Predmet tužbenog zahteva je naknada štete koju tužilac potražuje od tuženog usled neosnovanog odbijanja da primi predmet ugovora o kupoprodaji.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac kao prodavac i tuženi kao kupac bili su u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o kupoprodaji teleskopske autodizalice za teške terene nosivosti 40 tona od 28.11.2016. godine za cenu od 43.000.000,00 dinara bez PDV-a. Ugovoren rok isporuke nije mogao biti duži od 90 dana od dana stupanja na snagu ugovora. Posle prvobitnog događaja više sile – požara na brodu na kom je oštećena dizalica koju je tužilac bio obavezan da isporuči tuženom po ugovoru, tuženi je tužiocu odobrio pisanim putem produženje roka za ispunjenje ugovornih obaveza do 30.07.2017. godine. Nakon toga, 25.07.2017. godine, tužilac je obavestio tuženog da je nastupila nova okolnost koju tužilac smatra višom silom, a usled kojih je prinuđen da od tuženog traži novo produženje roka za ispunjenje obaveze. Razlog za to je doneta odluka suda u NR Kini od 28.04.2017. godine kojom je fabrici koja proizvodi predmetnu dizalicu onemogućeno raspolaganje imovinom, usled čega dizalica nije mogla biti isporučena na vreme. Na predmetni zahtev tužioca tuženi nije odgovorio i nije tužiocu dostavio obaveštenje o naknadnom produženju roka. Tuženi je dopisom od 23.08.2017. godine tražio od tužioca dostavljanje bankarske garancije sa produženim rokom važenja, jer je ugovor još uvek bio na snazi, što je tužilac i učinio. Dana 18.09.2017. godine tužilac je ponudio tuženom isporuku dizalice u ugovoreno mesto primopredaje u roku od tri dana, ali je tuženi odbio prijem dizalice sa obrazloženjem da tužilac nije svoju obavezu ispunio u predviđenom roku. Nakon toga, tuženi je aktivirao bankarsku garanciju i naplatio od tužioca novčani iznos iz garancije.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi nalaze da tužbeni zahtev nije osnovan, zbog čega isti odbijaju.

Prema shvatanju nižestepenih sudova, sporni ugovor između stranaka raskinut je pisanom izjavom tuženog od 18.09.2017. godine, u smislu člana 18. stav 1. Ugovora i člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, zbog ne ispunjenja obaveze od strane tužioca. Nižestepeni sudovi su ocenili da tuženi nije produžio rok za ispunjenje obaveze nakon 30.07.2017. godine, do kog datuma je tuženi trebalo da isporuči dizalicu, te da su bez uticaja na produženje ugovora činjenica da je tuženi 23.06.2017. godine od tužioca tražio produženje važenja bankarske garancije. Na ovaj način nije došlo i do automatskog produženja roka za isporuku ugovorenih dobara, pa kako je utvrđeno da je tužilac nakon 30.07.2017. godine bio u docnji sa ispunjenjem svoje obaveze, nižestepeni sudovi zaključuju da je tuženi osnovano raskinuo ugovor dana 18.09.2017. godine, zbog čega odbijaju tužbeni zahtev.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po oceni revidenta nižestepeni sudovi su pogrešno zaključili da je tuženi dopisom od 18.09.2017. godine dao izjavu volje kojom raskida ugovor od 28.11.2016. godine. Tužilac smatra da u ovom dopisu nije sadržana izričita izjava volje o raskidu ugovora, niti je ista učinjena shodno odredbi člana 18. ugovora, već su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 124. Zakona o obligacionim odnosima. Revident smatra da na strani tuženog nije postojao niti jedan razlog zbog kojeg je odbio prijem dizalice, zbog čega je u skladu sa navedenim pogrešno primenjena i odredba člana 326. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stanovištu revidenta, nižestepeni sudovi pogrešno konstatuju da izmene bankarske garancije ne znači izmenu glavnog ugovora na osnovu kog je bankarska garancija data.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca.

Prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, na snovu kog su utvrdili da tužilac nema pravo na naknadu štete koju tužbom potražuje. Tužilac je bio u docnji sa ispunjenjem svoje obaveze, pa je tuženi osnovano odbio prijem predmetne dizalice, čime je praktično izjavio volju da raskida ugovor. Suprotno navodima revidenta, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, ne može se izvući zaključak da je tuženi pozitivno odgovorio na zahtev tužioca od 25.07.2017. godine za produženje roka isporuke, budući da je tuženi u dopisu od 23.08.2017. godine samo zahtevao produženje bankarske garancije za dobro izvršenje posla sa rokom važnosti najmanje 30 kalendarskih dana duže od roka određenog za konačno izvršenje posla u skladu sa članom 13. Ugovora.

Pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da produženje važenja bankarske garancije ne dovodi do automatskog produžavanja i roka za isporuku, imajući u vidu da je bankarska garancija samostalan pravni posao kojim se banka obavezuje prema primaocu garancije da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji. U tom smislu, produženje važenja bankarske garancije ne može uticati na sadržinu osnovnog posla povodom kog je ista izdata, pa samim tim ne može ni menjati ugovorene rokove isporuke. Zaključak tužioca da je na taj način, a i generalno pasivnim držanjem tuženog, došlo do produžetka roka za isporuku, nema opravdanja u relevantnim odredbama Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisano ispunjenje obaveze u određenom roku, a ni u ugovornim odredbama kojima su stranke regulisale način izmene i dopune ugovora.

Naime, članom 24. Ugovora predviđeno je da su strane saglasne da se eventualne izmene i dopune ugovora izvrše u pisanoj formi, zaključenjem aneksa ugovora u skladu sa članom 115. Zakona o javnim nabavkama. Imajući u vidu da stranke nisu zaključile pisani aneks u skladu sa navedenim članom ugovora, to se ne može prihvatiti tužiočeva teza da je ćutanjem tuženi praktično produžio rok za ispunjenje obaveze. Nije sporna činjenica da stranke nisu zaključile pisani aneks ugovora ni kada je prvi put tužilac zahtevao produženje roka za isporuku zbog nastupanja više sile, ali se u tom slučaju tuženi pisanim putem izjasnio da prihvata produženje roka za isporuku do 30.07.2017. godine, što nije ostavljalo dilemu da li je ili nije produžen rok za isporuku. Međutim, u situaciji kada takve izričite izjave tuženog nema, uz ugovorom predviđenu pisanu formu izmene ugovora, nema mesta tumačenju da je i pored toga došlo do produženja roka isporuke.

Bez uticaja su revizijski navodi da nižestepeni sudovi nisu primenili član 18. ugovora kojim je regulisan raskid, a kojom odredbom je predviđeno da je kupac pre raskida u obavezi da dostavi pisanu opomenu kojom konstatuje nepoštovanje odredbi ugovora i da zatim ukoliko prodavac ne ispuni ugovorne obaveze u roku od 8 dana, zahteva raskid ugovora u narednih pet dana. Ovo iz razloga što je tuženi već jednom produžio rok za ispunjenje obaveze tužiocu, te kako je bilo evidentno da tužilac neće ispuniti svoju obavezu ni u tom, naknadnom roku (proizlazi iz obaveštenja tužioca od 25.07.2017. godine), to eventualni nedostatak pisane opomene u kojoj se ukazuje na neurednost isporuke, nema takav značaj na ostvarivanje prava tuženog na raskid ugovora koji mu pridaje tužilac, jer se iz svih okolnosti slučaja moglo zaključiti da tužilac svakako neće ispuniti svoju obavezu na vreme. Formalističko tumačenje ugovornih odredbi ne može ići na štetu ugovorne strane koja i prema ugovoru, ali i prema Zakonu o obligacionim odnosima nije kriva za raskid ugovora, te u tom smislu revizijski navodi o izostanku obrazloženja nižestepenih sudova u pogledu ispunjenosti ugovorenih uslova za raskid ugovora, nisu od uticaja na pravilnost pobijane presude.

Imajući u vidu da je pravo na naknadu štete u smislu odredbe člana 124. i 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima rezervisano za ugovornu stranu koja je uredno ispunila svoju ugovornu obavezu ili bila spremna da to učini, te kako je tokom postupka utvrđeno da tužilac nije ispunio svoju obavezu u predviđenom roku, to je pravilna odluka nižestepenih sudova kojim su odbili tužbeni zahtev za naknadu štete.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud primenom procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci.

Primenom odredbe člana 154. ZPP-a, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, jer navedeni troškovi nisu bili nužni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić