Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011... i 18/2020) i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu P 4704/15 od 23.02.2017. godine utvrđeno je da je bez dejstva prema stečajnoj masi tužioca Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, koji je zaključen između tužioca i prvotuženog, overen pred Opštinskim sudom u Beogradu pod Ov ../08 od 16.05.2008. godine i obavezan je prvotuženi da u stečajnu masu tužioca vrati nepokretnosti koje je stekao na osnovu tog ugovora. Prvotuženi je 19.06.2013. godine zaključio ugovor o zameni ispunjenja sa drugotuženim, overen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu 05.09.2013. godine, kojim je drugotuženom zbog neizmirenja obaveza preneo pravo korišćenja na određenim parcelama. Istog dana je prvotuženi zaključio ugovor o zameni ispunjenja i sa trećetuženom, overen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu, kojim je trećetuženoj zbog neizmirenja obaveza preneo pravo korišćenja na određenim parcelama.

Nižestepeni sudovi na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja zaključuju da predmetni ugovori nisu ništavi, da su drugotuženi i trećetužena pravo korišćenja na nepokretnostima stekli na osnovu punovažnog pravnog posla zaključenog sa prvotuženim i da nisu dužni da te nepokretnosti vrate u stečajnu masu tužioca, i to zato što presudom na koju se tužilac poziva jeste utvrđeno da je ugovor zaključen između tužioca i prvotuženog bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca, ali to ne vodi ništavosti tog ugovora, niti ništavosti pravnih poslova koji su na osnovu tog ugovora zaključeni. Za ugovore koji je prvotuženi zaključio sa drugotuženim i trećetuženom nižestepeni sudovi nalaze da su punovažni pravni poslovi, i da ne postoje razlozi ništavosti propisani članom 103. Zakona o obligacionim odnosima. Nadalje, drugotuženog i trećetuženu sudovi smatraju savesnim licima, jer su stekli predmetne nepokretnosti pre donete pravnosnažne odluke o pobijanju pravnih radnji stečajnog dužnika. Nalaze da tužilac nije dokazao ništavost predmetnih ugovora. Pri tom, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno cenio razloge ništavosti predmetnih ugovora u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, pa kako ugovori nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, smatra da je tužbeni zahtev pravilno odbijen.

Revizijom se pobija drugostepena presuda navodima kojima revident ističe značaj obaveze prvotuženog da nepokretnosti koje je stekao ugovorom sa tužiocem vrati u stečajnu masu tužioca, tako da taj ugovor nije proizveo pravno dejstvo ni prema prvotuženom, ni prema trećim licima.

Revizijski sud nalazi da su nižestepene presude donete pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Pre svega, nižestepeni sudovi su valjanost predmetnih ugovora, odnosno izostanak razloga za njihovu ništavost cenili isključivo s obzirom na činjenicu da je u parnici između tužioca i prvotuženog pravnosnažnom presudom utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tužioca i prvotuženog bez dejstva prema stečajnoj masi tužioca. Drugostepeni sud ocenjuje da je prvostepeni sud pravilno cenio razloge ništavosti predmetnih ugovora u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, i da isti nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a da prvostepeni sud nije cenio nijedan drugi razlog ništavosti ugovora, već je pozivajući se na ovlašćenje iz člana 109. Zakona o obligacionim odnosima samo konstatovao da nije mogao da utvrdi da su ugovori suprotni prinudnom propisu, javnom poretku ili dobrim običajima. Prema odredbi člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, na ništavost ugovora sud pazi po službenoj dužnosti, što podrazumeva da ceni sve razloge ništavosti.

Međutim, ni prvostepena ni drugostepena presuda ne sadrže utvrđenje činjenice o sadržini pobijanih ugovora. Iz obrazloženja presuda proizilazi da je predmet pobijanih ugovora prenos prava korišćenja na nepokretnostima, katastarske parcele iz tužbenog zahteva, a prema sadržini tužbenog zahteva nepokretnosti su zemljište pod zgradama – objektima i uz zgrade – objekte. Nije utvrđena ni priroda, ni pravni režim zemljišta, ni da li je zemljište moglo biti samostalno predmet prometa.

U razlozima prvostepene presude stoji da je prvotuženi naveo da ni drugotuženi ni trećetužena nisu uknjižili pravo korišćenja na predmetnim nepokretnostima, usled činjenice da u vreme zaključenja ugovora nije važila odredba Zakona o planiranju i izgradnji prema kojoj je bio moguć prenos prava korišćenja.

Nižestepeni sudovi se nisu izjasnili ni o ovakvom navodu prvotuženog, kojim sam prvotuženi ukazuje na protivnost pobijanih ugovora odredbama Zakona o planiranju i izgradnji prema kojima bi, prema tvrdnji prvotuženog, predmet ugovora bio nedopušten. Ako je predmet obaveze iz ugovora nedopušten, ugovor je ništav po odredbi člana 47. Zakona o obligacionim odnosima.

Nižestepeni sudovi se nisu izjasnili ni o tome da li može biti u saglasnosti sa javnim poretkom pravni posao koga tuženi preduzima radi otuđenja nepokretnosti, u toku parnice koja se protiv njega vodi po tužbi sa tužbenim zahtevom da se obaveže da iste nepokretnosti vrati u stečajnu masu.

Zaključak je da su nižestepeni sudovi preuranjeno zaključili da je neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti pobijanih ugovora zaključenih između prvotuženog i drugotuženog, odnosno prvotuženog i trećetužene, i usmeren ka restituciji u stečajnu masu tužioca kao posledici ništavosti ugovora. Navedeno je posledica toga što nije utvrđeno činjenično stanje o sadržini pobijanih ugovora, što je prva bitna činjenica na kojoj se dalje temelji pravilna ocena suda o ništavosti ugovora, i to ne samo zavisno od rezloga koji ističe tužilac, već sa razloga na koje sud pazi po službenoj dužnosti u smislu odredbe člana 109. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako je u konkretnom slučaju ovo izostalo, usvojena je revizija i ukinute su nižestepene presude po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U ponovljenom postupku će nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava, odredaba člana 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima i s tim u vezi i materijalnog prava od značaja za promet prava na zemljištu, zavisno od predmeta pobijanih ugovora, prirode i pravnog režima u kom se predmet prometa nalazi, na osnovu potpuno utvrđenog relevantnog činjeničnog stanja ponovo odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva, pre svega za utvrđenje ništavosti pobijanih ugovora i u vezi sa tim o pravnim posledicama za kojima tužilac ide tužbenim zahtevom.

U ponovljenom postupku nižestepeni sudovi imaće u vidu i činjenicu koja je dostupna uvidom u registar privrednih subjekata kod Agencije za privredne registre, da je obustavljen stečajni postupak nad označenim tužiocem, DOO Biser gradnja Beograd - u stečaju, a da je nastavljen u odnosu na stečajnu masu, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 402/10 od 29.10.2019. godine, te je u registar privrednih subjekata upisana promena poslovnog imena u Privredno društvo Biser gradnja DOO Beograd (Stari grad), i upisani su podaci o stečajnoj masi, nakon donošenja prvostepene presude, što je od značaja za procesnu i za aktivnu legitimaciju tužioca u ovoj parnici.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić