U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, sudije Branka Stanića i sudije Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Miroslav Bojić, advokat iz ..., protiv tuženog BB, ..., koga zastupaju punomoćnici Ivana Anđelković i Antunović Mate, advokati iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6302/15 od 02.08.2017. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 22.03.2018. godine sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6302/15 od 02.08.2017. godine. ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 9027/12 od 13.07.2015. godine u stavu I izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime glavnog duga plati iznos od 10.053.028,05 dinara sa zateznom kamatom po stopi prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 27.12.2012. godine do isplate. Stavom II izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu za obavezivanjem tuženog da plati tužiocu na dosuđeni iznos glavnog duga od 10.053.038,05 dinara zateznu kamatu po stopi prema Zakonu o zateznoj kamati na iznos od 6.053.038,05 dinara počev od 31.12.2007. godine do 26.12.2012. godine i na iznos od 3.500.000,00 dinara počev od 31.12.2008. godine do 26.12.2012. godine i u stavu III izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 518.500,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6302/15 od 02.08.2017. godine, u stavu prvom izreke preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu I i III izreke i odlučeno da se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu plati iznos od 10.053.038,05 dinara sa zateznom kamtom po stopi prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 27.12.2012. godine do isplate. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 695.780,00 dinara. Stavom dva izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan. Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 6302/15 od 02.08.2017. godine, tužilac je preko punomoćnika blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove je tražio i opredelio. U odgovoru na reviziju tuženi je osporio navode revizije i predložio da se ista odbaci kao nedozvoljena ili odbije kao neosnovana. Troškove je opredeljeno tražio. Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br br.72/11, 55/14) i zaključio da revizija tužioca nije osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revident konkretno ne ukazuje koje su to druge bitne povrede postupka učinjene, koje bi bile od značaja za pravilnost i zakonitost odluke koja se pobija. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je jedan od osnivača i udelničara tuženog sa udelom od 47,31%. Ostali članovi tuženog su VV sa udelom od 26,345 % i GG sa udelom od 26,345 % kao naslednici iza svog pok. oca DD bivšeg člana tuženog. Tuženi je dana 24.05.2007. godine doneo odluku o odobravanju isplate dela dividende za 2006. godinu u iznosu od po 50% od 3.359.770,00 dinara neto dobiti počev od 25.05.2007. godine. Dana 28.11.2008. godine doneta je odluka o odobravanju isplate dela dividende u iznosu od 7.000.000,00 dinara za 2007. godinu počev od 29.11.2008. godine. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da nema dokaza da je tuženi tužiocu isplatio polovinu od navedenih iznosa. Drugom udelničaru pok. DD je na tekući račun isplaćena dividenda u 2007.godini u iznosu od 6.553.038,00 dinara. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud zaključuje da postoji osnov za isplatu utuženog iznosa tužiocu i delimično usvaja tužbeni zahtev. Nalazi da prigovor zastarelosti potraživanja nije osnovan jer nije protekao desetodišnji rok zastarelosti iz člana čl.371. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud preinačava prvostepenu odluku odbijajući tužbeni zahtev u celosti. Zaključak ovog suda je da je sporno potraživanje zastarelo u smislu člana 47. stav 1. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“ 125/04,36/11) koji propisuje objektivni rok zastarelosti od tri godine od dospelosti obaveze. Prema oceni revizijskog suda, drugostepena odluka je doneta pravilnom primenom materijalnog prava. Neosnovani su revizijski navodi tužioca da objektivni rok zastare u ovom slučaju može da počne da teče tek od kraja 2012. godine kao momenta saznanja da je dividenda isplaćena drugom udelničaru, a ne i njemu. Zastarelost potraživanja nastupa protekom zakonom propisanog roka. Zakonom predviđeni rokovi su imperativne prirode i ne mogu se menjati i produžavati subjektivnim razlozima poverioca, sporazumom zainteresovanih strana ili na drugi način. Stoga se ne mogu prihvatiti kao osnovani ovi navodi tužioca. Takođe ni ukazivanje na postojanje savesnosti i zablude na tužiočevoj strani ne mogu uticati na objektivni rok zastarelosti.

Članom 360. Zakona o obligacionim odnosima u stavu 2. propisano je da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveza.

Kako je u konkretnom slučaju u pitanju potraživanje člana društva prema privrednom društvu za dividende iz 2006. i 2007. godine to je rok i dan početka roka zastarelosti određen lex specialisom - Zakonom o privrednim društvima važećim u vreme dospelosti potraživanja. Stoga nema mesta primeni opšteg roka zastarelosti propisanog Zakonom o obligacionim odnosima kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o privrednim društvima je propisano da potraživanja ortaka, članova i akconara prema privrednom društvu, dok imaju to svojstvo, zastarevaju u roku od 180 dana od dana saznanja za razlog podnošenja tužbe, a najkasnije u roku od tri godine od dana dospelosti, ako zakonom za pojedina potraživanja nije drugačije uređeno.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da je tužilac u odnosu na neisplaćenu neto dobit iz 2006. godine postao poverilac društva 25.05.2007. godine, a u odnosu na dobit tuženog iz 2007. godine dana 29.11.2008. godine. Tada je objektivni rok zastarelosti od tri godine za ova potraživanje počeo da teče i isti je protekao 25.05.2010. godine odnosno 29.11.2011. godine. Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta nakon isteka objektivnog roka odnosno tek 28.12.2012. godine. Stoga je potraživanje tužioca zastarelo.

Rešavajući po zahtevu tuženog za naknadu troškova nastalih povodom odgovora na reviziju, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da isti nisu bili nužni u ovoj pravnoj stvari. Samim tim kako ovi troškovi ne predstavljaju nužne troškove to nema osnova da se u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku dosude na teret tužioca. Stoga je primenom odredbi člana 165. istog zakona odlučio kao u stavu dva izreke. Na osnovu svega izloženog i procesnih ovlašćenja iz čl. 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić