U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik veća, Branko Stanić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi veća, u pravnoj stvari tužioca AA ... čiji je pravni sledbenik BB, ..., koga zastupa punomoćnik Nikola Šijan, advokat iz ..., protiv tuženog VV, ..., koga zastupa punomoćnik Nedeljko Velisavljević, advokat iz ..., radi povraćaja datog, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 7587/15 od 23.08.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 30.03.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 7587/15 od 23.08.2017. godine.

Odbija se kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom delimičnom presudom Privrednog suda u Pančevu P 66/13 od 21.07.2015. godine u stavu I izreke odbačena je tužba tužioca u delu koji se odnosi na osnovni tužbeni zahtev kojim je traženo da se raskine Ugovor o kupoprodaji Ov.br. ... od 16.12.2005. godine potpisan između tuženog i tužioca. Stavom II izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud donese odluku kojom se utvrđuje da je Ugovor o kupoprodaji Ov.br. ... od 16.12.2005. godine potpisan od strane tuženog i tužioca raskinut, kao neosnovan. Stavom III izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 1.005.000,00 dinara.

Privredni apelacioni sud presudom Pž 7587/15 od 23.08.2017. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena navedena delimična prvostepena presuda.

Protiv drugostepene delimične presude, tužilac izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove je opredeljeno tražio.

U odgovoru na reviziju tuženi je istakao da je ista neosnovana i predložio da se ista odbije. Troškove je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tužioca nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi u vezi utvrđenog činjeničnog stanja, ocene dokaza i učinjenim bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, ne mogu biti revizijski razlozi kod pobijanja drugostepene presude u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnici parničnih stranaka su bili u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o prodaji dela poslovnog objekta u ... površine 885,90 m2 zaključenog između tužioca kao kupca i tuženog kao prodavca dana 16.12.2005.godine. Ugovorom o prodaji su utvrđena prava i obaveze ugovornih stranka. Članom 6. predviđeno je da kupac zadržava pravo da raskine ugovor ukoliko prodavac ne izvrši tehnički prijem, ne dobije rešenje o dozvoli za upotrebu objekta i ne uknjiži predmetnu nepokretnost kod nadležnog suda, u razumnom roku, te da shodno navedenom zahteva povraćaj ukupne kupoprodajne cene sa uplaćenim PDV-om. Članom 9. stav 2. ugovoreno je da se prodavac obavezuje da će po pribavljanju upotrebne dozvole za poslovni objekat izvršiti uknjižbu i etažiranje nepokretnosti kod nadležnih organa u cilju upisa prava vlasništva prodavca i kupca svakog na svom delu. Pravni prethodnik tuženog je tužiocu kao kupcu predao predmetni poslovni prostor 15.01.2006. godine koji se i dalje nalazi u njegovoj državini. Nakon toga je tužilac isplatio kupoprodajnu cenu od 799.367,40 eura u celosti dana 31.01.2006. godine sa obračunatim PDV-om u iznosu od 799.367,40 eura u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Nadležni opštinska uprava je dana 11.05.2006.godine donela rešenje kojim odobrava upotrebu spornog poslovnog trgovinskog centra u određenoj strukturi i dimenzijama prizemlja, sprata i galerije. Navedeni objekat je upisan u Zemljišne knjige Opštinskog suda u Pančevu kao zk.telo ... u vlasništvu GG, ... dana 15.08.2006. godine. Iz međusobne korespodencije parničnih stranaka utvrđeno je da je tokom 2009. godine tužilac preuzeo preko ranijeg punomoćnika DD, na sebe obavezu etažiranja objekta ali do realizacije nije došlo. Dopisom od 24.10.2012. godine punomoćnik tužioca poziva tuženog da u skladu sa ugovorom u roku od 60 dana od prijema istog sprovede postupak tehničkog prijema, ishoduje upotrebnu dozvolu, sprovede postupak etažiranja i uknjižbe u katastru spornog objekta. Tužilac je odmah nakon ovog dopisa angažovao geodetsko preduzeće da izvrši potrebne radove na pripremi podataka za ceo poslovni objekat. Tužilac je onemogućavao tužioca da pristupi poslovnom prostoru radi izrade elaborata, te je tuženi bio primoran da ga izradi na osnovu projekta i spoljneg merenja. Zahtev za sprovođenje promena podnet je nadležnom organu 14.12.2012. godine. Postupajući po ovom zahtevu nadležni sekretarijat je zaključkom od 05.02.2013. godine ispravio rešenje o upotrebnoj dozvoli od 11.05.2006. godine, te upisao pojedinačnu strukturu objekta. Ovaj zaključak je postao pravnosnažan 21.02.2013. godine. Nakon toga je katastar nepokretnosti rešenjem od 25.02.2013. godine dozvolio upis prava svojine na pojedinim fizički odvojenim delovima poslovnog objekta. Na ovaj način je okončan postupak etažiranja poslovno trgovinskog centra u ... o čemu je tuženi dopisom od 11.03.2013. godine obavestio tužioca. Tuženi je u međuvremenu tokom 2011. godine upisao hipoteku na čitavom objektu, ali je ista obrisana tokom 2013. godine. Tužbu u ovoj pravnoj stvari tužilac je podneo 12.02.2013. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud odbacuje tužbu kao nedozvoljenu u delu kojim je traženo da se predmetni ugovor o prodaji raskine, a odbija kao neosnovan eventualni zahtev za utvrđenje raskida istog ugovora.

Drugostepeni sud prihvata ovaj zaključak nižestepenog suda nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za utvrđene raskida spornog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti jer između stranaka nije bio ugovoren fiksni rok za ispunjenje obaveza tuženog.

Neosnovan je revizijski navod da je ispunjen uslov za raskid spornog ugovora neizvršavanjem obaveze etažiranja u roku od 60 dana od dana dostavljanja dopisa tuženom.

Sporni ugovor ne predviđa ni jedan rok kao bitan element ugovora. Jezičkim i ciljnim tumačenjem spornog Ugovora proizilazi da je neispunjenje obaveza iz člana 6. jedini raskidni razlog koji su stranke predvidele spornim Ugovorom. To nisu obaveze predviđene članom 9. koje se odnose na etažiranje objekta i razlikuju se od obaveza iz člana 6. Članom 6 previđen je „ razuman“ rok za izvršenje tačno naznačenih obaveza ali ne kao bitan element ugovora.Tuženi je ugovorne obaveze iz člana 6. (koje se odnose na izvršenje tehničkog prijema, dobijanja rešenja o dozvoli za upotrebu objekta i uknjižbe cele nepokretnosti kod nadležnog suda), izvršio u razumnom roku još 2006. godine. Tužilac pre utuženja nikada nije izjavio tuženom da raskida ugovor zbog neizvršenja, iako je posle 2006.godine jedino ostala neizvršena obaveza etažiranja. Tek dopisom od 24.10.2012. godine tužilac ostavlja tuženom rok od 60 dana za izvršenje istog. Tužilac ometa tuženog u izvršenju obaveza etažiranja, a nekoliko dana pre konačnog završetka postupka etažiranja podnosi ovu tužbu.

S obzirom na navedeno nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju ugovorne obaveze su ispunjene u najvećem odnosno pretežnom delu. Zato neizvršavanje obaveze etažiranja u dopisom datom roku ne može biti razlog za raskid ugovora u smislu člana 131 ZOO. Ovo i da postoji potpuna odgovornost tuženog za njeno neizvršenje. Imajući u vidu ugovorene odredbe i sve druge konkretne okolnosti ovog slučaja na strani tuženog nema odgovornosti za neizvršavanje obaveze etažiranja. Naročito imajući u vidu da je tužilac tokom 2009. godine na sebe preuzimao izvršenje ove obaveze preko tadašnjeg punomoćnika, kao i da je ometao tuženog u izvršavanju istih. Stoga revident ne može sa uspehom na teret tuženog ukazivati na period od 7 godina kao neprimerenim za potpuno ispunjenje ugovornih obaveza.

Pored toga u prilog navedenog ide i činjenica da se rok od 60 dana koji je tužilac ostavio tuženom dopisom od 24.10.2012. godine, ne može smatrati primerenim naknadnim rokom za izvršenje postupka etažiranja u smislu člana 126 stav 2 ZOO. Uobičajeno vreme koje je potrebno za izvršenje ove obaveze kod nadležnih organa je duže. Isto u svakom slučaju ne zavisi isključivo od tuženog, a što su pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Stoga neizvršenje etažiranja striktno u datom roku od 60 dana (već dva meseca kasnije), ne može biti razlog za utvrđenje da je ugovor raskinut zbog neispunjenja.

Postojanje hipoteke na celom objektu nije uticalo na izvršenje obaveza etažiranja naročito kod činjenice da tužilac nije dokazao da se protivio uspostavljanju iste. Stoga su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, revizijski navodi tužioca u tom smislu.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci presude pod jedan.

Rešavajući po zahtevu tuženog za naknadu troškova nastalih povodom odgovora na reviziju, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari. Samim tim i troškovi nastali povodom istog, ne predstavljaju nužne troškove koji bi se u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku mogli dosuditi na teret tužioca. Stoga je primenom odredbi člana 165. istog zakona odlučio kao u stavu dva izreke.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić