Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011... 18/2020), i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka time što je od strane prvostepenog suda povređena odredba člana 328. Zakona o parničnom postupku, odbijanjem da spoji parnice radi zajedničkog raspravljanja, nisu od značaja, jer takva povreda odredaba parničnog postupka nije zakonom predviđen revizijski razlog, po odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku. Na bitne povreda odredaba parničnog postupka kao učinjene pred drugostepenim sudom revident ne ukazuje. Revizijski navodi kojima se ukazuje na potrebu određivanja grafološkog veštačenja se odnose na ocenu dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, pa isti ne mogu biti revizijski razlozi, u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene odluke, tužilac je kao kupac sa GP Rad internacionalom, kao prodavcem (u odnosu na koga kao tuženog vodi posebnu parnicu, sa istim tužbenim zahtevom), zaključio ugovor o kupoprodaji dana 03.12.1996. godine, zaveden kod prodavca pod brojem ... . Predmet ugovora je kupoprodaja poslovnog prostora – lokala na lokaciji ... – blok ..., poslovna zgrada krilo „...“ na ... spratu, bruto površine 1269,44 m2, za ugovorenu cenu u iznosu od 13.200,00 dinara za m2 bruto površine poslovnog prostora na dan 03.12.1996. godine. Tokom postupka tužilac je tvrdio da je svoju obavezu isplate kupoprodajne cene ispunio kompenzacijom. Iz Ugovora o cesiji od 05.12.1996. godine utvrđeno je da je zaključen između GP Rad internacional DOO, AA ... i BB ..., prema kome GP Rad internacional ima potraživanje od AA ... u iznosu od 32.479.071,49 dinara, da ugovorne strane konstatuju da GP Rad internacional duguje BB ... 32.479.071,49 dinara, te da je na osnovu tog ugovora GP Rad internacional saglasan i daje uput AA ... da svoje dugovanje umesto GP Rad internacionalu, izmiri prema BB ... . Ocenjena je izjava o kompenzaciji od 03.12.1996. godine u kojoj je kao poverilac označena AA ..., a kao dužnik GP Rad internacional DOO, tako da nije od značaja. Ovo stoga što nije evidentirana u poslovnim knjigama tužioca, i nije sprovedena preko računa potpisnika. U knjigama prodavca iskazano je da je tužilac izmirio dug po ugovoru broj ... u iznosu od 16.756.608,00 dinara kompenzacijom, tj. izjavom o kompenzaciji potpisanom 03.12.1996. godine, a da GP Rad internacional DOO izimiruje obavezu prema BB, shodno ugovoru o cesiji od 05.12.1996. godine. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno da na dan potpisa kompenzacije 03.12.1996. godine nije postojalo potraživanje AA ... od GP Rad internacionala po navedenom osnovu, a da je cesijom potraživanje od BB ..., preneto od strane AA ... na GP Rad internacional tek 05.12.1996. godine. Prema tome, tužilac nije dokazao da je prestalo potraživanje prodavca prema tužiocu na ime kupoprodajne cene iz ugovora, kompenzacijom. Nije dokazano da je postojalo dospelo potraživanje prema prodavcu koje je moglo biti stavljeno u preboj sa njegovim potraživanjem prema tužiocu, dospelom na dan izjave o kompenzaciji 03.12.1996. godine. Osim toga, GP Rad internacional bio je u blokadi na dan kompenzacije. Utvrđeno je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka i da tužilac nije platio cenu po Ugovoru o kupoprodaji br. .. od 03.12.1996. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke utvrđeno je da je stepen izgrađenosti objekta „poslovna zgrada“ u bloku ... na ... u 47%, da su u krilu „...“ na ... spratu delom izvedeni radovi, nisu formirane pojedine prostorije, i da je izvršen upis ... sprata u površini od 1.560 m2, koja površina odgovara 40,26% ukupne projektovane površine.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje izlučnog prava tužioca na nepokretnosti, a zahtev je usmeren prema tuženom čije je zavisno društvo prodavac predmetne nepokretnosti GP Rad internacional.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom odredaba člana 336., 337. i 454. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, uz obrazloženje da tužilac nema pravo na izlučenje, jer na naznačenom poslovnom prostoru nema pravo svojine, pošto nije izvršio svoju ugovornu obavezu i s tim u vezi isplatio cenu predmeta prodaje prodavcu, pa zato nije ni stekao osnov za sticanje prava svojine u smislu odredbe člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te je u vezi sa tim prvostepeni sud istakao i da tužilac nije dokazao da postoji tačka vezivanja između ugovora o kupoprodaji koji obavezuje samo njegove ugovorne strane, tužioca i GP Rad internacional i ovde tuženog.

Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda i posebno zaključuje da kompenzacija međusobnih obaveza učesnika obligacionog odnosa, izvršena protivno odredbi člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu, predstavlja akt kršenja imperativne zakonske zabrane, koji se sankcioniše ništavošću takvog pravnog posla, te da je predmetna kompenzacija potpisana u vreme kada je račun GP Rad internacionala bio u blokadi, pa je kao takva ništava. Stoga zaključuje da tužilac svoju ugovornu obavezu po ugovoru o kupoprodaji nije ispunio, tj. nije platio cenu za nepokretnost koja je bila predmet ugovora, pa nema ni pravo na izlučenje.

Revident ističe da se ovlašćenje za zaključenje kupoprodajnog ugovora crpi iz odluke Radničkog saveta tuženog, na osnovu koje je ovlašćeno lice GP Rad internacionala potpisalo ugovor o kupoprodaji nedovršene proizvodnje sa GP Rad- om, iz čega proizlazi da je GP Rad internacional imao ovlašćenje da raspolaže u ime i za račun tuženog predmetnim nepokretnostima. Posebno, revident ističe da je dokazao da se predmetna imovina nalazi u stečajnoj masi tuženog i da nije otuđena, kao i da je ispunio obaveze iz ugovora o kupoprodaji putem izvršene cesije od 03.12.1996. godine, a u vezi sa tim ističe da je dostavio ispravljene i parafirane cesije na koje okolnosti je tokom postupka predlagao grafološko veštačenje. Takođe navodi da postupanje ugovornih strana u vezi izvršene kompenzacije u vreme blokade računa nije bilo u suprotnosti sa pozitivno-pravnom normom koja bi navedenu kompenzaciju činila ništavom.

Ceneći revizijske navode tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navodi revizije ne stoje i da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi postojanje njegovog izlučnog prava na predmetnoj nepokretnosti – poslovnom prostoru. Kako bi uspeo sa izlučnom tužbom izlučni poverilac ovde tužilac je morao da dokaže da se individualno određeni predmet nalazi u stečajnoj masi odnosno da je u faktičkoj vlasti tuženog i da na stvari čiji povraćaj traži tužilac ima pravo svojine, odnosno valjan pravni osnov na temelju kojeg može zahtevati izdvajanje konkretne stvari iz stečajne mase i njenu predaju. U sprovedenom postupku utvrđena je okolnost da tužilac nije izvršio svoju ugovornu obavezu i isplatio cenu prodaje prodavcu. Na dan potpisivanja kompenzacije – 03.12.1996. godine potraživanje tužioca prema prodavcu, GP Rad internacionala nije postojalo, s obzirom da je ugovorom o cesiji preneto tek 05.12.1996. godine. U suprotnom očekivano bi bilo da je takva kompenzacija evidentirana samim ugovorom o kupoprodaji odnosno da je ugovornom odredbom konstatovana isplata kupoprodajne cene putem kompenzacije izvršene istog dana. Takođe, pravilno je, imajući u vidu odredbu člana 46. Zakona o platnom prometu koji je bio na snazi u vreme zaključenja predmetnog ugovora, cenjena kao ništava i bez uticaja na isplatu kupoprodajne cene, kompenzacija u vreme kada je račun GP Rad internacionala bio u blokadi, u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da se radi o ugovoru koji je protivan prinudnim propisima. Time, tužilac nije dokazao da je stekao stvarno pravo na nepokretnosti čiju predaju traži. Osim toga, sporan je i drugi uslov za izlučenje, odnosno da se predmetna nepokretnost, kako je opredeljena tužbenim zahtevom, nalazi u stečajnoj masi tuženog imajući u vidu utvrđenje o izgrađenosti i odstupanja u pogledu površine nepokretnosti. Kod izostanka dokaza o stvarnom pravu tužioca na određenoj zahtevanoj nepokretnosti, konačno raspravljanje okolnosti o njenom postojanju ispostavlja bespredmetnim.

Prema tome, kako ne stoje za osnovane razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP i to s obzirom da tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, a u pogledu tuženog ne radi se o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić