U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler Popović i sudije Jelene Borovac, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA u stečaju iz ..., ulica ..., koga zastupa Predrag Brajković, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., ulica ..., koga zastupa Oliver Živković, advokat iz ... i umešača na strani tuženog VV u restrukturiranju iz ..., ulica ..., koga zastupa Jelisaveta Vasilić, advokat iz ..., radi duga, vrednost predmeta spora 523.996,57 USD, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1213/15 od 12.08.2015. godine, doneo je u sednici veća koja je održana dana 14.07.2016. godine sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1213/15 od 12.08.2015. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog, za naknadu troškova revizijskog postupka, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 6315/14 od 28.01.2015. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 523.996,57 USD sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.07.2009. godine pa do isplate i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.088.940,00 dinara a umešeču iznos od 276.000,00 dinara, sve u roku od osam dana od dana prijema presude.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br.1213/15 od 12.08.2015. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 6315/14 od 28.01.2015. godine.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1213/15 od 12.08.2015. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju iz svih razloga predviđenih članom 407. Zakona o parničnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji reviziju i preinači drugostepenu presudu tako što će da usvoji žalbu tužioca i preinači prvostepenu presudu usvajanjem zahteva tužbe.

U odgovoru na reviziju, tuženi je u celini osporio navode iz revizije i predložio Vrhovnom kasacionom sudu da istu odbije kao neosnovanu. Troškove revizijskog postupka je tražio i to za taksu na odgovor na reviziju po taksenoj tarifi i za sastav odgovora na reviziju po advokatskoj tarifi.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 408. Zakona o parničnom („Službeni glasnik RS“ br.72/2011 i 55/2014) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a navodi revizije koji se odnose na povrede prava na pravično suđenje i drugih ustavnih prava tužioca, irelevantni su za ocenu zakonitosti pobijane odluke, budući da revizijski sud o reviziji odlučuje u kontekstu revizijskih razloga propisanih Zakonom o parničnom postupku. Ocenu o ustavnim pravima tužioca vezano za predmetni spor, može dati samo nadležni sud u za to propisanom postupku.

Tužilac je tražio od tuženog da mu plati naknadu za izvedene radove u iznosu od 523.996,57 USD sa zakonskom zateznom kamatom od 01.07.2009. godine pa do isplate.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je na osnovu Sporazuma između Vlade Republike Iraka i SFRJ u svojstvu nosioca posla zaključio ugovor sa Vladom Republike Iraka za realizaciju projekta KOL-1, kao i aneks broj 6 kojim su bliže regulisani uslovi realizacije dogovorenog projekta u vezi sa izgradnjom hemijskog kompleksa u Iraku po sistemu „Ključ u ruke“. Dana 18.12.1974. godine tuženi je zaključio ugovor o realizaciji projekta KOL-1 sa više saugovarača na teritoriji bivše SFRJ među kojima je bio i tužilac kao nosilac građevinskih radova i radova infrastrukture. Iz sadržine ugovora utvrđeno je da je tužilac isti potpisao u ime i za račun svojih OOUR kao i kooperanata VV i GG iz .... Utvrđeno je da je Savezni sekretarijat za spoljnu trgovinu, po zahtevu tužioca dana 23.04.1975. godine dao saglasnost za posebno prijavljivanje ugovorenog posla na objektu KOL-1 od strane ovde tužioca, umešača na strani tuženog i preduzeća GG iz .... Pored toga, utvrđeno je da je dana 25.05.1988. godine sačiinjen zapisnik o finalnom obračunu po aneksu broj 6 i broj 7 koji je bio potpisan od strane predstavnika iračkog investitora, kao i predstavnika tužioca i tuženog. Prema navedenom zapisniku – Protokolu utvrđena je ukupna obaveza prema izvođaču od strane iračkog investitora u iznosu od USD 2.041.898,94, a za radove koji su izvođeni od strane tužioca VV i GG. Prema pisanim dokazima utvrđeno je da je tuženi dana 30.11.2007. godine obavestio tužioca da je podneo između ostalog prijavu potraživanja po projektu KOL-1, prema kome je stanje duga iračkog investitora 2.041.898,53 USD sa obračunatom kamatom na dan 31.12.2007. godine od 3.070.262,69 USD, a što ukupno iznosi 5.112.161,63 USD i da je dana 07.12.2007. godine tužilac obavestio tuženog da postoji ponuda za otpis potraživanja uz naplatu 10,25% usaglašenog duga, da je potom, Odbor poverilaca kod tužioca dao saglasnost na ponudu za isplatu iračkog duga po ceni od 10,25 centi za 1 dolar. Utvrđeno je da je dana 10.01.2008. godine zaključen sporazum između tuženog i Republike Irak sa pripadajućim aneksima, kojim je potvrđen i dogovoren otpis potraživanja uz obavezu da se 10,25 % od usaglašenog duga, odnosno 523.996,57 dinara, plati tuženom do 21.01.2008. godine, pri čemu je tuženi učinio nespornim da je naplatio ova sredstva od investitora.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, zaključeno je da je tuženom određen status nosioca posla na celokupnom projektu u skladu sa objedinjenim i usaglašenim planovima svih kooperanata, dok je tužiocu dat poseban status u odnosu na izvođenje građevinskih radova i radova infrastrukture koji se odnosi na organizaciju poslova u vezi sa izvođenjem građevinskih radova i radova infrastrukture, kao i da je irački investitor zaključenjem aneksa 6 osnovnog ugovora, prihvatio kao podizvođače za sve instalacione radove preduzeće VV i preduzeće GG ..., i da je prihvatio da plati ovde tužiocu iznos od 12 % od efektivne cene koštanja na ime dobiti i režijskih troškova u SFRJ, a ovde umešaču na strani tuženog je preduzeću GG iz ... 4,1 % od efektivne cene koštanja i to direktno na njihove račune. Nižestepeni sudovi su zaključili da preduzeće VV i GG kao kooperanti imaju jednaka prava i obaveze kao i tužilac iz navedenog posla, te da su zbog toga sva tri preduzeća imala isti status u odnosu na tuženog, kao nosioca celokupnog posla.

Nižestepeni sudovi su zaključili da su tužilac, umešač na strani tuženog i preduzeće GG iz ... bili dužni da sačine obračune na osnovu kojih bi se moglo utvrditi učešće svakog od pomenutih preduzeća u iznosu naplaćenom od strane tuženog. Tužilac tokom postupka nije dostavio ni jedan relevantan dokaz na osnovu koga bi se na pouzdan način moglo utvrditi obim, vrsta i vrednost radova koje je tužilac izveo na predmetnom objektu, te kako nije dostavio takav obračun, nižestepeni sudovi su primenom pravila o teretu dokazivanja tužbeni zahtev tužioca odbili kao neosnovan.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da navodi revizije tužioca izjavljene na presudu Privrednog apelacionog suda, nisu osnovani.

Revident i dalje smatra da je u realizaciji projekta KOL-1 u Iraku, država Irak angažovala tuženog kao nosioca posla, da je tuženi za taj isti posao angažovao tužioca i da je tužilac deo tih poslova poverio trećim licima kao podizvođačima, ovde umešaču i firmi GG, te smatra da u navedenom poslovnom odnosu, tuženi može biti poverilac državi Irak, odnosno njenom organu, a tužilac jedini poverilac tuženom, dok eventualni poverioci tužioca mogu biti njegovi podizvođači.

Ovi navodi su neosnovani. U postupku je utvrđeno da je nosilac posla na predmetnom projektu bio tuženi a tužiocu je dat poseban status u odnosu na građevinske radove i radove na infrastrukti i na organizaciju poslova u vezi sa izvođenjem tih radova. Tužilac je po nalogu iračkog investitora angažovao umešača i preduzeće GG za instalacione radove. Irački investitor je prihvatio da plati tužiocu iznos od 12 % od efektivne cene koštanja, dok umešaču i preduzeću GG iz ... 4,1 % od efektivne cene koštanja i to direktno na njihove računa. Dakle, iz navedenih činjenica proizlazi da je u ovom izvoznom poslu i specifičnom ugovornom odnosu koji ima elemente više ugovora (komision sa primenom pravila ugovora o nalogu, kao i elemente ugovora o delu), položaj učesnika takav da je ivestitor Država Irak, da je nosilac posla tuženi a da su tužilac, umešač i drugi kooperant, ravnopravno istupali u poslu i da u odnosu na tuženog imaju isti status. Tuženi kao nosilac ovog izvoznog posla, bio je dužan da vodi računa da u poslu u kome je učestvovalo više lica (izvođača radova) da svaki učesnik naplati one radove koje je izveo.

Tužilac, da bi ostvario pravo na potraživanje koje tužbom traži od tuženog, morao je dostaviti dokaze o tome koje konkretne radove je izveo na predmetnom projektu, a koji su obuhvaćeni naplatom potraživanja tuženog od strane inopartnera, ali tužilac to nije učinio. Sporna činjenica da li je tužilac izveo radove po osnovu kojih potražuje utuženi iznos, te da li mu po tom osnovu pripada traženi iznos, ostala je nedokazana, jer tužilac u postupku ne samo što nije pružio nikakav dokaz za to, već je isti smatrao da to ne treba činiti, pa je odbio da predloži izvođenje dokaza od strane veštaka građevinske struke.

Neosnovani su navodi revidenta da je predmetna parnica od početka bila samo spor o pravnom pitanju i oko tumačenja materijalnog prava, a ne spor oko činjenica. Naprotiv, prema stanju u spisima predmeta, bile su sporne činjenice kako u pogledu aktivne legitimacije tužioca a posebno u pogledu osnovanosti potraživanja koje je predmet zahteva. Kao što je prethodno izloženo, tužilac nije dokazao koje konkretne radove je izveo na predmetnom projektu, koji su obuhvaćeni naplatom potraživanja tuženog od strane inopartnera, pa u toj situaciji pravilno su postupili nižestepeni sudovi kada su primenom pravila o teretu dokazivanja sadržanih u odredbama člana 228 – 231 Zakona o parničnom postupku, odbili zahtev tužioca. Revident tvrdnjom da se u ovom sporu radi samo o pravnom pitanju, je pokušao da otkloni sa sebe teret dokazivanja.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je pobijana presuda doneta bez učinjenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbi člana Zakona o obligacionim odnosima, te je reviziju tužioca na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku odbio kao neosnovanu i odlučio kao u stavu jedan izreke.

Odlučujući o zahtevu tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari, pa samim tim ni troškovi koji su nastali povodom sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju nužne troškove koji bi se tuženom dosudili na teret tužioca, te na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 165. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu dva izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić