Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa Privrednim društvom „VV“ DOO ... dana 27.10.2010. godine zaključio ugovor o kratkoročnom kreditu broj .../..., kojim se banka obavezala da korisniku odobri kredit u iznosu od 125.000.000,00 dinara, sa rokom vraćanja od 12 meseci. Korisnik je kao instrument obezbeđenja naplate potraživanja dostavio četiri blanko sopstvene menice i hipoteku na nepokretnosti u vlasništvu „GG“ DOO ..., „DD“ DOO ... i jemstvo „ĐĐ“ DOO ..., „GG“ DOO ..., „DD“ DOO ..., kao i jemstvo tuženog BB, koji svi odgovaraju kao jemci placi. Na osnovu sadržine pisanih dokaza u spisima predmeta utvrđeno je da je na osnovu navedenog ugovora o kreditu dospela obaveza glavnog dužnika, za koju je tuženi kao jemac platac predao dve blanko solidarne menice sa klauzulom „bes protesta“ sa ovlašćenjem za ispunjenje istih. Odredbom člana 4. tog ugovora propisano je da je korisnik kredita obavezan da na iznos iskorišćenih sredstava plati banci kamatu od dana korišćenja do dana vraćanja, koja na dan zaključenja ugovora iznosi 2% mesečno. Obračun kamate se vrši komformnom metodom, s tim da se na dospelu i isplaćenu kamatu obračunava i plaća kamata u skladu sa važećim zakonskim propisima. Odredbom člana 11. ugovora predviđeno je plaćanje zatezne kamate na dospele neizmirene obaveze u visini zakonske zatezne kamate, odnosno ugovorne kamatne stope, ukoliko je ona viša. Sredstva kredita su puštena u tečaj 05.11.2010. godine u iznosu od 125.000.000,00 dinara, a kamate za neiskorišćena sredstva su po ugovoru dospevala svakog prvog meseca uz obračun primenom komformne metode. Od dana puštanja kredita u tečaj pa do dana dospeća menice banka je obračunavala ugovorenu kamatnu stopu ili zakonsku zateznu kamatu, u zavisnosti koja je veća, iako je kredit bio sa rokom plaćanja od 12 meseci, odnosno do 05.11.2011. godine. Banka je menicu proglasila dospelom dana 08.10.2012. godine. Nad jednim od jemaca „GG“ DOO otvoren je postupak stečaja rešenjem Privrednog suda u Valjevu Reo 27/14 od 17.03.2015. godine. Privredni sud u Valjevu je svojim rešenjem potvrdio i usvajanje unapred pripremljenog plana reorganizacije. Rešenje je postalo pravnosnažno i njime je obuhvaćeno potraživanje tužioca kao poverioca. Iz sadržine nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je prema prvoj varijanti, uz primenu konformne metode, dug tuženog 194.586.954,78 dinara. Prema drugoj varijanti, uz primenu proporcijalnog metoda obračuna, dug tuženog iznosi 180.567.383,43 dinara. Saglasno trećoj varijanti dug tuženog iznosi 156.070.811,49 dinara i isti je obračunat primenom ugovorene kamatne stope putem konformne metode do isteka ugovora o kreditu, odnosno do 05.11.2011. godine.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su stali na stanovište da je tuženi kao jemac platac u obavezi da plati tužiocu 156.070.811,41 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 09.10.2012. godine. Takva odluka se temelji na tvrdnji da se planom reorganizacije uređuju samo odnosi stečajnog dužnika i njegovih poverilaca. Zato se, bez obzira na izmenjene rokove i iznose glavnog duga u usvojenom planu reorganizacije, tim aktom ne mogu regulisati odnosi poverilaca i trećih lica, ili stečajnog dužnika i trećih lica. Takva pravna dejstva potvrđenog plana reorganizacije su uređena odredbom člana 167. Zakona o stečaju. Zato je na temelju odredbe člana 17. i 262, a u vezi odredbe člana 1004. i 977. ZOO tužbeni zahtev usvojen do iznosa od 156.070.811,49 dinara.

Vrhovni kasacioni sud je našao da je ovakva odluka nižestepenih sudova zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, nesporno je da usvojeni i potvrđeni plan reorganizacije saglasno odredbi člana 167. Zakona o stečaju proizvodi pravna dejstva između stečajnog dužnika i njegovih poverilaca. Međutim, to ne znači i da dati otpust duga u potvrđenom planu reorganizacije učinjen jednom od jemaca plataca kao stečajnog dužnika nema nikakvog pravnog dejstva i prema ostalim jemcima placima. Naprotiv, odredbom člana 416. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima izričito je propisano da opuštanje duga izvršeno sporazumom sa jednim solidarnim dužnikom oslobađa obaveze i ostale dužnike (stav 1). Ali, ako je otpuštanje imalo za svrhu da oslobodi obaveze samo dužnika s kojim je izvršeno, solidarna obaveza se smanjuje za deo koji prema međusobnim odnosima dužnika otpada na njega, a ostali dužnici odgovaraju solidarno za ostatak obaveze (stav 2). Identično pravno dejstvo otpuštanja duga učinjeno jednom od jemaca propisano je i odredbom člana 346. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Samo u slučaju stečaja glavnog dužnika, u kome je smanjena njegova obaveza, izvršeno smanjenje ne povlače sa sobom i odgovarajuće smanjenje jemčeve obaveze. Jemac i u tom slučaju odgovara poveriocu za ceo iznos svoje obaveze. U konkretnom slučaju plan reorganizacije nije usvojen u postupku stečaja nad glavnim dužnikom, već nad jednim od jemaca kao solidarnih dužnika sa glavnim dužnikom. Stoga se pravna dejstva učinjenog otpusta duga jednom od solidarnih dužnika nad kojim je postupak stečaja okončan usvajanjem plana reorganizacije mora ceniti u skladu sa odredbom člana 416. ZOO. Pri tome, data izjava poverioca o otpuštanju duga jemcu nad kojim je stečaj okončan usvajanjem plana reorganizacije može imati dvojako dejstvo. Ona može voditi oslobađanju obaveze i svih ostalih solidarnih dužnika, ili pak, samo umanjenju obaveze preostalih dužnika za iznos dugovanja koji se prema njihovom međusobnom sporazumu odnosio na solidarnog dužnika kome je oprost duga dat. Ovo je iz tog razloga što je odredbom člana 1004. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima propisano da jemac za obavezu nastalu iz ugovora o privredi odgovara kao jemac platac, ako nije šta drugo ugovoreno. Stoga se i međusobni odnosi poverioca i jemaca kao solidarnih dužnika mora raspraviti u skladu sa odredbom člana 416. Zakona o obligacionim odnosima propisanim pravnim dejstvom učinjenog otpuštanja duga jednom od jemaca. Tom odredbom su regulisana pravna dejstva datog otpuštanja duga jednom od jemaca nezavisno od činjenice kako je i u kakvoj pravnoj formi sačinjen sporazum o otpuštanju duga. Jer, odredbom člana 344. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima izričito je propisano da za pravnu valjanost sporazuma o otpuštanju duga nije potrebno da bude zaključen u formi u kojoj je sačinjen i posao iz koga je obaveza nastala. Stoga se i pravno dejstvo datog otpuštanja duga jednom od jemaca učinjeno usvojenim planom reorganizacije može protezati i na ostale jemce na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 416. Zakona o obligacionim odnosima.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud našao da su pobijane odluke nižestepenih sudova zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Zato je na temelju odredbe člana 416. stav 2. ZPP odlučeno kao u izreci.

U ponovljenom postupku prvostepeni sud će otkloniti propuste na koje je ukazano ovim rešenjem. U tom cilju se mora utvrditi da li je izjavom tužioca datom u postupku reorganizacije nad jednim od jemaca plataca izvršen oprost duga samo tom jemcu u odnosu na koga je pokrenut i okončan postupak stečaja usvajanjem plana reorganizacije, ili je otpust duga izvršen prema svim ostalim jemcima. Ako se utvrdi da je oprost duga dat samo jemcu nad kojim je vođen postupak stečaja raspraviće se koliko prema međusobnim odnosima svih jemaca pada obaveza isplate duga na jemca kome je oprost duga dat. Srazmerno izvršenom umanjenju ukupnog duga i dela dugovanja koje pada na jemca kome je oprost duga dat utvrdiće se koliko iznosi ostatak obaveze preostalih jemaca. Do kog iznosa je izvršen oprost glavnog duga utvrdiće se na osnovu visine preostalog duga jemca kome je oprost duga dat prema usvojenom i potvrđenom planu reorganizacije. U skladu sa tako dopunjenim činjeničnim stanjem doneće se odgovarajuća odluka o osnovanosti tužbenog zahteva.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić