Privredni apelacioni sud presudom Pž 2484/15 od 17.09.2015. godine stavom prvim odbija žalbe parničnih stranaka i potvrđuje presudu Privrednog suda u Beogradu P br.189/2010-2006 od 10.02.2015. godine. Stavom drugim odbija zahtev tuženog-protivtužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv drugostepene presude, u delu u kojem je odbijen tužbeni, a usvojen protivtužbeni zahtev, tužilac-protivtuženi izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi-protivtužilac ne podnosi odgovor na revizju tužioca- protivtuženog, a Republički javni tužilac se o izjavljenoj reviziji nije izjasnio.

Revizijski sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 ... 111/09) koji se primenjuje na osnovu čalna 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužioca-protivtuženog je delimično osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su dana 12.12.2005. godine zaključile ugovor o prodaji, kojim se tužilac-protivtuženi obavezao da isporuči tuženom-protivtužiocu 31.680 komada koka nosilja po ceni od 5 evra u dinarskoj protivvrednosti, na dan plaćanja i da mu isporuči 1.360 tona koncentrata za ishranu useljenog broja koka nosilja po ceni od 8,00 dinara po kilogramu. Ukupna vrednost investicije odnosno dobara koje je tuženi-protivtužilac preuzeo od tužioca protivtuženog iznosila je 283.457,00 evra u dinarskoj protivvrednosti uvećanoj za PDV koji je on u obavezi da plati tužiocu-protivtuženom beskamatnim avansom najkasnije do 31.12.2005. godine. Obaveza tuženog protivtužioca je bila da tužiocu protivtuženom isporuči celokupnu proizvedenu količinu jaja, po ugovorenim cenama iz određene klase, pri čemu je cena konzumnih jaja utvrđena na bazi kursa 1 evro = 87,00 dinara, koja će se korigovati u slučaju promene kursa evra za više od 5% (na više ili naniže). Ugovorom je bila predviđena obaveza tužioca protivtuženog da preuzeta konzumna jaja plaća tuženom protivtužiocu u iznosu od 100.000,00 dinara dnevno počev od 01.03.2006. do 15.01.2007. godine, da za celokupnu preuzetu količinu konzumnih jaja obezbedi ambalažu za pakovanje a prema ugovorenoj dinamici i da garantuje tuženom protivtužiocu da će po svakoj useljenoj koki nosilji proizvesti 300 komada konzumnih jaja. Ukoliko tuženi protivtužilac ne proizvede ugovorenu količinu jaja, tužilac protivtuženi se obavezao da će izvršiti naknadu neproizvedene količine jaja tuženom protivtužiocu i ispostaviti predračun kao osnovu za avansno plaćanje za koke nosilje i koncentrat. U toku realizacije ugovora na strani tužioca je nastao dug na dan 24.05.2006. godine, koji je iznosio 4.500.000,00 dinara. Dopisom od 24.05.2006. godine tuženi je obavestio tužioca o visini dospelog duga i pozvao ga da pruzme sa farme proizvedena jaja. Na sastanku održanom dana 02.06.2006. godine, kome su prisustvovali predstavnici parničnih stranaka konstatovano je stanje duga tužioca prema tuženom na ime isporučene robe (konzumnih jaja) u iznosu od 5.993.266,88 dinara. Tom prilikom tužilac se obavezao da će počev od 23.06.2006. godine plaćati tuženom protivtužiocu iznos od 200.000,00 dinara dnevno i da će od 05.06. do 10.06.2006. godine preuzeti polovinu od ukupno 2 lagera jaja koji se nalaze u skladištu tuženog. Tužilac ovu obavezu nije ispunio zbog čega je tuženi-protivtužilac dopisom od 01.09.2006. godine raskinuo ugovor o prodaji zbog neispunjenja obaveza od strane tužioca, navodeći kao razlog da je do pada proizvodnje konzumnih jaja došlo upravo zbog neredovne isporuke koncentrata.

Među strankama nije bilo sporno da je 78 koka nosilja uginulo u transportu, da je tužilac isporučio tuženom 31.602 komada koka nosilja u vrednosti od 17.650,80 evra zajedno sa PDV, a da je tužilac preuzeo od tuženog 4.818.720 komada jaja. Po ugovoru su 31.602 koke trebale da proizvedu 9.480.600 jaja, a tuženi je proizveo 9.225.040 jaja do 03.03.2007. godine. Nije preuzeta količina od 4.661.880 jaja od čega 255.560 jaja nije proizvedeno dok je 4.406.320 jaja proizvedeno ali nije preuzeto. Tužilac je isporučio tuženom 828.940 kilograma koncentrata a bio je u obavezi da isporuči 1.360 tona.

Veštačenjem putem veštaka veterinarske struke utvrđeno je da je neredovna isporuka koncentrata od strane tužioca-protivtuženog u izvesnoj meri uticala na smanjenje nosivosti u periodu od 43 do 52 nedelje, a da je malo verovatno da je neredovna isporuka koncentrata bila uzrok uginuća 1.847 komada koka nosilja. Isporučena količina koncentrata za period mart - jun 2006. godine u količini od 435.460 kilograma u odnosu na potrebnih 432.240 kilograma je bila dovoljna za potrebe prisutnih koka nosilja. Tokom perioda eksploatacije koka od 01.01.2006. do 03.03.2007. godine proizvedeno je 9.225.040 jaja, a u periodu od 26.12.2005. do 01.09.2006. godine tužilac je isporučio tuženom 816.080 kilograma koncentrata. Po normativima za navedene periode za ishranu je bilo potrebno 841.599,7 kilograma a tužilac je isporučio tuženom 25.579,7 kilograma koncentrata manje. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko finansijske struke proizilazi da potraživanje tužioca-protivtuženog na ime neisporučenih jaja iznosi 27.971.280,00 dinara za obračun po ceni tužioca, dok razlika između cene tužioca za navedenu količinu od 27.971.280,00 dinara jaja i ugovorenu cenu za klasu jaja od 16.595.292,80 dinara iznosi 11.374.987,20 dinara. Potraživanje tužioca na ime naknade štete po osnovu manje fakturisane cene koncentrata od 4.264.675,13 dinara i troškova prevoza od 1.462.986,42 dinara ukupno iznosi 5.709.661,55 dinara. Potraživanje tuženog na ime isporučenih neplaćenih jaja iznosi 10.013.123,44 dinara dok potraživanje na ime obračunate zakonske zatezne kamate na isporučena neplaćena konzumna jaja iznosi 261.391,91 dinar.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi, delimično usvajaju tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u iznosu od 4.246.675,13 dinara. Odbijaju zahtev tužioca-protivtuženog za isplatu iznosa od 29.434.266,42 dinara. U pogledu protivtužbenog zahteva, delimično usvajaju protivtužbeni zahtev za isplatu iznosa od 10.013.123,44 dinara na ime isporučenih a neplaćenih konzumnih jaja, te za iznos od 668.568,40 dinara, a koji se odnosi na količinu proizvedenih a nepreuzetih jaja od strane tužioca protivtuženog do 01.09.2006.g odine, kao i neisporučenu količinu koncentrata.

Tužilac u revizijskim razlozima spori pravilnost odlučivanja nižestepenih sudova u delu u kojim je odbijen tužbeni a usvojen protivtužbeni zahtev.

Suprotno izraženom pravnom stavu nižestepenih sudova revizijski sud delimično prihvata revizijske razloge, smatrajući da su nižestepeni sudovi pogrešno odlučili usvajanjem protivtužbenog zahteva u delu zahteva za isplatu protivvrednosti proizvedenih a nepreuzetih jaja i nedostajuće količine koncentrata.

Članom 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza izuzev obaveza na naknadu eventualne štete. U smislu člana 154. stav 1. istog zakona, propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Krivica postoji kad je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom kako je to propisano odredbom člana 158. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe nije prihvatljiv pravni stav nižestepenih sudova da tuženi protivtužilac ima pravo da potražuje od tužioca protivtuženog iznos od 668.568,40 dinara, koji se odnosi na proizvedena a nepreuzeta jaja i neisporučenu količinu koncentrata. Ovo iz razloga što tuženi protivtužilac u tom delu nije dokazao da je za njega nastupila šteta nepreuzimanjem jaja, imajući u vidu da je ista mogao prodati na tržištu. U pogledu manje količine isporučenog koncentrata, tuženi – protivtužilac nije dokazao uticaj te činjenice na eventualno nastalu štetu koja se odnosi na umanjenu proizvodnju konzumnih jaja. Osim toga, obaveza tužioca –protivtuženog je bila da u skladu sa ugovorom isporuči tuženom protivtužiocu određenu količinu koncentrata. Ukoliko ovu svoju nenovčanu obavezu, tužilac nije ispunio, tuženi je za vreme trajanja ugovora do momenta raskida mogao da zahteva isporuku nedostajuće količine koncentrata imajući u vidu nenovčani karakter ove ugovorne prestacije. Nakon raskida ugovora u smislu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima može zahtevati samo naknadu štete, čiju visinu mora da dokaže.

Sa iznetih razloga, revizijski sud je na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 407. stav 1. ZPP preinačio nižestepene presude i odlučio kao u izreci revizijske presude u stavu prvom, tako što je odbio protivtužbeni zahtev u delu za isplatu nepreuzetih jaja i cene neisporučene količine koncentrata.

U pogledu navoda revizije tužioca da je materijalno pravo pogrešno primenjeno u delu u kojem je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu za odbijajući deo tužbenog zahteva, i u delu u kome je usvojen protivtužbeni zahtev (isporučena a neplaćena jaja), Vrhovni kasacioni sud smatra da su ovi navodi revidenta neosnovani.

Ovo iz razloga što tužilac – nije dokazao, da je pretrpeo štetu na ime neisporučenih konzumnih jaja u iznosu od 27.971.280,00 dinara. Šteta koju je tužilac protivtuženi dokazao, odnosi se isključivo na razliku u obračunatoj ceni isporučenog koncentrata imajući u vidu da je ugovor raskinut i da su ugovorne obaveze time prestale, zbog čega je ostalo samo pravo ugovornih strana da traže naknadu eventualne štete u smislu pravila iz člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je nesumnjiva šteta za tužioca nastala obračunavanjem niže cene isporučenog koncentrata od strane tuženog to su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su u tom delu zahtev tužioca-protivtuženog usvojili, u visini razlike u ceni isporučenog koncentrata, a u preostalom delu odbili. Sam tužilac, isporučena jaja od strane tuženog u manjoj količini od ugovorene nije plaćao u skladu sa uslovima iz ugovora, kasnio je sa njihovom isplatom, a u junu mesecu je konstatovana visina duga tuženog i postignut sporazum o načinu izmirenja preostalog duga, kao i preuzimanju konzumnih jaja na farmi tuženog. Međutim, tužilac ni tu obavezu nije ispunio, usleg čega je došlo do raskida ugovora 01.09.2006. godine. U pogledu neplaćene cene za jaja isporučena od strane tuženog u toku trajanja ugovora, u iznosu od 10.013.123,44 dinara, tužilac je dužan da tu cenu naknadi tuženom, po raskidu ugovora, u smislu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodi revidenta da je materijalno pravo pogrešno primenjeno u tom delu ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Imajući navedeno, sud je odbio u preostalom delu reviziju tužioca –protivtuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci pod dva primenom člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić