Privredni apelacioni sud u Beogradu presudom Pž br. 9694/13 od 18.07.2014. godine, preinačuje presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. broj 3221/05 od 098.03.2006. godine tako što obavezuje tuženu da tužiocu- konzorcijumu kupaca, izvrši povraćaj kupoprodajne cene iz raskinutog ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala overenog u Opštinskom sudu u Novom Sadu pod brojem IIOv br. 287/03 od 05.03.2002. godine tako što će tužiocu isplatiti 14.338.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.03.2003 godine, a tužiocima D.P. i R.Z. vratiti obveznice serija sa dospećem i nominalnim vrednostima bliže navedenim u izreci presude. Obaveze vraćanja navedenih obveznica tuženi se može osloboditi ukoliko tužiocu plati 224.268,00 evra sa zateznom kamatom Euro inter bank offered rate počev od 10.08.2005 godine pa do isplate u dinarskoj protivvrednosti. Stavom drugim obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv drugostepene presude, tužena izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju, tužioci spore revizijske razloge i predlažu da se revizija tužene odbije kao neosnovana. Troškove nisu tražili.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužene nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano je ukazivanje revidenta i na bitnu povredu iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku da drugostepeni sud prilikom ocene žalbe nije mogao da primeni materijalno - procesne odredbe prethodno važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09) već sada važećeg ZPP. Radi se o relativno bitnoj povredi odredaba parničnog postupka, koja nije mogla da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Predmet tužbenog zahteva je vraćanje datog kao posledica raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala. Po tom osnovu tužilac od tuženog zahteva vraćanje 14.338.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom i vraćanje obveznica Republike Srbije sa oznakom serija dospeća i nominalne vrednosti bliže navedene u petitumu tužbenog zahteva. Na ročištu od 08.03.2006. godine tužilac je izjavio da je voljan da umesto obveznica primi od tuženog 224.268 evra.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u toku prvostepenog postupka, tužilac – konzorcijum kupaca kojeg čine R.Z. i D.P., je sa tuženom Agencijom za privatizaciju 05.03.2003. godine zaključio ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, koji je za predmet imao prodaju 69,832% društvenog kapitala subjekta privatizacije AD M. B.P. Ugovorom se tužilac kao kupac kapitala obavezao da plati ugovorenu cenu u iznosu od 28.676.300,00 dinara. Obavezu plaćanja ugovorene cene kupac kapitala je izvršio tako što je 14.338.000,00 dinara platio kao depozit 05.03.2003. godine, a za preostali iznos prodajne cene su članovi konzorcijuma tuženog predali obveznice stare devizne štednje dana 06.03.2003. godine. Ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne akucije je raskinut. To je utvrđeno i u postupku po tužbi Agencije za privatizaciju pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P 2512/2003 od 05.03.2004. godine. Prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev, iz razloga što tužena nije pasivno legitimisana, jer po ugovoru o prodaji društvenog kapitala tužena nema svojstvo prodavca. Kako se navedena uplaćena sredstava nalaze u budžetu Republike Srbije, odbija zahtev tužioca s pozivom na odredbu člana 41b. stav 2. Zakona o privatizaciji.

Drugostepeni sud u odluci po žalbi tužioca izdržava suprotan pravni stav od izraženog stava prvostepenog suda. Pravni stav po kome je tužena Agencija za privatizaciju ugovorna strana koja se sa tužiocem saglasila sa odredbama ugovora o prodaji društvenog kapitala zaključenog 05.03.2003. godine. Ugovorna obaveza plaćanja cene izvršena je uplatom novčanih sredstava u iznosu od 14.338.000,00 dinara i predajom obveznica stare devizne štednje. Agencija je na osnovu ovlašćenja iz člana 124. Zakona o obligacionim odnosima raskinula ugovor, pa u smislu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ima dužnost da vrati ono što joj je dato. Sledom tih razloga preinačuje prvostepenu presudu tako što usvaja tužbeni zahtev tužioca za povraćaj datog.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava drugostepenog suda. Po izraženom stavu revidenta drugostepeni sud je propustio da primeni i ceni mogućnost primene pravila istovremene obostrane restitucije. Donošenjem presude kojom se usvaja zahtev tužioca, drugostepeni sud je omogućio jednostranu restituciju u korist tužilaca.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove.

Klauzulom 6.3. Ugovora o prodaji društvenog kapitala, uređene su posledice povrede izjava i garancija iz klauzule 6.1. Ugovora od strane agencije ili subjekta privatizacije usled kojih kupac nije u mogućnosti da stekne pravo svojine nad prodajnim kapitalom, kada kupac ima pravo da pod uslovima i u roku iz te klauzule raskine ugovor s tim da će u tom slučaju na dan ili pre dana isteka otkaznog roka agencija vratiti kupcu pun iznos plaćene kupoprodajne cene, a kupac preneti Agenciji prodajni kapital, nakon čega ni jedna od ugovornih strana neće imati nikakvih obaveza prema drugoj ugovornoj strani. Klauzulom 7.2. istog ugovora je predviđeno da agencija i subjekt privatizacije bez obzira na druga zakonom predviđena obeštećenja na koje imaju pravo, mogu pod uslovima i u roku iz te klauzule raskinuti ugovor zbog povrede izjava i garancija kupca iz klauzule 7.1. Ugovora (koji se odnose na ispunjenost uslova za zaključivanje ugovora o kupovini društvenog kapitala) s tim da će u tom slučaju na dan ili pre dana isteka otkaznog roka kupac platiti agenciji ugovornu kaznu u iznosu koji je jednak visini depozita a kupac bez odlaganja preneti prodajni kapital agenciji.

Ugovor o prodaji kapitala je raskinut sudskim putem, zbog neizvršenja obaveza kupca u pogledu investiranja u subjekt privatizacije i predaje bankarske garancije za obezbeđenje ovog investiranja. Navedenim ugovornim odredbama nije uređeno pitanje pravnih posledica raskida ugovora zbog neizvršenja već prava stranaka u slučaju neispunjenja preuzetih garancija propisanih tim ugovornim odredbama. To dalje znači da se u ovom slučaju primenjuje odredba člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično ima pravo da joj se vrati ono što joj je dala. Tužilac je na ime izvršenja ugovornih obaveza uplatio iznos od 14.338.000,00 dinara na račun agencije dana 05.03.2003. godine, predao obveznice stare devizne štednje pa ima pravo da zahteva povraćaj datog budući da je agencija sudskim putem raskinula ugovor o kupovini društvenog kapitala metodom javne aukcije. Drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca po osnovu povraćaja datog, a razloge koje je dao drugostepeni sud u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Revizijsko isticanje tužene da drugostepeni sud nije cenio mogućnost obostrane restitucije kao posledice raskida ugovora nisu od uticaja na drugačije presuđenje. Ovo iz razloga što je među strankama nesporno da je tužilac nakon raskida ugovora vratio 69,832% kapitala subjekta privatizacije AD M. B.P. Tuženi nije priložio dokaze i izneo činjenice da vraćeni kapital subjekta privatizacije krivicom tužioca vredi manje nego što je vredeo u vreme zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala i kad je tužilac primio kapital subjekta privatizacije. Tuženi nije izneo činjenice o tome kolika je vrednost vraćenog kapitala niti je predložio bilo kakve dokaze na iznete činjenice kojim osporava tužbeni zahtev zbog umanjene vrednosti kapitala koji je predat tužiocu po ugovoru i nakon raskida ugovora vraćen, te o eventualnoj šteti nanetoj subjektu privatizacije. Kako se sud kretao u granicama postavljenog zahteva, takve činjenice nisu mogle biti utvrđene u toku prvostepenog postupka. Odlučujući u granicama zahteva utvrđeno je da je tužilac isplatio kupoprodajnu cenu na ime vrednosti kapitala subjekta privatizacije, da je ugovor raskinut, te u smislu člana 132.stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo tražiti povraćaj datog kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Ostalim navodima revizije se pravilnost ovakvog zaključka ne dovodi u pitanje.

Kako ne postoje revizijski razlozi tako ni oni na koje se pazi po službenoj dužnosti revizijski sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.