Presudom Privrednog apelacionog suda 12Pž 4974/19 od 17.03.2021. godine u stavu I izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena je navedena prvostepena presuda. U stavu II izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog radi ujednačavanja sudske prakse, te je doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tuženog osnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su dana 29.11.2011. godine zaključile Ugovor o kratkoročnom kreditu kojim je tuženi tužiocu kao korisniku kredita, odobrio kredit za obrtna sredstva u iznosu od 1.500.000,00 dinara, kojim ugovorom je u članu 10. stav 1. predviđeno da je korisnik kredita dužan da uplati na ime naknade za obradu zahteva i odobrenja kredita 1,5% od iznosa kredita, jednokratno, na dan puštanja kredita u korišćenje. Tužilac je na ime naknade za obradu zahteva platio tuženom iznos od 22.500,00 dinara. Prvostepeni sud dalje zaključuje da u Osnovnim podacima o kreditu od 29.11.2011. godine koji je tuženi prezentovao tužiocu pre zaključenja ugovora, kao i Pregledu bitnih elemenata kredita, ne može utvrditi koje su naknade u pitanju i povodom čega nastaju. Stanovšite je prvostepenog suda da se radi o paušalnom određivanju obaveze tužioca, te je na tuženom saglasno odredbi člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku bio teret dokazivanja postojanja strukture naknade koju klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu, a što do zaključenje glavne rasprave tuženi nije učinio. Imajući u vidu način na koji je data ponuda za zaključenje ugovora, kao i način kako je u ugovorena predmetna naknada, prvostepeni sud nalazi da tužilac kao klijent nije bio u mogućnosti da se upozna sa obavezama koje su prikazane u ponudi u pogledu njihove strukture i sadržine, pa zaključuje da je ugovorna odredba iz člana 10. stav 1. ugovora o kratkoročnom kreditu ništava, zbog čega je usvojio i tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa od 22.500,00 dinara, koliko je tuženi prethodno platio po ništavoj ugovornoj odredbi.

Privredni apelacioni sud prihvata obrazloženje prvostepenog suda i dodaje da Pregled bitnih elemenata i Osnovni podaci o kreditu ne mogu imati sadržinu ponude, jer iz spisa predmeta proizilazi da je ugovor o kreditu među strankama zaključen dana 29.11.2011. godine, a ovi dokumenti nose isti datum. Prema stanovištu drugostepenog suda, iz navedenog proizilazi da se na pouzdan način ne može utvrditi da li su ova dokumenta tužiocu kao korisniku kredita prezentovana pre potpisivanja, u toku ili nakon potpisivanja ugovora o kreditu, a sve to u pogledu utvrđivanja bitne činjenice blagovremenosti informisanja tužioca kao korisnika kredita i njegove obaveze da snosi troškove obrade kredita.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova, jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravo banke da naplati troškove obrade kredita utemeljeno je na Zakonu o bankama(„Sl. glasnik“, br.107/05 i 91/2010) koji je bio važeći u vreme zaključenja ugovora i to odredbi člana 42. i 43. navedenog zakona. Narodna banka Srbije donela je Odluku o načinu i postupku sprovođenja opštih uslova poslovanja koje banka primenjuje u odnosu sa klijentima fizičkim licima („Sl. glasnik RS“, br.74/09). Navedenom odlukom je propisan jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke. Iz navedenog proizilazi da banka ima pravo da naplati troškove obrade kredita, te da odredbe ugovora o kreditu kojim je ugovorena naplata ovih troškova neće biti ništave ukoliko je banka postupala u skladu sa zakonskim i podzakonskim propisima, odnosno u skladu sa odredbama navedene odluke Narodne banke Srbije.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je u utvrđenom činjeničnom stanju jasno naznačio da je Onovne podatke o kreditu tuženi prezentovao tužiocu pre zaključenja ugovora o kreditu, na koji način je prema oceni revizijskog suda, tužilac bio upoznat sa svim obavezama koje ga terete u postupku realizacije kredita. Naime, u dokumentima koje je tužena banka predala tužiocu u skladu sa tačkom 14.2 citirane Odluke, jasno je naznačena visina efektivne kamatne stope i ukupan iznos naknade i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu. Bez uticaja na punovažnost sporne ugovorne odredbe je tužiočeva tvrdnja, kao i obrazloženje nižestepenih sudova u tom pravcu da mu nije bila poznata struktura troškova i mehanizam njihovog određivanja, jer banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi, koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu. Kako je prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, tužilac iz Osnovnih podataka o kreditu, Pregleda bitnih elemenata ugovora o kreditu i Plana otplate kredita, mogao na jasan i nedvosmislen način biti upoznat sa visinom troškova koje je u obavezi da plati banci prilikom odobravanja i realizacije ugovora o kreditu, a kod pravnog stava da banka nije dužna da dokazuje strukturu i mehanizam formiranja troškova obrade kreditnog zahteva, to se zaključuje da sporna ugovorna odredba nije ništava, te da je banka nastupila u granicama imperativnih propisa.

U tom smislu ne može se prihvatiti ni obrazloženje Privrednog apelacionog suda koji zaključuje da se na pouzdan način ne može zaključiti da li su napred navedena dokumenta prezentovana tužiocu pre potpisivanja, u toku ili nakon potpisivanja ugovora o kreditu. Ovo iz razloga što navedeni materijalnopravni zaključak drugostepenog suda nije u saglasnosti sa utvrđenim činjeničnim stanjem, budući da je prvostepeni sud jasno naznačio da su Osnovni podaci o kreditu tužiocu prezentovani pre zaključenja ugovora, zbog čega navedeno stanovište drugostepenog suda nema svoje uporište u utvrđenom činjeničnom stanju i izvedenim dokazima.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio nižestepene odluke i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti sporne ugovorne odredbe kojima je predviđeno pravo banke da naplati troškove obrade kredita, kao i zahtev za isplatu novčanog iznosa od 22.500,00 dinara.

Budući da je tuženi uspeo u postupku po reviziji, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 153, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 51.000,00 dinara, i to: iznos od 6.000,00 dinara na ime sastava jednog obrazloženog podneska, iznos od 15.000,00 dinara na ime pristupa na dva održana ročišta, iznos od 12.000,00 dinara na ime sastava žalbe i 18.000,00 dinara na ime sastava revizije, sve prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećoj u momentu preduzimanja radnje. Tuženom nisu dosuđeni troškovi postupka na ime sudskih taksi, budući da ove troškove tuženi nije opredelio po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić