Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6550/19 od 25.02.2021. godine u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. U stavu drugom izreke odbijen je zahtev tužioca za dosuđenje troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Drugotuženi i trećetuženi su dali odgovor na reviziju. Opredeljeno su tražili troškove revizijskog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 74/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U donošenju pobijane odluke nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju povredu revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 30.10.1992. godine između pravnog prethodnika tužioca i prvotuženog zaključen je Ugovor o udruživanju kojim je bilo ugovoreno da prvotuženi od pravnog prethodnika tužioca preuzima sve radnike i imovinu, i to prava korišćenja zemljišta, kućišta i vrta u Kragujevcu, u ulici ... br. .., površine 07 ari i 72 m2, kao i kuću i dve zgrade u ulici ... br. .., u površini od 480 m2, kao nepokretnosti upisane u ZKUL br. .. KO Kragujevac na zemljišno knjižnom telu 2, postojećem na kp. br. .. KO Kragujevac. Dalje je utvrđeno da je po zajedničkom predlogu prvotuženog i drugotuženog zaključen Sporazum o obezbeđenju novčanog potraživanja zasnivanjem založnog prava na nepokretnostima u vlasništvu prvotuženog, radi obezbeđenja novčanog potraživanja drugotuženog prema prvotuženom na osnovu ugovora o kratkoročnom revolving kreditu od 30.12.2008. godine u iznosu od 80.000.000,00 dinara, sa rokom dospeća 30.12.2009. godine, koji Sporazum je prihvaćen na zapisnik Opštinskog suda u Kragujevcu I-4-2/29 od 20.02.2009. godine. Nakon toga, dana 29.03.2013. godine, drugotuženi kao ustupilac i trećetuženi kao prijemnik zaključili su ugovor o ustupanju potraživanja uz novčanu naknadu br. A7/13. Predmet ugovora je ustupanje potraživanja po osnovu ugovora o revolving kreditu od 30.12.2008. godine u tačno navedenom novčanom iznosu. Pored navedenog potraživanja, na trećetuženog preneta su i sva sporedna prava, i to između ostalih i založno pravo – hipoteka koja je u korist ustupioca uspostavljena na osnovu rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu I-4-2/09 od 20.02.2009. godine. Postupajući po zahtevu trećetuženog, dana 10.11.2015. godine RGZO – Služba za katastar nepokretnosti Kragujevac donela je rešenje od 27.04.2018. godine kojim je dozvoljeno u listu nepokretnosti .. KO Kragujevac 3, upis izvršne vansudske hipoteke na nepokretnostima koje su predmet ove parnice, radi obezbeđenja potraživanja trećetuženog od dužnika ovde tužioca, po osnovu ugovora o kratkoročnom revolving kreditu od 30.12.2008. godine i po osnovu Sporazuma o obezbeđenju novčanog potraživanja i rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu od 20.09.2009. godine. Iz prepisa lista nepokretnosti br. .. KO Kragujevac od 28.05.2019. godine utvrđeno je da je parcela br. .. upisana kao gradsko građevinsko zemljište, u državnoj svojini s pravom korišćenja u korist tužioca, a da je pravo svojine na objektima br. 1, 2, 3, i 4 upisano pravo privatne svojine na tužioca, te da je na poslovnoj zgradi br. 3 dana 08.02.2010. godine upisana vansudska hipoteka u korist trećetuženog.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da nije ništav član 3. Sporazuma o obezbeđenju novčanog potraživanja zasnivanjem založnog prava na napred opisanoj nepokretnosti, kao ni član 3. Ugovora o ustupanju potraživanja uz novčanu naknadu zaključenog između drugotuženog i trećetuženog. Prema stanovištu nižestepenih sudova, založna izjava čije se utvrđenje ništavosti traži data je od strane lica koje je u to vreme u javnim knjigama bilo upisano kao isključivi vlasnik predmetne nepokretnosti, a prema evidenciji RGZ Službe za katastar nepokretnosti. Na osnovu navedene založne izjave tadašnjeg vlasnika nepokretnosti, ovde prvotuženog, drugotuženi je kao treće savesno lice, pouzdajući se u istinitost podataka iznetih u javnim knjigama, konstituisao založno pravo na predmetnim nepokretnostima radi obezbeđenja svog potraživanja. Nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja uzeli u obzir činjenicu da je pravnosnažnom odlukom Privrednog suda u Kragujevcu utvrđena ništavost ugovora zaključenog između tužioca i prvotuženog iz 1992. godine u vezi nepokretnosti koje su predmet založne izjave prvotuženog, ali konstatuju da navedeno ne može voditi utvrđenju ništavosti založne izjave, odnosno gubitku založnih prava drugotuženog, a potom i trećetuženog, jer su drugotuženi i trećetuženi savesne strane koje su se pouzdale u podatke iz javnih knjiga u pogledu činjenica da je davalac izjave vlasnik navedene nepokretnosti i stoga ne mogu trpeti posledice naknadnog utvrđenja ništavosti ugovora koji je služio kao pravni osnov sticanje prava svojine prethodnika – davaoca založne izjave.

Na osnovu navedenog, nižestepeni sudovi primenom odredbe člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, članova 60. stav 1, 61. i 63. Zakona o državnom premeru i katastru, člana 2, 8, 10. i člana 14. Zakona o hipoteci, nalaze da tužbeni zahtev nije osnovan, zbog čega je isti odbijen.

U reviziji tužilac ističe da su na pravilno utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo. Prema stanovištu revidenta ključno pitanje u ovoj parnici jeste čije pravo je jače, odnosno kome sud treba da pruži pravnu zaštitu, da li tužiocu kao nespornom vlasniku (nakon utvrđene ništavosti ugovora o udruživanju), ili drugotuženom i trećetuženom, odnosno licu koje je nesporno u skladu sa Zakonom o hipoteci upisalo hipoteku na objektu čiji vlasnik nije davalac hipotekarne izjave.

Revizija tužioca nije osnovana. Nasuprot revizijskim navodima, pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo na osnovu kog su odbili tužbeni zahtev.

Revizijski navodi tužioca zasnivaju se na nespornoj činjenici da je presudom Privrednog suda u Kragujevcu P 984/2012 od 28.11.2012. godine usvojen tužbeni zahtev ovde tužioca protiv ovde prvotuženog i utvrđeno da je ništav Ugovor o udruživanju koji je zaključen između ovih stranaka dana 30.10.1992. godine, te da isti ne proizvodi pravno dejstvo, dok je u stavu drugom izreke usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je isključivi vlasnik predmetnih nepokretnosti. Navedena presuda potvrđena je od strane Privrednog apelacionog suda presudom Pž 736/13 od 11.04.2013. godine. Na osnovu pravnosnažne presude tužilac je u katastru nepokretnosti upisan kao vlasnik objekata na parceli br. .. KO Kragujevac, uključujući i objekat br. 3 koji je predmet ove parnice.

Kod ovakvog stanja stvari, pravilno nižestepeni sudovi nalaze da utvrđenje ništavosti Ugovora o udruživanju iz 1992. godine, ne predstavlja razlog ništavosti založne izjave na osnovu koje je drugotuženi stekao založno pravo, a koje je kasnije preneo na trećetuženog. Naime, u opisanoj situaciji kada je hipoteka uspostavljena od strane upisanog vlasnika nepokretnosti, a kasnije se u sudskom postupku utvrdi ništavost pravnog osnova po kom je zalogodavac stekao tu nepokretnost, dovodi se u pitanje pravna valjanost svih rasloganja koje je kao upisani vlasnik nepokretnosti, to lice učinilo u korist trećih lica. Imajući u vidu da se radi o registrovanim i javno dostupnim podacima koji se smatraju tačnim i pouzdanim u smislu odredbe člana 62. i 63. Zakona o državnom premeru i katastru („Sl. glasnik RS“, br. 72/2009) važećem u momentu upisa hipoteke, prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, sudbina tih pravnih poslova zavisiće od savesnosti trećih lica, saugovarača upisanog vlasnika nepokretnosti, odnosno od činjenice da li su znali ili mogli znati da ovlašćenje upisanog vlasnika da konstituiše hipoteku nije pravno perfektno.

U tom smislu, pravilno su nižestepeni sudovi radi ocene ništavosti člana 3. Sporazuma o obezbeđenju novčanog potraživanja zasnivanjem založnog prava na nepokretnostima, pošli od savesnosti drugotuženog i cenili sve okolnosti slučaja pod kojima je pobijani pravni posao zaključen. Prema utvrđenim činjenicama, u momentu zasnivanja hipoteke u korist drugotuženog (08.02.2010. godine), u katastru nepokretnosti nije bila upisana zabeležba spora koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu po tužbi tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o udruživanju iz 1992. godine, niti je ovaj spor u tom trenutku bio okončan. Nema dokaza da je drugotuženi na bilo koji način mogao biti upoznat kako sa sadržinom ugovora o udruživanju iz 1992. godine, tako i sa tokom sudskog postupka u kom je punovažnost tog ugovora osporavana od strane ovde tužioca, već je pouzdajući se u istinitost i pouzdanost upisanog podatka da je prvotuženi vlasnik nepokretnosti na kojoj se zasniva hipoteka, taj pravni posao zaključio i stekao založno pravo koje je upisano u katastru nepokretnosti. Stoga, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je u momentu zasnivanja hipoteke Sporazum o obezbeđenju potraživanja koji je prihvaćen rešenjem Opštinskog suda od 20.02.2009. godine, u svemu ispunjavao uslove propisane članom 2, 3. i 15. Zakona o hipoteci („Sl. glasnik RS“ br. 115/2005), te da stoga nije ništav u delu koji se pobija tužbom.

U skladu sa iznetim, nije ništav ni član 3. Ugovora o ustupanju potraživanja uz novčanu naknadu br. A 7/13 zaključenog u Beogradu dana 29.03.2013. godine, koji je overen u Prvom osnovnom sudu u Beogradu, OvII br. 1419/2013 dana 29.03.2013. godine zaključen između drugotuženog kao ustupioca i trećetuženog kao prijemnika u delu stava tri, tačka 1. tačka 1. kojim je ugovoren prelazak svih sporednih potraživanja koja predstavljaju sredstva obezbeđenja potraživanja koja se ustupaju i koja su uspostavljena na osnovu Sporazuma o obezbeđenju novčanog potraživanja zasnivanjem založnog prava na predmetnoj nepokretnosti. Kvalitet uspostavljenog hipotekarnog prava u korist trećetuženog jednak je pravu drugotuženog na kom je isto i zasnovano, budući da se radi o ustupanju potraživanja sa svim sporednim pravima, uključujući i ustanovljena obezbeđenja. Prema tome, sve napred rečeno za drugotuženog važi za trećetuženog, te kako ne postoje okolnosti koje bi trećetuženog učinile nesavesnim sticaocem, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nije ništava napred navedena ugovorna odredba.

Nisu osnovani revizijski navodi da je zasnivanje hipoteke u korist drugotuženog ništavo iz razloga što je predmetna nepokretnost bila u društvenoj svojini, te da je stoga takvo raspolaganje suprotno prinudnim propisima. Iz izvedenih dokaza proizlazi da je prvotuženi na predmetnoj nepokretnosti bio upisan kao nosilac prava korišćenja u režimu društvene svojine, što nije prepreka da se nepokretnost optereti hipotekom budući da je pravo korišćenja po svojim atrubitima omogućavalo njenim titularima da zasnivaju založna prava na nepokretnostima.

Imajući u vidu da se revizija pretežno zasniva na posledicama utvrđene ništavosti Ugovora o udruživanju iz 1992. godine na osnovu kog je prvotuženi stekao sporne nepokretnosti, koja ništavost ne utiče na punovažnost i potonjeg raspolaganja istom nepokretnošću od strane prvotuženog i kasnije drugotuženog, a iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepene odluke pravilne i na zakonu zasnovane, zbog čega je odbio reviziju kao neosnovanu.

Primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev drugotuženog i trećetuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u nužne i potrebne troškove radi vođenja postupka po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić