Po članu 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji, jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu odredbe čl 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11..18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilac, kao korisnik kredita i tuženi, kao davalac kredita, su bili u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora o kreditu br. ... ...-... od 18.08.2008. godine. Ovim ugovorom tuženi je odoborio tužiocu kredit u iznosu od 10.638,40 EUR u dinarskoj protivvrednosti. Takođe, na osnovu tog ugovora tužilac se obavezao da će tuženom na ime troškova obrade kredita isplatiti 2% od iznosa kredita, što predstavlja iznos od 16.301,32 dinara i to tako što će zadržati tako obračunata sredstva od iznosa odobrenog kredita. Zaključenjem ugovora tužilac je prihvatio odredbu da je upoznat sa strukturom i visinom svoje obaveze, a u trenutku zaključenja ugovora tužiocu je uručen plan otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata otplate kredita i osnovnih podataka ugovora što uključuje iznos kredita, visinu nominalne kamatne stope, rok otplate, efektivnu kamatnu stopu, kao i troškove obrade kredita u iznosu od 16.301,32 dinara. Tužilac je prilikom isplate sredstava zadržao na ime troškova obrade kreditnog zahteva 2% iznosa odobrene glavnice kredita.

U ovoj parnici predmet tužbenog zahteva obuhvata vraćanje datog po odredbi ugovora o kreditu zaključenog između parničnih stranaka kojom se uspostavlja obaveza tužioca na ime plaćanja iznosa od 2% u pogledu troškova obrade kredita, a koja je prema činjeničnim tvrdnjama tužioca izložena posledicama ništavosti.

Na osnovu prethodno utvrđenog činjenog stanja prvostepeni sud nalazi da tuženi nije dokazao da je obavestio tužioca o postojanju i visini naknade za obradu kredita pre zaključenja spornog ugovora o kreditu, već tek u trenutku njegovog zaključenja. Smatra da je odredba ugovora kojom je predviđeno da je korisnik saglasan da banka na ime troškova obrade kredita prilikom isplate kredita zadrži 2% od iznosa odobrenog kredita ništava. Iz ovog razloga primenom člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima smatra da je tuženi u obavezi da tužiocu vrati ono što je primio na osnovu ništave odredbe ugovora sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana isplate, zbog čega nalazi da je tužbeni zahtev osnovan u celosti.

Drugostepeni sud ne prihvata zaključak prvostepenog suda. Zaključuje da nije ništava odredba ugovora o kreditu u delu obaveze tužioca da tuženom na ime naknade troškova obrade kredita isplati iznos od 2% odobrenih kreditnih sredstava zadržavanjem dela odobrenih kreditnih sredstava. Uzimajuću u obzir član 43. Zakona o bankama, drugostepeni sud smatra da tuženi ima pravo da pored kamate naplaćuje i troškova obrade kredita, odnosno da nije isključeno pravo banke da pored ugovorne kamate naplaćuje i druge troškove, ali da to podrazumeva da je klijentu bilo jasno kakvu obavezu preuzima i šta čini ukupan predmet njegove obaveze. Drugostepeni sud smatra bitnim da je kroz visinu efektivne kamatne stope ukupan iznos troškova saopšten korisniku, te da nisu bili ispunjeni uslovi da se utvrdi nštavost ugovorne odredbe, jer je u planu otplate koji je uručen tužiocu prikazana visina efektivne kamatne stope i da je jasno naznačeno da je tužilac u obavezi da banci jednokratno plati iznos od 16.301,32 dinara, odnosno 2% od iznosa ugovorenog kredita, koliko iznosi trošak obrade kreditnog zahteva.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata stanovište drugostepenog suda.

Po odredbi člana 103. stav 1. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se po odredbi člana 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koji treba da odredi pristup i ponašanje banke - davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. ZOO koji obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog prometa. Kod ovakvih ugovora sloboda pregovaranja i ugovaranja nije u potpunosti isključena, pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstva obezbeđenja rezultat pregovora i ugovaranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduživanja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovora.

Tumačenjem člana 1065. ZOO proizlazi da prilikom zaključenja ugovora o kreditu, nije isključena mogućnost banke da obračunava druge troškove povodom kreditnih usluga. Ovo pravo banke je propisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Sl. glasnik RS“, broj 57/06), koji je bio na snazi u vreme zaključenja spornog ugovora o kreditu. Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (efektivna kamatna stopa), kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenta banke (tačka 1 stav 1). Jedinstveni način obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope banka primenjuje u postupku objavljanja depozitnih i kreditnih poslova iz člana 4. Zakona o bankama ( tačka 1. stav 2.). Prema tački 5. stav 1. odredba pod 1) ponuda banke koja se odnosi na depozite koje banka prima, odnosno na kredite koje odobrava treba da jasno i nedvosmisleno sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to: visinu nominalne kamatne stope na depozit, odnosno kredit, iznos naknada i troškova koje banka obračunava klijentu u postupku polaganja depozita, odnosno odobravanja kredita, iznos naknada i troškova koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o depozitu , odnosno kreditu. Stavom tri ove tačke propisano je da podaci iz stava 1. ove tačke treba da budu uvedeni i iskazani u ponudi iz tog stava tako da klijenta ni jednog trenutka ne dovede u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka. Prema odredbi tačke 7. stav 2. Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate ovog kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominala kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplate rate, dok se u obračun efektivne kamatne stope ne uključuju podaci iz tačke 5. stav 1. odredbe pod 2) ove Odluke. Proizlazi da banka ima pravo na naplatu troškova i naplatu bankarskih usluga, pa tako odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove obrade kredita može biti pravno valjana, ali samo pod uslovom da je ponuda banke, odnosno plan otplate kredita sadržao jasne i nedvosmislene podatke o troškovima puštanja kredita u tečaj, a njihova naplata vršena kroz obračun efektivne kamate stope.

Iz prethodno navedenog sledi da odredba ugovora o kreditu koja predviđa troškove obrade kredita sama po sebi nije protivna prinudnim propisima, jer ona ima osnov u članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim troškovi obrade kredita u odnosu na mehanizam njihovog obračuna i naplate podrazumevaju da se oni iskazuju u efektivnoj kamatnoj stopi. Banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita. Stoga ugovaranje naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu i to zadržavanjem dela sredstava iz odobrenog kredita, a ujedno i njihovim uključivanjem u efektivnu kamatnu stopu dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke. Ukoliko je banka saopštila korisniku kredita iznos troškova obrade kredita i koliko iznosi efektivna kamatna stope, tada ne može naknadno vršiti naplatu takvih troškova izvan obračuna efektine kamatne stope, odnosno u trenutku puštanja kredita u tečaj i to kroz zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita.

Imajući u vidu prethodno navedeno osnovani su revizijski navodi u delu koji se odnose na to da su svi prihodi banke iz ugovora o kreditu moraju naplaćivati kroz efektivnu kamatnu stopu, dok je suprotno postupanje protivno načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja.

U konkretnom slučaju, tuženi je u svojstvu davaoca kredita dostavio tužiocu, kao korisniku kredita, pregled bitnih elemenata ugovora o kreditu koji je uključivao troškove obrade kredita iskazane kroz efektivnu kamatnu stopu i opšte uslove poslovanja, dok su u planu otplate kredita bile specifikovane glavnica, visina kamate i naknada na ime troškova obrade kredita od 2%. Na taj način tuženi je upoznao tužioca sa visinom njegovih obaveza. Međutim, iako je sam specifikovao način obračuna troškova obrade kredita, tuženi je zadržao u spornom ugovoru o kreditu ovlašćenje da u vezi sa ovakvom naknadom umanji i kreditna sredstva koja je tužiocu odobrio, odnosno da izvrši naplatu troškova obrade kredita u integralnom iznosu, suprotno uslovima otplate kredita i bitnim elementima ugovora o kreditu koje je sam sačinio i prezentovao tužiocu. Takvo postupanje ne može uživati pravnu zaštitu, jer je suprotno načelu savesnosti i poštenja propisanog u članu 12. Zakona o obligacionim odnosima. Odredba dela člana 1. Ugovora o kreditu br. ... ....-... od 18.08.2008. godine koja je tim povodom vezivala parnične stranke izložena je posledicama ništavosti, nasuprot pogrešnom zaključku drugostepenog suda u ovom delu. Usled posledica ništavosti, prema članu 104. Zakona o obligaciom odnosima, tuženi je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primio po ništavoj odredbi spornog ugovora o kreditu. Sledi da tužilac osnovano potražuje od tuženog iznos od 16.301,32 dinara, kao sredstava koje je tuženi zadržao iz odobrenog kredita tužiocu u skladu sa odredbom koja se odnosila na naknadu troškova obrade kredita, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Shodno tome, stekli su se uslovi za preinačenje drugostepene odluke od strane Vrhovnog kasacionog suda primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odlučeno je o troškovima revizijskog postupka primenom člana 165. Zakona o parničnom postupku. U odnosu na ostvareni uspeh u sporu tužiocu pripada pravo na naknadu troškova nastalih u revizijskom postupku, zbog čega mu u skladu sa opredeljenim zahtevom po tom osnovu pripadaju ukupni troškovi u iznosu od 36.390,00 dinara i to: na ime sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi, kao i na ime sudske takse na reviziju iznos od 9.756,00 dinara i na ime sudske takse na odluku po reviziji iznos od 14.634,00 dinara, prema važećoj TT, pa je doneta odluka kao u stavu II izreke.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić