Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6368/23 od 18.01.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Naknadu troškova je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u obligacionom odnosu sa Zdravstvenim centrom „Vranje“, kome je isporučio robu u ukupnoj vrednosti od 14.202.466,71 dinara. Kako Zdravstveni centar „Vranje“ nije izmirio obavezu plaćanja cene isporučene robe, tužilac je protiv tog pravnog lica pokrenuo parnični postupak, u kome je Privredni sud u Beogradu presudom P 3133/15 od 29.03.2017. godine usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 14.202.466,71 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove postupka u iznosu od 1.268.105,00 dinara. Navedena presuda potvrđena je presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4773/17 od 16.01.2019. godine, dok je revizija odbijena presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 347/19 od 04.06.2020. godine. Radi naplate pravnosnažnog i izvršnog potraživanja, tužilac je pokrenuo izvršni postupak, u kome je Privredni sud u Leskovcu doneo rešenje o izvršenju Iv 123/19 od 11.07.2019. godine. U postupku izvršenja potraživanje tužioca nije namireno, a utvrđeno je da se izvršni dužnik nalazi u neprekidnoj blokadi računa od 10.02.2018. godine. Među strankama nije bilo sporno da tužilac ima pravnosnažno utvrđeno i nenamireno potraživanje prema Zdravstvenom centru „Vranje“, da izvršenje nije moglo biti sprovedeno na njegovoj imovini i sredstvima na računu, kao i da je osnivač te zdravstvene ustanove Republika Srbija, te da se ustanova pretežno finansirala sredstvima iz budžeta, odnosno sredstvima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena, kao osnivač Zdravstvenog centra Vranje, solidarno odgovorna za neizmirene obaveze tog dužnika, s obzirom na to da se navedena ustanova pretežno finansira iz budžetskih sredstava i da se nad tim licem ne sprovodi stečajni postupak u smislu člana 14. Zakona o stečaju. Kako je utvrđeno da glavni dužnik nije izmirio svoja dugovanja prema tužiocu po izvršnoj ispravi u iznosu od 14.202.466,71 dinara, sa pripadajućom kamatom i troškovima parničnog i izvršnog postupka, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena u obavezi da tužiocu ispuni potraživanje utvrđeno tim odlukama.

Revizija tužene nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženu Republiku Srbiju da solidarno sa Zdravstvenim centrom „Vranje“ ispuni tužiočevo potraživanje.

Neosnovani su revizijski navodi da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova o pasivnoj legitimaciji tužene Republike Srbije u ovoj pravnoj stvari. S tim u vezi, bez uticaja su i navodi revizije koji se odnose na mogućnost naplate potraživanja tužioca od glavnog dužnika – Zdravstvenog centra „Vranje“.

Naime, Zdravstveni centar „Vranje“ osnovan je i obavlja delatnost u okviru Plana mreže zdravstvenih ustanova, a utvrđeno je da se ta ustanova pretežno finansira sredstvima iz budžeta, odnosno sredstvima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Imajući u vidu da tužilac ima izvršnu ispravu kojom je navedena zdravstvena ustanova obavezana da tužiocu isplati novčano potraživanje, a koje nije moglo biti namireno ni u postupku prinudnog izvršenja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 14. stav 1. Zakona o stečaju, koja je od značaja za postojanje pasivne legitimacije tužene.

Revizijski navodi da se potraživanje tužioca, makar teorijski, može namiriti od glavnog dužnika putem prinudnog izvršenja, ne isključuju primenu odredbe člana 14. Zakona o stečaju. Ovo stoga što je tužilac pokrenuo izvršni postupak radi naplate potraživanja iz izvršne isprave, ali u tome nije uspeo ni nakon više godina kako to proizlazi iz spisa predmeta, jer izvršni dužnik nema imovinu iz koje bi potraživanje moglo biti naplaćeno. Činjenica da Zdravstveni centar „Vranje“ ima tekući račun nad kojima je moguće sprovesti izvršenje prinudnom naplatom novčanih sredstava, nije dovoljan razlog za isključenje solidarne odgovornosti tužene, iz razloga što je utvrđeno, a i sam revident navodi, da je tekući račun ZC „Vranje“ u neprekidnoj blokadi, čime je faktički ispunjen stečajni razlog trajnije nesposobnosti plaćanja. To upravo potvrđuje pravilnost materijalnopravnog zaključka nižestepenih sudova da se zbog odredbe člana 14. stav 1. Zakona o stečaju i nemogućnosti sprovođenja stečajnog postupka nad ZC „Vranje“, aktivira solidarna odgovornost Republike Srbije u smislu odredbe stava 3. navedenog člana.

Neosnovani su i revizijski navodi da obaveze koje su predmet ovog spora ne predstavljaju obaveze koje Republika Srbija obezbeđuje u okviru vršenja osnivačkih prava, već da se finansiraju sredstvima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Ovo iz razloga što je odgovornost Republike Srbije u konkretnom slučaju zasnovana na posebnom propisu kojim je uređen stečajni postupak, pa se ta odgovornost ne može isključiti primenom odredaba Zakona o zdravstvenoj zaštiti na koje se revident poziva.

Utvrđeno činjenično stanje o postojanju nenamirenog potraživanja ne može se pobijati revizijom, po odredbi člana 407. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud nije posebno cenio revizijske navode kojima se ukazuje da je utuženo potraživanje zastarelo, imajući u vidu da se radi o materijalnopravnom prigovoru koji tužena nije istakla do zaključenja glavne rasprave u smislu odredbe člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne predstavljaju nužne troškove u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković