke koja nastupi tokom važenja ugovora i da je dokumentuje na propisani način, što on nije učinio. Smatra da je bitno da količina ukupno izmeštenog otpada premašuje za više od trećinu orijentaciono dogovorene količine otpada za uklanjanje, te da radovi dodatnog uklanjanja otpada nemaju karakter hitnih nepredviđenih radova, već dodatnih radova za koje je bilo neophodno da se zaključi aneks ugovora u zakonom predviđenoj proceduri za date situacije. Takođe je ukazao da nije utvrđeno da li je tužilac imao zakonom dozvoljen kapacitet da primi otpad koji nije bio u količini koja je ugovorena, odnosno da li je preuzimanjem preko 1000 tona otpada premašio kapacitete koji su mu propisani dozvolom.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

Nije sporno da je ugovorni odnos između parničnih stranaka zasnovan na primeni Zakona o javnim nabavkama iz 2012. godine („Sl. glasnik RS“ br. 124/12 i 14/15), koji je u momentu zaključenja predmetnog ugovora uređivao planiranje javnih nabavki, uslove, način i postupak javne nabavke.

Nisu relevantni revizijski navodi da je tužilac bio dužan da u skladu sa odredbom člana 77. Zakona o javnim nabavkama („Sl. glasnik RS“, br. 124/12 i 14/15), bez odlaganja pismeno obavesti naručioca o bilo kojoj promeni u vezi sa ispunjenošću uslova iz postupka javne nabavke, jer te navode tuženi ističe u vezi sa ispunjenošću uslova tužioca u pogledu tehničke opremljenosti za prihvatanje dodatne količine otpada. To nije od značaja kod činjenice da je tuženi prihvatio uklanjanje otpada koje je izveo tužilac.

Tuženi je u skladu sa odredbom člana 12. ugovora, obrazovao stručnu komisiju koja je odgovorna za praćenje i kontrolisanje izvršenja ugovornih obaveza, koja komisija je u završnom zapisniku od 24.11.2015. godine potvrdila da su radovi izvedeni u potpunosti i sav otpad izmešten sa predmetne lokacije. Dakle, tuženi je neposredno nadzirao radove i imao uvid u količine otpada koje su sukcesivno odvožene, o čemu su sačinjavani zapisnici na sastancima na kom su prisustvovali predstavnici tuženog i Komisije za praćenje realizacije ugovora. U takvoj situaciji, tuženi je imao uvid u postupak i način izvršenja ugovora, i nakon izmeštene količine otpada od 650 tona, imao saznanja da je preostala značajna količina otpada koja je zbog svoje štetnosti po okolinu, takođe morala biti izmeštena. Stoga, obaveštenje od strane tužioca, o postojanju veće količine otpada koju treba izmestiti, u odnosu na orijentaciono ugovorenu količinu, na kome revident insistira, nije preduslov za ispunjenje obaveze tuženog, jer je tuženi i konkretno primio izvršenje radova koji prevazilaze ugovorenu količinu. Osim toga, iz iskaza saslušanih svedoka proizlazi da u momentu zaključenja ugovora, stvarna količina otpada koji treba izmestiti nije ni mogla biti precizno utvrđena, pa u kontekstu svega rečenog, ne stoje revizijski navodi kojima se tuženi poziva na doslednu primenu Zakona o javnim nabavkama („Sl. glasnik RS“ br. 124/2012 i 14/2015) koji je važio u vreme zaključenja ugovora, kao preduslov za isplatu vrednosti radova preko ugovorene količine.

Revident smatra da se u konkretnom slučaju radi o nabavci dodatnih usluga, odnosno radova, te da je bilo neophodno sprovesti proceduru za prihvatanje dodatnih radova. Prema konkretno utvrđenim okolnostima, kako je napred izloženo, ovi navodi ne stoje. Revizijski sud nalazi da prema konkretnim okolnostima koje su utvrđene u postupku, uklanjanje i spornih količina otpada jeste bilo uključeno u prvobitan ugovor o javnoj nabavci, čiji predmet je bilo uklanjanje otpada sa lokacije, te da prema konkretnim okolnostima pravilno nižestepeni siudovi obavezuju tuženog na ispunjenje obaveze prema tužiocu po odredbi člana 262. Zakona o obligacionim odnosima.

Dodatni radovi i usluge u Zakonu o javnim nabavkama iz 2012. godine pominju se u odredbi člana 36. stav 1. tačka 5 Zakona o javnim nabakama, kojim članom je regulisan pregovarački postupak bez objavljivanja poziva za podnošenje ponuda. Dodatni radovi u smislu ovog člana su oni radovi koji nisu bili uključeni u prvobitni projekat ili u prvobitan ugovor o javnoj nabavci, a koji su zbog nepredvidljivih okolnosti postali neophodni za izvršenje ugovora o javnoj nabavci. Imajući u vidu citiranu odredbu, ne može se prihvatiti tvrdnja revidenta da se u konkretnom slučaju radilo o dodatnim radovima, jer je izmeštanje otpada sa određene lokacije svakako bilo predmet ugovora, te se ovi radovi nisu pojavili kao dodatni, već kao osnovni.

Iz navedenih razloga nisu osnovani revizijski navodi da se radilo o dodatnim radovima za koje je bilo neophodno zaključiti aneks ugovora.

Sa iznetih razloga je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić